Rubrika: Arhivalije

Gergina, više od festivala

Jedanaesti Internacionalni festival vlaške muzike „Gerginaˮ, održan 29. i 30. aprila 2019. u Domu kulture „Stevan Mokranjacˮ u Negotinu, bio je još jedna prilika za uživanje u vlaškoj muzici, starim i novim poznanstvima, intervjuima i širenju vidika, kad je reč o tradiciji i životu Vlaha.

Autor: Marija Vitas

Nastup folklorne grupe Centra za tradicionalne umetnosti „Koreni“ iz Zaječara na revijalnoj večeri 11. „Gergine“, Negotin, 2019. Foto: Dragoslav Ilić

Prvi put sam posetila Negotin početkom devedesetih. Bila sam sa osnovnom školom na ekskurziji po istočnoj Srbiji, pa smo tada „zahvatiliˮ i ovaj grad. Ničega se ne sećam, osim korneta sa izvrsnim kuglama sladoleda, kupljenog negde na ulici.

Sudbina lokala sa tim sladoledom mi je danas nepoznata. Pa, ni sam pojam sladoleda nije nešto što i dalje vezujem za Negotin. S jedne strane – zato što svake godine kad odem tamo u dane „Gergineˮ bude neko „šugavoˮ vreme, koje ne podstiče želju za sladoledom. S druge strane – jer mi sada druge stvari okupiraju pažnju i vreme.

KAD DOĐE USKRS

Glavni motiv mojih redovnih odlazaka u Negotin jeste festival „Gerginaˮ, uvek vezan za drugi i treći dan Uskrsa. Kako se pomera Uskrs, tako se pomera i „Gerginaˮ, a za mene je ova manifestacija postala toliko važna, da više ne znam da li u crkvenom kalendaru proveravam kada „padaˮ naredni Uskrs zbog samog Uskrsa, ili zbog negotinskog festivala.

Nisu mi tu važne samo dve festivalske večeri (takmičarska i revijalna), već i sve ono što se usput „uhvatiˮ. Neki razgovor, intervju, novo saznanje o tradiciji i kulturi, ili spoznaja emotivnog sklopa i potreba ljudi (Vlaha, pre svega), koji tamo sviraju, pevaju, rade, žive, svraćaju… Ove godine sam se na koktel-zabavi u holu Doma kulture, nakon prve, takmičarske večeri (29. april) uhvatila u (vlaško) kolo. Iz istog sam izašla posle podosta vremena, onda kada sam shvatila da društvo ne planira da se zaustavi, da bend (klavijature, harmonika, truba, saksofon…) neprestano „vezeˮ i „dižeˮ, te da su igrači sve veseliji i predaniji. Morala sam da se izvučem i pobegnem, jer se vlaškom kolu i zabavi ni pauza ne nazire, a kamoli kraj. A umor čini svoje.

Druge večeri (30. april), nakon revijalnih nastupa veterana vlaške muzike, uz pratnju Orkestra Slobodana Pecića – poput Etno grupe „Gerginaˮ, violiniste Dimitrija Ungurjanovića, frulaša Dragog Nikolića, pevačice Ljubinke Dudejić i njih još petnaestak – takođe na koktel-zabavi u holu, Zoran i Sanja su me uveravali da i oni žure i da će, doslovno, samo deset minuta tu da „prozujeˮ, pa će posle da krenu i mene usput odbace do hotela. Nastavila sam da pijuckam vino (u Negotinu nema greške kad su vina u pitanju) i posle strpljivo provedenih sat i po, prišla sam Zoranu: „Hoćemo li uskoro?ˮ. Tugaljivi, „psećiˮ pogled mi je „rekaoˮ da treba da ih pustim.

Njih dvoje su Negotinci koji žive u Beogradu. Ove večeri su ih „zgrabileˮ i oni nisu želeli da se iščupaju iz neodoljivih kandži radosti, nostalgije, zemljaka, muzike, drugara…

U jednom dvorištu u Negotinu, 2019. Foto: Marija Vitas

Sve je to dah nekog života koji istovremeno i postoji i ne postoji. U prazničnom periodu se ljudi sjate u „svomˮ kraju, pre nego što se ponovo vrate u rodnu ili radnu Nemačku, Austriju, Švajcarsku, Francusku itd. To je, verovatno, i trenutak iz mašte nekoga kao što je Jovica Miljković (1966) iz Jabukovca:

– Vrlo je malo ljudi u selu. Sve manje dolaze naši radnici, ljudi na tzv. privremenom radu. Mada, nekad je tako bilo, sada to više i nije privremeni rad. Sve ređe dolaze, naročito zimi. Moji roditelji su, takođe, bili gastarbajteri, ali oni su se vratili kući. Neki su ostali u inostranstvu da bi bili pored svoje dece, da im pripomognu. Tako da sve manje dolaze, a sve više odlaze. Ja sam jedini iz generacije ostao u selu. A to je tako sa svakom generacijom. Još uvek imamo neki pijačni dan kad se srećemo, ali to su uglavnom penzioneri, sredovečni ljudi… Dosta tužno. Naša realnost. Nešto više nas bude u vreme letnjih godišnjih odmora, kada je kod nas centralni događaj Sveti Ilija (2. avgusta).

DEČKO KOJI JE HVATAO „ČUNAKˮ

Jovica je, sa svojom suprugom, u okviru 11. „Gergineˮ priredio izložbu narodne nošnje iz rodnog sela:

– To je iz porodične kolekcije. Čuvamo u škrinjama, u našem domu. Nošnja je vezana baš za Jabukovac. Odevni predmeti imaju autentične motive, pretežno cvetni dezen, dok ove ponjave krase simetrični, geometrijski oblici. Najstariji komadi su ove dve opregače (pređe), koje datiraju s kraja 19. veka. Na jednom komadu je, nažalost, zub vremena učinio svoje, iako to čuvamo na adekvatan način. Tkanina, eto, stari, i to samo izlažemo, više se ne nosi, dok se drugi delovi povremeno, na prigodnim manifestacijama kod nas, još uvek nose. Na Susretima sela moja porodica ima čast da nosi upravo ove autentične odevne predmete.

Vlaška nošnja iz Jabukovca, iz privatne zbirke familije Miljković. Foto: Marija Vitas

Baš kao i danas, nekada je, prema Jovičinim rečima, oblačenje zavisilo od imućnosti porodice. Članovi bogatijih porodica su se kitili kvalitetnijim i ekskluzivnijim komadima odeće, dok su se siromašnije porodice odevale skromnije, shodno svojim mogućnostima. Takođe, baš kao i danas, negovana je kultura oblačenja za svakodnevicu i specijalne prilike, a tu je neminovno dolazilo i do stilskih odskakanja:

– Na ovu suknju (krăcan, na vlaškom) smo posebno ponosni, zato što ona odskače autentičnim bojama. Boje nisu jarke, ali su tako iskomponovane da deluju dosta živopisno, veselo, dok su boje na ovim drugim krăcanima zagasitije, umerenije.

A šta je tradicionalnije?

Ne radi se o tome šta je tradicionalnije. Odevni predmeti su mogli biti elegantniji i svakodnevniji, u zavisnosti od prilike. Ovaj krăcan važi za elegantniji. U to vreme je malo porodica moglo sebi da priušti takav krăcan. Ali, sve je izvedeno tehnikom tkanja. Ništa nije rađeno na somotu, mašinicom, nego su svi ornamenti izvedeni tkanjem.

Vlaška nošnja iz Jabukovca, iz privatne zbirke familije Miljković. Foto: Marija Vitas

Jovica Miljković pamti kako je, dok je još bio dečak, posmatrao svoju baku u procesu rada na odevnim predmetima, ponjavama itd, dok je radila u razboju, tkala, vezla… Baka bi namerno puštala da „čunakˮ spadne sa razboja, da bi ga unuk podizao, dodavao i tako imao zanimaciju, a usput ponešto i naučio. Rezultat te zabave i učenja vidimo u danas odraslom čoveku, koji sa puno radosti i znanja govori o kolekciji koju je sakupio, a čiji je tek mali deo predstavljen u ograničenom prostoru na spratu Doma kulture.

Da li nošnju iz porodične kolekcije pozajmljujete igračima KUD-a „Floričikaˮ, za nastupe?

Uglavnom mi koristimo nošnju iz naše kolekcije. Ja sam odrastao u KUD-u. Supruga je tu isto igrala. Još uvek smo vezani za KUD. I deca su igrala. Dešava se da nekom od članova nedostaje deo nošnje, pa mi ustupimo za pojedini nastup. Ali, nezgodno je to, jer može svašta da se dogodi, a sve su ovo komadi koji su stari, neki i preko sto godina. Autentični su, i to stvarno mora da se pazi.

Do kad su u Jabukovcu, u svakodnevici, mogle da se vide npr. stariji ljudi sa nečim od narodne nošnje na sebi?

Interesovanje za oblačenje narodne nošnje je počelo da opada najviše zbog migracija ljudi, što za sobom nosi i opadanje zbivanja, događaja. Nema ljudi – nema događaja. Kod nas se u poslednjih pedesetak godina uglavnom sve svelo na prikazivanje nošnji i običaja na manifestacijama.

Sećam se, dok sam bio mladić, postojalo je kao neko pravilo vezano za nošnju, ali i za običaje. Znalo se, npr. šta se nosi na Uskrs, kao što se u tom periodu obavezno išlo i na groblje.

A tek svadbarski običaji… Znalo se šta mlada oblači u subotu, šta, osim venčanice, u nedelju, šta u ponedeljak. Ta tradicija nestaje. Dolazi novo vreme. Desi se u selu da ljudi mojih godina ponekad nedeljom obuku neki komad narodne nošnje. Da li iz sete, nostalgije ili da se prkosi vremenu… Ali, retko.

Naslovna strana izdanja Кйнтјеће бăладје уорј ши вјерсурј – Лăутарји ђин Јабуковăц, 2019

Jabukovac, selo negotinske opštine, bilo je, izgleda, nenamerno u fokusu 11. festivala „Gerginaˮ. Osim izložbe Vlaška nošnja iz Jabukovca (iz privatne zbirke familije Miljković), na festivalu je promovisano i dragoceno izdanje Кйнтјеће бăладје уорј ши вјерсурј – Лăутарји ђин Јабуковăц, koje u formi diska i knjige donosi vlaške pesme i svirku, u izvođenju jednog narodnog orkestra iz Jabukovca. Izdanje su priredili Jovica Miljković i Siniša Čelojević, predsednik Udruženja „Gerginaˮ, koje od osnivanja 2009. godine, na razne načine neguje i promoviše vlašku kulturu, organizujući, između ostalog, od iste godine i festival:

– Ova knjiga sa diskom je projekat o kom razmišljam možda i više od godinu dana. Preko prijatelja sam došao do sirovog muzičkog materijala. Čim sam čuo tu lepu svirku, te pesme, odmah smo angažovali harmonikaša Jovicu Miljkovića, koji se dobro razume i u tehniku. Dva meseca smo odlazili kod njega kući, uveče, zapisivali stihove… Imali smo sreću da je živa ćerka jednog od vođa orkestra, koja je i odrasla uz te pesme. Ona je lako prepoznavala reči i pomagala nam u zapisivanju. Jovica je posle uradio postprodukciju. Skupili smo 28 pesama. Jako lepih pesama, a o kolima da ne pričam…

KAD JE BILO LEUTARA

Reč je o snimcima četvoročlanog orkestra, u čijem sastavu su bila trojica violinista i bubnjar, koji su, ujedno, i pevali. Orkestar je tokom 50-ih, 60-ih, do početka 80-ih svirao u Jabukovcu i okolini, na svadbama, veseljima, za crkvene praznike u porti, na balovima…

 – Kada bi se neki momak u selu odlučio da u svojoj kući, u velikoj sobi, priredi bal, objašnjava Siniša, objavio bi vreme održavanja i pozvao svoje drugove i drugarice u pratnji roditelja.

Najpre bi na balu violinisti svirali nešto lagano – đe duor, pa bi neko od njih šeširom prikupio bakšiš. Onda bi počela kola i balade, do zore. Posluživao se kuvani kukuruz, kao i vino i rakija.

Jer, balovi, kao i svadbe, organizovani su od jeseni, kada vino sazri, do proleća. Na nekom od tih okupljanja, neko je u prostoriju stavio kasetofon i snimio sve. Ne znamo ko je to učinio. Na snimcima se čuju i glasovi ljudi, publike. Jovica je, koliko je mogao, to pročistio – kazao nam je Siniša.

Siniša Čelojević, predsednik Udruženja ”Gergina”, u svojoj radnoj sobi. Foto: Marija Vitas

Muzičari su, osim pesama i kola, izvodili i tzv. balade, koje su, po Siniši, izuzetna narodna tvorevina:

– Traju i po pola sata, a nisu bile zapisivane. Muzičari su bili u stanju da zapamte zaista puno stihova. Zapisali smo šest balada. One imaju i istorijski značaj. Na primer, jedna od balada govori o pogibiji ʼAjduk Veljka.

Fascinantno je da je narod na zabavama sedeo i to strpljivo slušao…

Da, tako je bilo. Divna je to muzika, đe duor. Meni je došlo da plačem od radosti kad sam to preslušavao.

Koliko je Jabukovac specifično mesto kada je reč o muzičkoj tradiciji?

– Jabukovac ima jaku tradiciju violinista ili, kako mi ovde kažemo – lăutarj (u kraju oko Petrovca se kaže: lăptarj). Pre ovog orkestra, čije smo snimke objavili, bio je tamo čuveni Milija Cîganu, samouki violinista, od kog su svi učili. Plejadu svirača iz Jabukovca nastaviće Dimitrije Ungurjanović, zatim Violeta Marinović… Da li je gen u pitanju, šta li? Kao što iz Urovice tradicionalno dolaze odlični trubači, Ika Petrišorović i drugi.

Pričamo o sviračima, a vlašku muziku, svakako, krasi i prepoznatljivo pevanje. No, ono što već godinama unazad primećujemo na festivalu „Gerginaˮ jeste bolji i kvantitet i kvalitet među sviračima, nego pevačima. Pre svega se to odnosi na mlade, učesnike takmičarske večeri.

Nažalost, sa pevačima je uvek tanko. Ja bih hteo da pevača i instrumentalista bude jednak broj, ali nikako ne uspevamo da to postignemo. Veoma je teško pevati vlašku muziku. Odlaskom velikana vlaške muzike, kao što su Domaćinović, Staniša, Florić i drugi, od kojih bi mladi mogli da uče, stvorena je praznina. Imamo puno novokomponovanih pevača, koji pevaju na veseljima, namenske pesme. I ko će, onda, da uči mlade? Ove godine nismo imali nijednog mladog muškog pevača.

Kad se i pojave mladi pevači na takmičenju, neretko se u njihovom pevanju čuje izvitopereni „svadbarski stilˮ.

To jeste problem. Ja uvek prisustvujem njihovim probama i mogu da predosetim ko ima potencijal. I onda se dešava da neko od njih odnese nagradu i ubrzo krene da profesionalno peva, na svadbama i drugim veseljima. Promeni im se kvalitet, nema ništa od toga.

Milena Marković, najbolja vokalna solistkinja na takmičarskoj večeri 11. „Gergine“, Negotin, 2019. Foto: Dragoslav Ilić

Kako god, Siniša Čelojević priznaje da više voli takmičarsko veče, jer tu dolaze mladi, koji žele da se probiju, koji daju sve od sebe. Nasuprot tome, učesnici revijalne večeri, stariji, iskusni, znaju da prave problem. Neke od njih mrzi da sebi obezbede narodnu nošnju, ili da obuku makar tradicionalnu košulju:

– Izigravaju neke zvezde. Zbog toga naš glavni cilj i jeste da forsiramo mlade.

VLAŠKI KRALJEVI

Među 18 ovogodišnjih takmičara, koje je pratio Orkestar Bobana Pecića, nagrade su odneli Milena Marković iz Negotina (najbolji vokalni solista), frulašica Marija Radovanović iz Luke kod Bora (najbolji instrumentalista), dodeljeno je i priznanje stranom učesniku za doprinos negovanju izvorne vlaške pesme (Sorina Andrea Boborucă iz Rumunije), dok je sveukupni pobednik, violinista Nikola Prvulović, poneo specijalnu nagradu Plaketa „Božidar Janucićˮ, koja nosi ime legendarnog violiniste iz Negotinske Krajine.

Nikola je rođen 2000. u Negotinu, gde je upravo završio srednju muzičku školu. Kao mladom violinisti, posvećenom, između ostalog, vlaškoj narodnoj muzici, ime Božidara Janucića veoma mu je blisko:

– On je kralj violine, što se tiče vlaške muzike. Boža Janucić mi je bio veliki uzor za vlašku muziku, ali ja sviram više stilova, tako da mi je npr. za srpsku muziku uzor bio Boban Voz.

Kako si počeo da učiš da sviraš vlašku muziku?

Potpuno sam. Sve je to iz srca, i, normalno, mora da se vežba. Vežbanjem se sve postiže.

Nikola Prvulović, dobitnik Specijalnog priznanja „Plaketa Božidar Janucić“, na takmičarskoj večeri, Negotin, 2019. Foto: Dragoslav Ilić

Snimci slavnog Božidara Janucića se nalaze na disku, koji je 2016. objavilo Udruženje „Gerginaˮ. To je tek jedno u nizu dragocenih izdanja, kojima pomenuto udruženje želi da sačuva sećanje na slavne vlaške svirače, pevače, ili, pak, na tradicionalni zvuk nekog sela ili predela.

Ove godine su, pored knjige i diska sa starim jabukovačkim violinistima, uoči festivala objavljeni i naslovi: Staniša Paunović: La festivalurlji „Gerginaˮ (snimci Stanišinih nastupa sa prvih devet izdanja festivala) i Vjersrulji la kîntjećilji lu Slobodan Domaćinović (melodije pesama čuvenog pevača Domaćinovića u interpretacije Jovice Miljkovića na harmonici).

Vredan materijal i za ljubitelje tradicionalne muzike, kao i za stručnjake u oblasti folklora.

Naslovnica albuma ”Vjersrulji la kîntjećilji lu Slobodan Domaćinović”

Osećam potrebu da dam mali savet Udruženju „Gerginaˮ, imajući na umu veću sadržajnost i informativnost, koje bi valjalo da prate ovakva izdanja. Jer, uz odličnu muziku, koja je pritom manje ili više getoizirana, neophodna je i dobra prateća knjižica. Osim toga, ukoliko su informacije samo na vlaškom jeziku, to ne čini izdanje pristupačnim većem delu potencijalne publike u Srbiji, što ne vodi ka pravoj promociji vlaške tradicije, već upravo ka daljoj zatvorenosti i odvojenosti od šireg kruga ljudi.

LIST I KLARINET

Vladica Dinulović, sviračica na listu. Foto: Marija Vitas

Nikola Prvulović je bio najupečatljiviji na takmičarskoj večeri 11. „Gergineˮ, dok je na revijalnoj večeri, punoj sjajnih izvođača, mene posebno razgalila svirka na listu Vladice Dinulović iz Kobišnice. A list je nešto što Sinišu Čelojevića u mislima vraća na detinjstvo:

– List se često svirao u vlaškim selima. Sećam se, kao klinac, kad sam odlazio sa mojima u polje da radimo, moj otac bi, dok prolazimo kolima pored nekog bagrema, uzeo list i svirao nam. To je mene oduševljavalo. Pokušavao sam i ja, ali nisam uspeo da savladam tehniku.

Vladica Dinulović (dev. Janković) je udata u Kobišnici, a rođena je 1963. u selu Klokočevac, gde je i počela da svira list. Nikad ništa nije snimila, samo je nastupala sa KUD-om „Voja Čurićˮ, na Susretima sela, po selima, gradovima…

Uvek nosi dva lista sa sobom, u najlonskoj kesi. Svira „iz jednogˮ, a drugi je tu za svaki slučaj, ako se prvi pocepa.

– Svirala sam od malena, objašnjava Vladica, kad sam bila kod mojih roditelja. Dok sam čuvala stoku, u jednu ruku sam držala knjigu za učenje, a u drugu ruku list. Moj tata i deda su svirali list. Pored njih sam i ja učila da sviram. Nisam se nigde prijavljivala. Tek me je moj muž, kad me čuo kako sviram, zamolio da se uključim sa njima. On je bio član KUD-a Voja Čurić. I, eto, tako, počela sam da sviram svuda, koji me tražu, zovu…

Šta ste svirali na listu, dok ste, kao mali, čuvali stado?

Sve pesme koje su tad izašle i pevale se. Znam i jedno kolo, ali teško je to na listu. Tad sam svirala iz lista bukve, a sad i od kruške, jabuke. Ima i jedan cvet, koji je jako dobar – benžamin fikus.

Kakav treba da je list?

Srednje tvrd, ni tvrd ni mek. Jer, ako je tvrd, treba dosta jako da se svira, pa ne možeš melodiju da odsviraš.

Vladica Dinulović na revijalnoj večeri 11. „Gergine“, Negotin, 2019. Foto: Dragoslav Ilić

Sviračica na listu je, kako je u razgovoru za „Etnoumljeˮ naglasio Siniša Čelojević, bila jedna od specifičnosti ovogodišnjeg festivala:

– Ono što mi je posebno drago je što smo posle pauze od nekoliko godina imali svirača na klarinetu. Klarinet je ranije, pre 50 godina, bio čest ovde. U svakom vlaškom selu postojao je lokalni duvački orkestar, i u svakom je bio klarinetista. Nažalost, kada se pojavio saksofon, preuzeo je primat nad klarinetom. Danas baš i nemamo mlade klarinetiste. Našao sam jednog u Kladovu. Dogodine ćemo ga dovesti. Klarinet je, inače, moj omiljeni instrument.

Na revijalnoj večeri, klarinet je svirao Goran Bogdanović iz Niša, koji je, ujedno, bio član žirija na takmičenju mladih (uz etnomuzikologa dr Dimitrija Golemovića i moju malenkost). On je, kao i svi revijalni učesnici, imao obavezu da, između ostalog, izvede neku od melodija pesama iz bogatog opusa Staniše Paunovića (1947 – 2017), kome je 11. festival bilo posvećen.

MORA DA ŠLJAŠTI

Sa Sinišom Čelojevićem sam uradila intervju u njegovoj kući, u prizemlju. Potom sam se popela na sprat i zatekla suprugu Snežanu (jedna od članica Etno grupe „Gerginaˮ), okruženu narodnom nošnjom. Pripremala je autfit za nastup te (revijalne) večeri. Moj audio snimač se, čini mi se, sam od sebe upalio:

– To je kolekcija nošnji iz naše porodice, od moje majke i, nešto, od babe po ocu i od Sinišine babe. Sve je iz Prahova (Snežana je rođena u Prahovu, 1958). To je rađeno pre 70 godina. Tkano je na razboju. Istovremeno su se tkale i podloga i šara, koja se, kao i sve, radi od vune. Tu imamo, kao tipične motive, npr. ruže i gerginice, zatim ljubičice, grozdove…

Etno grupa „Gergina“ na revijalnoj večeri 11. „Gergine“, Negotin, 2019. Foto: Dragoslav ilić

Snežana je puno pažnje posvetila jednoj kecelji (pristjelka, na vlaškom) i jednoj naročitoj suknji, koje, kao i većina stvari vezanih za narodnu tradiciju, imaju svoju priču:

– Zahvaljujući odlasku naših u inostranstvo, došlo se do novina. Oni koji odu tamo i vide nešto novo, dobiju ideju. Tako su ovde ljudi i počeli da rade vez sa sjajnim koncem, koji zovemo srma, i to isključivo žute boje. Stavljane su šljokice, cvetići… Moja mama i tetka su rešile da to odrade drugačije, pa da to bude kombinacija boja, da ne bude sve žuto, već da ono što je list bude zeleno, što je cvet da bude roze, ljubičica, pupoljci – plavi. I sada, samo moja sestra, ja i njena snaja, imamo takve kecelje, niko drugi. Mama i tetka su to krile dok su radile, da niko ne vidi. Sećam se, bila je jedna svadba u Prahovu, naš se kum ženio, pa smo mi tad to obukle.

Vlaška nošnja. Deo kolekcije porodice Čelojević. Foto: Marija Vitas

U tom trenutku je u sobu upala ćerka Sanja i šaljivo dobacila: „Vlaška kičerica!ˮ

– Jeste, mora da šljašti – potvrđuje Snežana – mi Vlasi volimo da to sija, počevši od dukata, što je simbol bogatstva kod Vlaha. Po tome se procenjivalo bogatstvo jedne porodice, koliko ima velikih, koliko malih dukata. Kad su se nekad devojke udavale, bilo je važno koliko će mladoženja dukata da joj pokloni. Zaboravljale su devojke i na lepotu i na ljubav, znale su da će dobiti dukate. Moja sestra je u tom smislu bila izrod, to nije prihvatala, bez obzira što je pripadala generaciji devojaka koje su se tako udavale. Došle su joj babe, provodadžije i rekle da će porodica jednog momka da joj da 100 velikih dukata, samo da se uda za njega. Nije pristala.

Sa priče o sjaju, kiču i dukatima, skliznule smo ponovo ka svadbi:

– Ranije, kad su svadbe trajale tri dana, bio je običaj da se u ponedeljak, trećeg dana, obuče nošnja. To je običaj odvajkada. Izgubio se, jer savremene svadbe traju jedan dan, nedeljom pretežno, u restoranu ili pod belim šatorom sa klimom. Desi se i danas da se obuče nošnja, samo ako neko pravi veselje i u subotu uveče. A nekada se znalo – ponedeljak je za nošnju. I mlada je oblačila nošnju u ponedeljak.

Običaj je bio da, kad se mlada uda, od svekrve dobije prelepu suknju, koju nazivamo sumnă kusută. To je uvek imalo visoku cenu. Kad su bile marke, bilo je 1000 maraka, sad košta 1000 evra.

Ta suknja je sva u ofaltnama ukrug, i ima vez bukvalno od struka do negde ispod kolena. Iz nje ne viri košulja. To je elegantan deo narodne nošnje, koji je mlada nakon venčanja dobijala od svekra i svekrve na poklon. I to što je dobila treba da pokaže u ponedeljak. Oblačila je tu suknju, vezenu košulju i specijalnu maramu – kîrpă lungă – sa ružicama u kosi. Devojke to nisu nosile, već opreg (zadnja pregača) i pristjelku – priseća se Snežana.

Vlaška nošnja. Deo kolekcije porodice Čelojević. Foto: Marija Vitas

Snežana je 2012. na svadbi svog sina, mada je trajala jedan dan, nosila narodnu nošnju u dvorištu kuće, dok su se gosti okupljali i igrali u kolu, pre odlaska u hotel:

– Baba je bila inicijator, jer je ona i na svadbi moje ćerke Sanje obukla nošnju. I, onda, rekoʼ, ʼajde i ja da obučem. Gosti su se oduševili.

Kad ste bili mali u Prahovu, koliko ste često mogli da vidite ženu u narodnoj nošnji?

Nedeljom. U moje vreme još su bile igranke nedeljom, u centru sela, kod crkve, od 4 popodne do mraka. Običaj je bio da onaj ko je u jednom kolu kec, posle povede sledeće kolo. Igrače su pratili klarinet, truba, bas (trubački) i bubanj. To je bio običan seoski orkestar, koji je svirao samo za te igranke, a onda su muzičari svake jeseni obilazili kuće da bi dobili pšenicu, kukuruz, mast, pare, ko je šta imao. Sad nemamo više igranke, više se ljudi ni ne viđaju, ne sreću. Sve se to izgubilo. Odlazi se u inostranstvo, u grad, na školovanje… Nema više duvačkog orkestra. Sad, na veseljima, obavezno je ozvučenje, a meni to nije autentično…

U jednom dvorištu u Negotinu, 2019. Foto: Marija Vitas

Dok je Snežana plela ovu divnu, beskrajnu priču o običajima i narodnoj nošnji, pomislila sam kako se svuda oko nas nalazi neka ljudska riznica. Ja ih u Negotinu srećem svake godine u dane Uskrsa, zahvaljujući festivalu „Gerginaˮ. Ispune me radošću. Zato mi i ne treba sladoled.

Posle kuće Čelojevića, otišla sam u kuću Jotića, da pozdravim članove stare, ugledne negotinske porodice. A, onda – na drugo veče festivala, da se ponovo stopim sa brojnom publikom. Potom, Beograd, svakodnevna trka, mesec po mesec, prelistavanje novog crkvenog kalendara…