Rubrika: Točkovi, pruge, talasi, krila

Pripovedanje o Uzbekistanu, uz šolju zelenog čaja

Saradnik Magazina „Etnoumljeˮ Vanja Ilijev (Zrenjanin) i guslar Zoran Samardžić (Novi Sad), proveli su deo aprila meseca 2019. godine u Uzbekistanu, gde su, na predlog i uz podršku World Music asocijacije Srbije, bili gosti prvog izdanja Međunarodnog umetničkog festivala „Bakšiˮ u gradu Termezu. Zoran je učestvovao u takmičarskom delu festivalu sa pesmama „Smrt majke Jugovićaˮ i „Limov grobˮ, i osvojio jednu od nagrada, dok je Vanja pre svega obavljao posao novinara. Vrativši se iz jedne od najvećih srednjoazijskih zemalja, Vanja pred naše čitaoce donosi sadržajnu i zanimljivu mešavinu putopisa i osvrta na festival.

Autor: Vanja Ilijev

Ukoliko budete imali priliku, ili sreću, da vas put nanese do Uzbekistana, nemojte okolišati. Odvojite vreme i ostanite bar nekoliko dana. I vreme i novac, koji budete potrošili, biće vaša najbolja investicija za sopstveno duhovno zdravlje.

Zahvaljujući Vladi Uzbekistana, kao i World Music asocijaciji Srbije, imao sam veliku sreću i privilegiju da se početkom aprila nađem na jugu Uzbekistana, u prelepom gradu Termezu, i prisustvujem jedinstvenom internacionalnom festivalu Bakhshi (čita se: Bakši). Moje putovanje je počelo, pomalo, sa rezervom. Kako kažu naše bake: „Na tu stranu me put nije nanosioˮ. Ali, želja da vidim i naučim nešto novo, uvek pobeđuje. I sada, mesec dana po povratku, teško je srediti sve misli i napraviti jasnu priču. Svaki put u glavi imam osećaj da vatromet, koji je ispratio svečanu ceremoniju otvaranja i zatvaranja festivala, i dalje dominira u mojim mislima. Ali, ne zato što sam ljubitelj istog, nego zbog svih eksplozija – mirisa, ukusa, slika, ljudi – koje su ispunile tih nedelju dana, ne dozvoljavajući jasno i logično razmišljanje. Stoga, ovo pisanije može na momente delovati konfuzno i nelogično. Ali, i treba tako, jer kako drugačije shvatiti sav „pritisakˮ kom su moja, a verujem i čula svih ostalih učesnika, bila izložena.

Na raskršću puteva zelenog čaja i ukrašenog hleba

Uzbekistan je proglasio svoju nezavisnost 1992. godine, odvajanjem iz zajednice Sovjetskih republika. Carskoj Rusiji je delom bio pripojen krajem 19. veka. Do tada, tokom gotovo tri hiljade godina duge istorije, na prostoru današnjeg Uzbekistana smenjivali su se narodi i osvajači. Neki, ostavljajući materijalnog i nematerijalnog traga i uticaja, a neki, pak, rušeći i uništavajući.

Ali, kako put svile i čaja nije mogao da zaobiđe te prostore, tako ni ljudi nisu mogli izbeći različite uticaje, nego su ih prihvatali i utapali u svoju kulturu. A ona je bogata, prebogata.

Ispijajući u Zrenjaninu svoju prvu šolju umirujućeg uzbekistanskog zelenog čaja za ovaj dan, razmišljam šta je prvi utisak kada sletite u Taškent. Možda ljubazni i predusretljivi domaćini, miran saobraćaj bez gužve i nervoze, što je sušta suprotnost ne samo Beogradu, kao glavnom gradu, nego i mnogo manjim gradovima u Srbiji. Ili – jedan od trgova prepun lala, koje svojim mirisom prosto opijaju. No, ja ću se ipak odlučiti za pijacu, koju smo tog prvog dana u Taškentu posetili, čekajući večernji čarter let, kojim će svi učesnici prispeli iz različitih krajeva sveta stići do Termeza, našeg konačnog odredišta.

Pijaca… Otvorena i jasna predstava svakog naroda, svakog društva. Tu možete videti ogoljenu i nenašnimkanu sliku, posmatrati je iz perspektive turiste, putopisca, lingviste, etnologa, sociologa ili običnog trgovca. Reči teško mogu dočarati paletu boja koja se nalazi na tezgama, veliku količinu i šarenilo voća i povrća, sušenog i svežeg (od kog dosta toga nisam nikad video).

Sušene kajsije nisam prepoznao, jer ono što mi po marketima kupujemo nije ni prineti mesnatoj slatko-kiseloj „bombiˮ jarkih boja, koja vas odmah priprema za polu-maraton.

Prepune tezge različitih začina, domaćih hlebova, koji izdaleka liče na tacne sa puno šara i ornamenata, utisnutih rukom uz pomoć malih alata, pre samog pečenja. Teško da mogu da razumem vreme i trud koji se uloži u ukrašavanje nečega što se po pečenju, sledećeg momenta na stolu izlomi i pojede.

A onda, polako shvatam da kultura obedovanja u Uzbekistanu ima potrebu da namiri ne samo telo, nego i dušu  porodice.

Vratiću se na pijacu još jednom, zbog izuzetno tvrdog sira veličine klikera/glogera (starije generacije će znati o čemu pričam), pod imenom kurtan, koji je napravljen sušenjem presoljenog i dobro začinjenog mladog sira. Koliko god čudno izgledao, vrlo je ukusan i dobrodošao uz neka jela. Moram da napomenem da, kao stranac, ni jednog momenta nisam morao da pazim na novčanik, ili na vagu, kada sam kupovao čaj, sireve i suvo voće. Teško sam se snalazio sa njihovim novčanicama (sum), pa sam prilikom prve kupovine morao da raširim novčanik, da bi baka koja je prodavala, sama uzela i dva puta mi prebrojala da vidim koliko je naplatila.

Festival, tu „iza ćoškaˮ

Hotel Uzbekistan, gde smo proveli prvi dan i obavili ručak i večeru, više podseća na staru damu, kojoj se i pored velikog truda (i velikog broja gostiju iz svih krajeva sveta), primećuje zamor materijala. Neće se dati još dugo, to je sigurno, a više teži zapadnim stilovima, nego što podržava sliku jedne tradicionalne azijske zemlje, odudarajući time od ukupne slike Taškenta, koje krase zelenilo i uređenost na svakom koraku. Grad više liči na mirnu vojvođansku varošicu nedeljom popodne, gde u pešačkoj zoni možete iznajmiti bicikl i provozati se, sesti i za desetak minuta dobiti portret uličnih slikara, ili pojesti sladoled i kolače.

I tu, u glavnom gradu, na dosta mesta videćete plakate sa najavom festivala koji je na drugom kraju države, u mestu udaljenom skoro 700 kilometara od prestonice.

Ništa nije moglo da nas pripremi za doček koji nam je priređen u dva sata po ponoći, kada smo sleteli na lokalni aerodrom u Termezu, ili Termizu, kako gde piše. Dok smo čekali kofere, u daljini se čulo neko brujanje. Na momenat me je podsetilo na zvuk vuvuzela, koje su se iznenada pojavile na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2010. godine, pa brže-bolje i nestale. Kada smo izašli iz aerodromske zgrade, dočekalo nas je pravo festivalsko slavlje.

Duge limene trube, bubnjevi, dojre (velike daire sa metalnim alkama sa unutrašnje strane) i različite vrste tambura. Sve to u jednom zajedničkom ritmu, sa gomilom ljudi obučenih u narodne nošnje i sa osmehom na licu.

Neko igra, neko slika, neko umorno vuče svoje kofere do autobusa. Imao sam utisak da ću se brzo izgubiti u tom krkljancu, međutim, mnoštvo mladih momaka i devojaka u žutim sakoima sa spiskovima, brzo nas je rasporedilo po autobusima. Za pet minuta smo se uputili do hotela, koji nam je bio dom narednih dana.

„Richˮ, hotel gde smo naš guslar, Zoran Samardžić, i ja bili smešteni, već prvog dana jeste opravdao svoj naziv. Soba, koja ima prostora da primi četvoročlanu porodicu na letovanju, bila je namenjena samo za jednog. A na stočicu – pistaći, lešnici, orasi, suvo grožđe i, već pomenute, suve kajsije.

I pre nego se osvrnem na sve ostalo, što je mnogo bitnije za ovo putovanje, ponovo ću se u ulozi pravog gurmana (pa, iz Vojvodine sam) osvrnuti na hranu. Ovde svinjskog mesa nema, ali nije da mi je falilo. Nešto malo piletine i junetine, bilo je tek da se pomene, ali ovčetine, „kroz padežeˮ, svakog dana. Specifična kombinacija začina, koja se koristi u njihovoj kuhinji, nije napadna i jaka, ali se oseća. No, niko se nije žalio. Svaki obrok je bio, kad god vi stigli na njega, vruć i sveže pripremljen. Konobarima, koji su služili u belim rukavicama, nije bilo teško da ispune svaku želju, i vrlo brzo su svakom od nas pojedinačno, prlilagodili kuhinji i uslugu.

Ni moja navika da rano ustajem i budem prvi na doručku, dok ostali gosti još spavaju, nije pravila problem. Već trećeg dana je jedan sto bio uvek pripremljen ranije samo za mene, sa tek skuvanom kafom, povrćem, voćem, mesom i palačinkama.

Ono što mi se posebno dopalo jeste njihovo slatko, zgusnuto mleko koje odlično ide uz palačinke. Sve što se servira na stolu je toliko sveže i ukusno da je svaki obrok bio doživljaj za sebe. Osim velikog izbora povrća u toku obroka, i voća na kraju svakog obroka, koje konobari donose čim završite sa jelom, tu su slani pistaći, lešnici i neizostavni zeleni čaj. Pije se u toku jela, posle jela, i kad god sednete i imate malo slobodnog vremena. Kafe ima, ali je retko ko pije. Međutim, zeleni uzbekistanski čaj, kao nacionalno piće, nećete zaobići. Alkohola ima, možete poručiti i pivo, i votku (kao tradicionalno piće nekadašnjeg SSSR-a). Ali je retko ko i tražio. Uživali smo svi u toplom čaju sa našim domaćinima, i brzo usvojili ovu naviku.

Na veliku radost moje supruge, u koferu je bilo taman toliko mesta da jedno pakovanje zelenog čaja „prošvercujemˮ preko granice. Sada, usvojen ritual zajedničkog ispijanja zelenog čaja, sprovodimo usred ravnog Banata.

Kako je jedan od preduslova za dobro raspoloženje – pun stomak – uvek bio ispunjen, apsolutno svi gosti (a po zastavama i najavama bilo ih je iz skoro sedamdeset zemalja) jesu bili uvek nasmejani i raspoloženi. No, razlog dolaska tako velikog broja ljudi nije bila hrana, bar ne za telo, već je hrana za dušu ono što nas sve povezuje. Muzika, kao univerzalni jezik, toliko se puta pokazala delotvornijom i jasnijom od svakog jezika i narečja kojim vladamo sa više ili manje uspeha.

Bakši

Uzbekistan je centar bakši tradicije, koja jeste definisana, ali taman toliko da ostavlja prostora svakom pojedinačno da je tumači onako kako je oseća. Ja sam je shvatio kao pripovedanje, kazivanje priča i legendi uz, u Uzbekistanu toliko poznat, d’tar ili dutar – tamburu sa dve žice koja, iako skromnih mogućnosti, daje odličnu muzičku pratnji bakši muzičarima. Bakši se naziva i muzičar i pevač, koji čuva i prenosi tu tradiciju. Odlikuje ga dobro vladanje instrumentom, odlična vokalna tehnika, vrlo snažno grleno pevanje, sa ponekad dugim izdržavanjem jednog tona, dosta slično i mongolskom pevanju.

Naravno, dikcija u ovom kazivanju odnosno pevanju je od presudnog značaja. Ukoliko je pevanje nerazumljivo, publika neće moći da prati priču i lako gubi nit. Na kraju, tu je i pamćenje veoma dugih tekstova, što je još jedna od odlika bakši pevača. Tako i škole, koje postoje ne samo u Uzbekistanu, imaju nekoliko razreda gde se mladi, budući bakši uči, najpre, ovladavanju instrumenta, uvežbavajući, kasnije, svoje vokalne sposobnosti uz specifičan stil ispevanja tekstova, pridajući, na kraju, posebnu pažnju samim tekstovima.

Bakši tradicija nas podseća i na našu guslarsku tradiciju, koja je takođe vekovima pratila i čuvala srpsku epiku.

Bakši svirači su i danas tradicija koja živi. Neizostavni su deo svakog svadbenog veselja, praznika, čak i nekih manjih skupova na ulici, ili na pijaci. Koliko je to bitno za očuvanje bilo koje tradicije ponajbolje znamo mi, koji se u Srbiji, ali i okolnim zemljama, borimo da našu tradiciju, bilo vokalnu, orsku ili instrumentalnu, vratimo u živu praksu. Ponekad mi se čini da smo naše nasleđe, smeštajući ga isključivo na scenu, uspeli da zatvorimo u svojevrsni zoo-vrt, pa prema potrebi, kada se neko zaželi, plati kartu, odgleda i vrati se kući, muzici na struju i TV „cirkusuˮ.

Uzbekistan, i ne samo Uzbekistan, nego i Kirgistan, Avganistan, Turkmenistan, Tadžikistan, Kazahstan, imaju i ljubomorno čuvaju i neguju bakši svirače.

Kako je naš guslar Zoran Samardžić, koji je predstavljao Srbiju u takmičarskom delu festivala, rekao: „I ja se osećam kao bakši svirač. Cela ta filozofija mi je jako poznata i prihvatljivaˮ.

Bakši su, kao termin, prvi počeli da koriste Mongoli, koji su ga proširili po celoj Aziji. A prema jednoj verziji, usvojili su je iz kineskog jezika. Bakši se pojavljuje i u iranskoj i turskoj literaturi, i definiše se kao poklon, umeće kazivanja koje je dar od boga. On zapravo jeste čuvar i prenosilac priča, epova o znamenitim ljudima, istorijskim događajima.

Sve je to bio dovoljan razlog da naši domaćini, a to je Vlada Uzbekistana, pozove muzičare-kazivače iz različitih zemalja, menadžere i promotere, organizatore festivala, novinare da sve to isprate. Od 5 – 10. aprila, grad Termez bio je svetska prestonica bakši muzičara iz celog sveta. Sama organizacija je bila na nivou jedne Evrovizije. „Vojskeˮ prevodilaca, studenata, mladih ljudi koji su nam zaista u svakom momentu bili na raspolaganju…

Kulturni centar u srcu grada bio je prepun malih i velikih pozornica, štandova sa domaćim proizvodima, gde ste mogli da nađete rukom rađene, vezene i tkane, delove tradicionalne nošnje, sve vrste instrumenata, amaterskih, poluprofesionalnih i profesionalnih, slike na svili, svilene tepihe, torbice, marame, vez na ručno pravljenom papiru i mnogo toga još. Sve je bilo obezbeđeno, tako da ni jednog momenta niste mogli da se osetite nesigurno.

Prvog dana je u Svečanoj sali Kulturnog centra organizovan celodnevni koncert bakši svirača iz Uzbekistana. Sala je bila prepuna, a skoro sva publika je bila u tradicionalnim nošnjama. Iskoristio sam priliku da ih slikam, ali se videlo da im smetam jer je sva pažnja bila usmerena na izvođače koji su imali od 7 do 77, pa i više godina. Svaki izvođač je sedeo nasred bine, koja je bila uređena u vidu divana, sa odličnim ozvučenjem. Seli smo malo da poslušamo i drugog izvođača, starijeg, meni se činilo iskusnijeg, kog je posle dva stiha neko na razglasu prekinuo. Ispostavilo se da i tu postoji žiri, koji je prekinuo izvođenje i tražio da peva drugu pesmu, sa kojom je bolje prošao, što smo zaključili na osnovu odobravanja publike.

Sledeći je bio momak od nekih 9 godina. Njegove sviračke sposobnosti nisu bile toliko dobre, ali je glasom zatekao publiku. Zadržavanje jednog „Aˮ, uz „šetanjeˮ po nekoliko tonova, u stilu pravog operskog pevača, odužilo se do u nedogled, što je izazvalo ovacije. Kasnije sam popričao sa njim i njegovim učiteljem. Zove se Fusan, i dve godine uči da svira. Učitelj, Muhamad Ešbajev je 1970. bio prvak u bakši pevanju u Surhandarskoj oblasti. Poslednjih godina drži školu za sviranje i ima za sada „samoˮ 13 učenika.

„Ranije je bakši tradicija bila malo zapostavljena, ali je država dala upute lokalnim zajednicama da aktivno podrže omasovljenje i učenje mladih.ˮ – rekao mi je Ešbajev i dodao da je jako bitno da je njegova zemlja dovela tako veliki broj ljudi, koji daju značaj onome što on i njegove kolege rade, i da želi da se o bakši tradiciji što više priča svuda u svetu, jer ona je deo uzbekistanskog naroda, i na ovaj način postaće deo sveta, koji će je poštovati.

Posle ovog odgovora meni je ostalo samo da se složim sa njim. Moram napomenuti da u Istorijskom muzeju u centru Termeza postoji posebno odeljenje posvećeno bakši tradiciji, i da se slika Ešbajeva i njegovih učenika tu nalazi. Moglo bi iz ovoga nešto da nauči i naše ministarstvo.

Istorija i muzika

Šestog aprila od 18 časova, bila je zakazana svečana ceremonija otvaranja festivala. Uz pozivnicu, svi smo bili obavezni da ponesemo legitimacije i pasoše. Preporučena garderoba je bila nacionalna nošnja zemlje iz koje dolazimo. Teško je opisati ljude u publici, prava slika celog sveta.

Posle svečanog govora predsednika Republike Uzbekistan, Šavkata Mirzijojeva, ispraćenog ovacijama, počela je svečana ceremonija otvaranja festivala. Na sceni su se smenjivale slike iz istorije Uzbekistana, sa ogromnim kulisama tvrđava koje su nebrojeni statisti branili od „osvajačaˮ. Sablje su sevale na sve strane, padali su i branili se, sve u stilu holivudskih filmova. U pauzama između scena iz istorije, smenjivali su se mnogobrojni svirači i pevači. A orkestar nacionalnog ansambla, iako ne mnogobrojan, zvučao je taman onako kako je bilo potrebno da bi upotpunio celu predstavu. Moram reći da je orkestar bio sastavljen isključivo od tradicionalnih instrumenata, dok su virtuozi na nekim specifičnim instrumentima imali svoje mesto ili na vrhu kule ili ispred same scene. Bilo je mesta i vremena i za najvirtuozniju i za najstariju muziku. Bezmalo tri sata programa je prošlo veoma brzo, i često se dešavalo da na neke melodije ili pesme pola publike ustane i počne da igra.

Uprkos kiši

Sledećeg dana je počeo takmičarski deo festivala, koji je trajao četiri dana. Učešće su uzeli umetnici iz Uzbekistana, Kine, Bugarske, Singapura, Avganistana, Malezije, Kazahstana, Rusije, Kirgistana, Srbije, Izraela, Azerbejdžana, Irana, Mongolije, Južne Koreje, Tadžikistana, Belgije, Turske, Japana, Turkmenistana i Finske. Svakog dana oko 18 časova je počinjao program sa nekih sedam do devet takmičara, koji su imali po pola sata da se predstave. Posle ručka je svaki učesnik imao određeno vreme za tonsku probu, a sam program je neretko trajao i do ponoći. Tonci su bili na visini zadatka, uprkos velikom broj različitih tradicionalnih instrumenata, kao i različitim načinima muziranja.

Mnoge moje kolege, pa tako i ja, pre festivala smo komentarisali kako je pola sata nastupa možda ipak previše. Međutim, ispostavilo se da je, shodno takvoj raznolikosti i bogatstvu instrumenata i načina pevanja, upravo bilo potrebno tih tridesetak minuta da bi ste mogli da se uživite u izvođenje.

Neki od učesnika su ovo vreme iskoristili za dve ili tri numere, a neki su u jednom dahu, kroz svoje epsko kazivanje, ispevali jednu priču. Bilo je tu i recitovanja, čini mi se pravih zdravica, koje su posle laganog uvoda sledile, ali i prethodile žustrim ritmovima koji su podizali publiku. Stekao sam utisak, kao kod nastupa trija iz Tadžikistana, da je pevač na licu mesta sročio nekoliko stihova u kojima pominje Uzbekistan, što je naišlo na opšte oduševljenje publike, iako nisu razumeli o čemu ustvari peva (što mi je kasnije jedan mladić potvrdio). Kirgistanski predstavnik Talantali Bakčiev je, tokom dobrog dela pesme, u svakom drugom stihu navodio Uzbekistan. Opšte ovacije koje je dobio posle nastupa su mu obezbedile mesto među najboljima.

Osim ovih tradicionalnih predstavnika bilo je i nekoliko nastupa koje nisam očekivao da vidim na ovakvom festivalu. Tu bih pre svega izdvojio duo Skaldar iz Belgije, koji je koristio instrumente Kine, Australije i Irske. Interesantno osmišljen program, ali bez preteranog značaja za sam festival, tako da je jedino vredno pomena bilo virtuozno reprodukovanje životinjskih glasova, od strane gospođe koja je svirala i didžeridu, instrument Aboridžina.

Zatim, jedan trio iz Izraela, predvođen ženskim vokalom, uz pratnju tarabuke i srednjovekovne laute, izveo je skladno aranžirani blok pesama i igara. Ali, prihvatljivije za drugačije osmišljene festivale. Ovde moram pomenuti i predstavnika Avganistana, koji je otvorio program. Njegov instrument je sa dve žice, nazivaju ga dambur. Svira ga narod Hazari u delovima centralnog Avganistana. Dambur ima dve žice, ali je ovaj imao i magnete, odnosno svirao je „na strujuˮ, tako da smo na momente imali utisak da je na sceni roker sa električnom gitarom, a ne tradicionalni instrument i svirač izvorne muzike. Publici se to dopalo i nagradila ga je lepim aplauzom.

Publika na festivalu je bila iskrena i jasna. Ukoliko im se svidela interpretacija nekog takmičara, glasno je pozdravljala, tapšala, pa čak i ustajala sa svojih mesta i igrala. Nije bilo važno čak ni da li se tekst pesme razume. Energija, koju izvođač prenosi na publiku, bila je glavni kriterijum. Sa druge strane, ukoliko im se nečija interpretacija nije posebno dopala, ljudi u publici bi možda počeli da pričaju, ali tiho, vodeći, ipak, računa da ispoštuju izvođača. To se retko dešavalo, jer, osetilo se da publika traži neku sekvencu u programu, deo teksta, način pevanja ili tračak pozitivne energije, da bi to aplauzima nagradila.

Naš guslar Zoran Samardžić, nažalost, nije imao priliku da se potpuno prepusti izvođenju svog programa, zato što je odmah po početku nastupa krenula kišica. Posle pet minuta, ta kišica se pojačala, što je uticalo na to da je deo publike krenuo da ustaje sa svojih mesta, verovatno misleći da će se program prekinuti. No, program nije prekinut.

Zoran je junački izdržao do kraja, što je rezultiralo velikim ponosom i čestitkama kolega i publike. Verujem da su ovacije koje je naš guslar dobio na kraju izvođenja, najveća nagrada.

Аli, nije bila jedina. Zoran je poneo nagradu Performer for mutual relations via Bakhsi art.

Nagrade za tradiciju

Nagrade su na kraju festivala i u okviru svečanog zatvaranja dobili i najmlađi i najstariji učesnik. Treće mesto su osvojile ženska grupa Kim Huo Sung iz Južne Koreje i Gulnara Allambergеnova iz autonomne oblasti Karakalpakstan, koja se nalazi na zapadu Uzbekistana. Dva druga mesta su osvojili Ilgam Baybuldin iz Republike Baškirije, koja je u sastavu Ruske federacije, i Ashik Ali and Ashik Shamira iz Azerbejdžana. Na prvom mestu našao se Abdunazar Poyonov iz Uzbekistana, pravi predstavnik bakši tradicije. Njegovo muziciranje možete naći i na Jutjubu, gde poseban osećaj stvara kada svira u svojoj kući, uz šoljicu čaja, ili, kako to mi imamo običaj da kažemo – „za svoju dušuˮ. Drugu prvu nagradu dobio je Kerven Yеvbаsarov iz Turkmenistana. Posebnu nagradu, gran-pri, dobila je Ulzhan Baibussynova iz Kazahstana.

Svaka nagrada je bila i novčana, što znači, treće mesto po 2500 dolara, drugo mesto 3500 dolara, a prvo mesto 5000 dolara za svakog ponaosob. Gran-pri je bio vredan čitavih 7000 dolara. Sigurno je da učešće na ovom festivalu nije bilo motivisano novčanom nagradom ni kod jednog učesnika, ali, svakako, nije ni zanemarljivo. Iz razgovora sa našim stručnjacima, koji imaju iskustva u žiriranju na, recimo, takmičenjima guslara, saznao sam da je nekad vrlo teško odrediti i jasno definisati razlike koje utiču na bodovanje, odnosno, nagrađivanje takmičara.

Koliko je teško bilo članovima žirija na festivalu „Bakhshiˮ mogu samo da pretpostavim. Instrumenti različitih tehničkih mogućnosti, specifični načini pevanja, odnosno, izvođenja pesama… Pa, i sam tekst je zasigurno dodatno otežao zadatak stručnom timu.

Neminovno je i da je bilo povređenih i nezadovoljnih rezultatima ocenjivanja, ali konačan rezultat je više nego jasan:

Vlada Uzbekistana, sa Ministarstvom kulture, pod potkroviteljstvom UNESCO-a i ISESCO-a (Islamska organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu), organizovala je vrhunski festival.

Festival na kom je Uzbekistan celom svetu predstavio ono najvrednije što ima – svoju kulturu i tradiciju. Dovedeni su ljudi iz sedamdesetak zemalja, koji su imali priliku da svim čulima uživaju, što kroz festivalski program, što kroz svakodnevno organizovane vanfestivalske aktivnosti. Obišli smo sve znamenitosti, kulturno-istorijske spomenike, verska zdanja i muzeje, koje grad Termez i ceo region imaju. Kako je među gostima festivala bilo dosta muzičara, koji nisu učestovali u takmičarskom delu, nego su bili pozvani u drugoj ulozi, organizovan je bio za njih specijalan događaj u gradu Denovu.

Tu smo kolege Soñador Chamán Soñadora (sarangi) iz Nepala i Kam Bai iz Malezije (bubanj) i ja (gajde, frula, drombulje) priredili jedan koncert, koji smo do kraja začinili svirajući nekoliko numera u duhu džem-sešna.

Publika je, i pored kiše, ispratila ceo nastup, nagradivši nas gromkim aplauzom, a gradolačelnik – svečanim odorama za mladoženju, ručno vezenim, i, mene posebno, Enciklopedijom o Uzbekistanu.

„Bakhshi International Art Festivalˮ u Termezu 2019. godine je veliki poklon celom svetu. Tradicija, koja je ovde prikazana, bogatstvo je svih nas, a posle ovog festivala, i velika obaveza da se prezentuje i sačuva.

Sa druge strane, kultura Uzbekistana je, kroz svoje predstavljanje, obogaćena kulturom i tradicijom drugih naroda, što jeste najplemenitija razmena koja može biti između naroda i država. U nadi da će bakši svirači jednog dana moći da se predstave i u Srbiji, a i da će sledeći put i gajde, možda, dobiti mesto na takmičarskoj bini, ostaje mi da kažem samo jedno veliko RAHMAT (hvala na uzbekistanskom), i – do skorog viđenja!