Rubrika: Arhivalije

Na fašankama, u Grebencu

Fašanke u selu Grebenac slove za živopisan, veseo običaj, koji lokalno stanovništvo sa ljubavlju decenijama neguje. Godine 2019. imala sam priliku da prisustvujem prvom danu fašanki. Bio je to 11. mart, datum kada sam se obogatila, ljudski i profesionalno.

Autor: Marija Vitas

Fašanke u Grebencu 2019: povorka maskiranih. Foto: Željko Radović

„Nedostaje mi sve to!ˮ – prokomentarisao je neko na Fejsbuk-grupi Fasanke Grebenac početkom aprila, tri sedmice nakon što je u Grebencu održan pokladni običaj, poznat u mnogim delovima sveta pod raznim imenima ili varijantama istog naziva. Uskršnji post je bio u toku, pa je sećanje na nedavno organizovane dane veselja, muzike, prerušavanja i razuzdanosti u Grebencu, očigledno, još uvek snažno. A možda je reč o sećanju pojedinca na rodni kraj, odrastanje u njemu, na neke pređašnje „fašankeˮ…

Grebenac je malo mesto u Južnom Banatu, na rubu Deliblatske peščare. Pripada opštini Bela Crkva, mada je narod prilično orijentisan i ka Vršcu, kao većem naselju. Zapravo, tako je bilo ranije, dok željeni pravac sada poglavito prelazi državnu granicu sa Rumunijom, težeći Temišvaru. To nimalo ne čudi, jer populaciju Grebenca čine gotovo isključivo pripadnici rumunske nacionalne zajednice, koji, prirodno, tražeći bolje uslove za život u odnosu na postojeće, iste nalaze ili se trude da ih nađu u svojoj zemlji matici, čija je pozicija u aktuelnom svetskom poretku perspektivnija nego što je to slučaj sa Srbijom, državom u kojoj Rumuni, takođe, odavno žive. Ako će neko pomisliti kako je ovo specifikum banatskog podneblja, pa tako i Grebenčana, koji uglavnom vode poreklo iz rumunskog dela Banata, neka se priseti situacije sa severa naše zemlje, niza napuštenih kuća, ostavljenih za petama „srpskihˮ Mađara koji se, želeći bolji život, preseljavaju u Mađarsku.

Kako se, onda, napravi takva nesrazmera između činjeničnog odumiranja sela i lepe posećenosti Grebenca tokom fašanki, a naročito upadljivog truda koji učesnici pokladne povorke ulažu u svoje maske i „alegorijska kolicaˮ sa eksponatima?

Da li je reč o želji da opstane nešto što je deo identiteta, ili o prostoj navici, možda nostalgiji (kod nekih) ili, pak, o arhetipskoj čovekovoj potrebi za igrom, kao razonodom duha?

Fašanke u Grebencu, 2019: učesnici povorke maskiranih. Foto: Željko Radović

Na izložbi

Slika o selu koje više ne krasi životvorna energija, verovatno je tog 11. marta 2019. bila u mojim očima pojačana lošim vremenom. Kiša je pratila naš auto od Beograda. Do Grebenca je, istina, iščezla, ali je vetar tokom dana bivao sve jači i jači, učinivši da se poslednji intervju, koji sam napolju snimila u popodnevnim časovima, pokaže, nažalost, kao neupotrebljiv. Sa jačanjem vetra, rastao je i stepen hladnoće, a sve se odvijalo pod tmurnim nebom. Da se izrazim jednostavnije: vreme je bilo smorno.

Na ulasku u Grebenac, odmah nas je dočekala idila karakteristična za manja mesta u Vojvodini, pa i šire: dvoje su stajali naslonjeni na kuću i ćuteći posmatrali svet oko sebe. Psi lutalice su tražili pažnju i hranu. U centru sela je nekolicina ljudi kraj improvizovanih tezgi raspakivala velike kutije sa drangulijama za prodaju. Sa fotografom Željkom, iskusnim „hodočasnikomˮ Grebenca, odmah sam se uputila ka Osnovnoj školi „Mihail Sadoveanuˮ, u kojoj je uskoro trebalo da počne simpozijum. No, čekalo se na kolege iz Rumunije, „zakočeneˮ na rumunsko-srpskoj granici. Odličan povod za šnjuranje po školi. U prizemlju smo pogledali divnu izložbu narodne radinosti. Nošnja, posuđe, torbe, maske i još štošta. U šarenilu dominiraju prepoznatljivi cvetni motivi, poput maka, ruže, hrizanteme…

Fašanke u Grebencu, 2019: izložba. Foto: Željko Radović

„Ja sam to naučila od moje babe, ali sam puno toga naučila i od moje svekrve. Jer, udala sam se sa sedamnaest godina, tako da sam mnogo više kod njih u kuću bila nego kod mene gde sam rođena. Moja svekrva jako puno voli da radi ručne radove. Ona ima 86 godina i još i dan danas radi ručne radove.ˮ – objašnjava Ruzmarinka Mikić (1960), koja je uz Persidu Žurku (1962) bila noseći stub ove izložbe. A na pitanje ima li u selu zainteresovanih mladih da nastave tu tradiciju, Persida odgovara lakonski: „Više vole u telefone da gledaju.ˮ Pauza, šaljivo-negodujuća, pa nastavak: „Nema mnogo ljudi, slabo, i svi će da odu. Puno su predali za rumunski pasoš. Teško je, teško.ˮ

Nekada je, prema sećanjima Ruzmarinke i Perside, bilo drugačije. Više je ljudi bilo i, što nimalo nije beznačajna informacija, nekada u fašankama nisu učestvovali pretežno učenici osnovne škole u organizaciji nastavnika, kao što je to danas, nego – narod. A kakva muzika je pratila fašanke?

„Pa, naša, rumunskaˮ – kaže Persida – „isto kao sad, fanfarišti (trubači).ˮ

Pokušala sam da Ruzmarinku i Persidu ubedim da otpevaju nešto, ali su uz osmeh rekle da to čine samo kada ih ima više.

Stara fotografija kalušara

Sve počinje sa kalušarima

Popeli smo se na sprat i bacili pogled na pano sa crno-belim fotografijama kalušara iz minulih decenija. Fotografije su lepe i dragocene, ali se tek na ponekoj, i to jedva, naslućuje trag one dubinske važnosti prolećnog ophoda muških obrednih povorki, kakva je nekada za seosku zajednicu bez sumnje postojala. Ujedno, reč je tu i o tragu istinskog verovanja, koje je u protoku vremena slabilo i dovelo do održavanja nečega što je puki običaj, navika, zabava, ili, na drugoj strani, koreografija kulturno-umetničkog društva. Kako god, momci iz grebenačkog KUD-a „Đorđe Košbukˮ (osnovano 1925) i dalje ustaju rano tokom dana fašanki, obilaze selo i igraju predano svoje plesne figure. Lično sam uživala posmatrajući njihovu „ritualnuˮ posetu školi i ples u velikoj sali, praćen saksofonima, harmonikom i sintisajzerom. U kalušare je nekada išao i predsednik KUD-a „Đorđe Košbukˮ, Ilija Nikola Manču (1999):

„Treći razred sam bio kad sam počeo da igram kalušare. Kalušari su i započeli sve ovo. Tek posle su došle fašanke. Prvo su kalušari igrali po selu te svoje igre, još pre Prvog svetskog rata. To je tradicija od starih. Kalušari isteruju zle, zimske duhove i donose prolećne. Donose radost, veselje u kuću, to je njihova svrha. Oni nose najveći teret tih dana. Od 6 ujutru do 3 popodne obiđu celo selo. Idu u svaku kuću u koju ih prime. Pre je postajala tradicija da se daje jedno jaje u korpi, kao isplata njima. Sutradan bi pravili omlete i jeli to. A sad je nova moda, daju se i pare. Fašanke traju tri dana (u prvoj nedelji Uskršnjeg posta) – ponedeljak, utorak i subota. To je nešto što celo selo očekuje svake godine. Ponedeljkom, kalušari od ujutru idu po selu. Kasnije, kad se od 3 popodne oformi povorka, kalušari i fanfara su na čelu povorke. Kad dođu do centra, odigraju 12 figura.ˮ

A zašto neka kuća neće da primi kalušare? – pitam Iliju.

„Ako su u žalosti, oni ne dovode muziku u kuću. Mi, normalno, uglavnom to znamo i ne idemo kod njih.ˮ

Fašanke u Grebencu 2019: razgovor sa Ilijom Nikolom Mančuom. Foto: Željko Radović

Ponedeljak je, čini se, najatraktivniji dan u obeležavanju fašanki. Ali, i druga dva dana (utorak i subota) imaju svoje specifičnosti. Ukratko, organizuje se svojevrsni svadbeni ophod, zatim dva bala pod maskama, kao i povorka u kojoj mladi aludiraju na neke sveže događaje iz života lokalne zajednice. Prave se, npr. šale na račun novog gradonačelnika, imitira sednica, a kako kaže Ilija Nikola Manču: „Ne žale se ljudi, znaju šta znače fašanke, nismo imali nikad problema s tim.ˮ

Ilija Manču je trubač. Studira klasičnu trubu na akademiji u Temišvaru. Pomislila sam da su mu fanfarišti u genima.

„Niko od mojih nije svirao. To me i čudi. U mojoj porodici, od kad se pamti, svi su bili lovci. A samo sam ja muzičar.ˮ – razuverio me je.

Ko je ko?

Kako gosti iz Rumunije još uvek nisu stigli, Željko i ja smo se posvetili nekolikim maturantskim panoima koji su visili na zidovima. Fotografije maturanata i njihovih nastavnika svedočile su o upečatljivim očima, lepim i izražajnim. Željka su još ranije „grebenačke očiˮ pobudile na dosetku: Ima lepe oči kao da je iz Grebenca. Seleći pogled sa panoa na pano primetila sam da je sa svakom narednom generacijom okačenom na zid, parova divnih očiju sve manje…

„Jeste, sve je manje đaka. To nam je najveći problemˮ – potvrdila mi je učiteljica Violeta Borka (1974) – „Sve manje ljudi i prima kalušare. Jer je sve manje ljudi u selu, svaka druga kuća je prazna.ˮ

Violeta radi u Grebencu u školi, ali je rodom iz obližnje Straže, gde dijalekt rumunskog jezika poseduje izvesni glas Đ, koji je, prema njenim rečima, čudan i zabavan Rumunima iz drugih sela. U Straži postoji pandan grebenačkim fašankama i nosi naziv lorfe. Ove godine je tamo njen deventaestogodišnji sin bio prerušen u mažoretkinju, baš kao i Violetine učenice trećeg razreda na grebenačkim fašankama.

Fašanke u Grebencu: učesnici povorke maskiranih. Foto: Željko Radović

Violeta Borka mi je, nakon što je simpozijum konačno održan, prepričala i o čemu su govorili učesnici. Jer, tek kad sam se smestila u učionicu da otpratim izlaganja, prošlo mi je kroz glavu kako će tu verovatno sve biti na rumunskom. I bilo je. A reč je o tome da je pre izvesnog broja godina škola u Grebencu sklopila partnerstvo sa jednom školom iz Rumunije. Grebenački nastavnici su bili tamo pozvani na međunarodni simpozijum, čija je glavna tema bila narodni običaji kod Rumuna u Rumuniji i preko granica.

„Mi smo se tu lepo uklopiliˮ – kaže Violeta – „a posle smo mi njih počeli svake godine da zovemo na fašankeˮ.

Ove godine gosti iz Rumunije su imali dva rada, jedan vezan za Prvi decembar, kao važan datum u istoriji Rumunije, a drugi, koji je govorio o maskama iz njihovog sela. Direktor škole iz Grebenca Kristijan Birđan je govorio o fašankama nekad i sad, a Violeta Borka o marcišoru (mărțișor), malom predmetu iz tradicije Rumuna. To je svojevrsna amajlija, privezak od belog i crvenog konca, kojima se doda, recimo, detelina.

„Stavlja se prvog martaˮ – objašnjava Violeta, noseći i sama na svojoj bluzi marcišor, koji je prethodne noći napravila – „Neko ga nosi nekoliko dana, neko ceo mesec. Postoje razni mitovi i legende o tom marcišoru. Kaže se kod nas da kad ga okačiš o neko drvo, želja će ti se ispuniti. U Rumuniji je to drvo kajsije.ˮ

Setih se da u Bugarskoj postoji nešto slično pod nazivom martenica.

„Da, i Bugari to imaju. Oni kažu da je njihovo, a Rumuni da je njihovo. Ne znam ko je od koga preuzeo.ˮ

Fašanke u Grebencu 2019: u razgovoru sa Violetom Borkom. Foto: Željko Radović

Šta je čije je jedno od mogućih međususedskih pitanja. A drugo bi, sudeći po jednom detalju iz razgovora sa Violetom, glasilo: Ko je ko?

„U Rumuniji te zovu Srbin. Svi smo mi Srbi tamo. A ovde smo Rumuni. Ne znaš ni kako da se osećaš, ni šta si. Sad se tu ne pravi tolika razlika, ali dok sam ja išla u gimnaziju u Vršcu, bilo je diskriminacije.ˮ

Kad je krenula da se razvija ta jaka spona između vas, Rumuna iz Srbije, i vaše zemlje matice?

„Ja mislim da je to baš fest krenulo sa ovim projektima. Imali smo mi i ranije veze sa Rumunijom. Svako ima nekog brata, po trećem, četvrtom, petom, kom već kolenu. Ali, ta povezanost, partnerstva, to postoji od kad se pišu projekti. Oni imaju te projekte, dobijaju novac za to, što i nama znači, ali je i njima važno da nas ubace. I osete se lepo kad dođu ovde i kad vide da se izvan granica ceni nešto što je njihovo. Ima ljudi u Rumuniji koji ne mogu da veruju da mi pričamo rumunski, da imamo školu u kojoj se nastava odvija na rumunskom jeziku, da smo Rumuni.ˮ

„Interesantnoˮ – ubacujem se nakratko.

„Jesteˮ – nastavlja Violeta – „Ma, samo da nam daju državljanstvo. Predala sam još 2016. Osećam se kao Rumunka i smatram da imamo puno pravo na rumunsko državljanstvo, a i nervira me situacija ovde.ˮ

Fašanke u Grebencu: kalušari iz KUD-a „Đorđe Košbukˮ u OŠ „Mihail Sadoveanuˮ. Foto: Željko Radović

Pred Aurelijinom kapijom

Kalušari su stigli u školu i odigrali program u velikoj sali. A onda smo lagano krenuli ka mestu gde su se okupljali učesnici maskirane povorke. Usput mi je pažnju privukao živopisni prizor, zbog kog zamalo da propustim početak povorke. Prišli smo ženi u poodmaklim godinama, koja je mirno, oslonjena o štap, stajala ispred svoje šarene kapije.

„Ove fašanke nisu, pretpostavljam, nekada ovako izgledaleˮ – započinjem komunikaciju.

„Ovaj dan, ponedeljak, samo su igrali ovi što igraju, kalušari. I posle podne, kako svršidu, bila je igranka tamo gde je sad pijacˮ – priča mi Aurelija Stefan (1939) – „Igrali su, ne ova muzika, nego Cigani su svirali kad su ovi igrali. Sad, ovi nisu naši, ovo dvoje (saksofonista i harmonikaš), nisu to naši iz sela, ne poznajem ja te ljude, nego onda su bili Cigani, odavde. Violinu su svirali i bas. Plek muzika nije svirala za kalušare. Samo su za igranku sviralu, a ne po selu. Čisti ponedeljak se kaže ovaj dan. Svaki dan se pravi nešto. Danas je popa pravio u pola sedam jutros jutrenje.ˮ

Fašanke u Grebencu: razgovor sa meštankom Aurelijom Stefan. Foto: Željko Radović

Dotakle smo se Aurelija i ja posta kao fenomena…

„Kuvaš, samo ne metneš mesa, pa šta. Ne crknemo mi šest nedelja bez mesa. Pre nije ni bilo meso kao sad. Ovaj svet sad, da ga ne žališ, ove mlade. Pre, kad sam ja bila mlada, puna ulica bila, bili su birići (guščići). Guske su se izležale, pa sve birići bili. Bio je jedan, imao četiri sina. Jedan je čuvao krave, drugi svinje, treći jaganjce, četvrti biriće. Oni su bili napolje iza sela sa marvom. I kad je lupalo za školu svi su došli kući sa to sve, doručkovali i išli u školu. I posle kad izašli iz škole, isto svaki na svoju stranu, jedan ono čuvao, jedan ovo čuvao i sve su radili. A ova deca, šta radu sad?ˮ

„Šta rade?ˮ – pitam.

„Šta rade, a?ˮ – značajno diže glas Aurelija – „Pa, ništa! I devojke su štrikale. Ja dok sam čuvala guske, svako proleće sam štrikala dva para čarapa, jedan mom ocu, a jedan mom bratu. To biriće dok sam čuvala, štrikala sam. Pre se prela vuna, i sve devojke su nešto radile, čuvale i prasiće i guske. Onda nije bio kombajn, nego su kosili, pa smo vezali snopove, pa smo vozili kući kola puna sa žitom, konja s kolima, ne ovi traktori. I ja štrikam dole na kola. Nijedna od žena, nijedna devojka da sedi na sokaku, da nema ništa da radi u ruke, nije to bilo. A sad sedidu kʼo krave.ˮ

Fašanke u Grebencu 2019: u povorci maskiranih. Foto: Željko Radović

Bilo mi je beskrajno zanimljivo da slušam Aureliju, ali žurilo mi se i na početak povorke. Dok sam razmišljala kako da se ljubazno udaljim, baka je nastavila sa nizanjem bisera.

„Sam bila kod lekara u Crkvu (Bela Crkva). Kad, tamo sedi jedna mlada pored mene i sve tako na te dugmad (lupka, pritom, po mom snimaču). A ja, šta mi došlo u glavu. Jelʼ devojko – ako ti se otkine ovo dugme, kako je imala na nju na košulji, da lʼ znaš ti da ga staviš na mesto? A ona kaže – Ne znam. I-ju, kažem (smeje se), tu znaš toliku dugmad da pritisneš, a ako ti se otkine jedno dugme ne znaš da ga vratiš.ˮ

Smejemo se i Željko i ja. „Hvala vam, Aurelija, na razgovoru, ali ja sad moram da…ˮ

„I pre su pravili ćipkuˮ – nastavlja Aurelija da plete priču – „Sad ne pravedu omladina ćipku, na astal. Moja ćerka je išla u školu, znaš šta je pravila? Pravila je oni dvanajst pored Krista, goblenu. Kad je došla kući, čistila je svaki dan. Imali smo svinje, pre smo imali puno svinja, moj svekar je bio mesar. To sve ona, kad došla iz škole preko leta, dala travu da jedu, dok oni jedu travu, ona počistila kočinu (svinjac) i oprala. Tri meseca koliko je imala rapust, ona se brinula za svinje. A sad? Tamo se krmača oprasila. I dođe moj unuk tu kod mene. I ja kažem – Pavilje, da li ti se oprasila krmača? Kaže – jeste. A koliko ima praseta?  Kaže – ne znam. Bože, kažem ja, ti se oprasila krmača, nisi išʼo ni da vidiš koliko praseta ima. Da ne ide dva-tri koraka do kočine da vidi? A pre jedva smo čekali da krava se oteli, da krmača se oprasi, da…ˮ

Fašanke u Grebencu: učesnici maskirane povorke. Foto: Željko Radović

„Hvala, Aurelija. Nažalost, ja…ˮ

„Sad, evo, preko dana, nema nikog na sokaku. A da vidiš od 7-8 sati (uveče) samo idu u kafanu. Tamo gore ima kafana. Devojke da idu u kafanu! Pre ni ljudi nisu išli, samo stari, deda koji je bio, taj je otišʼo u kafanu. A sad idi da vidiš da li ima jednog starog u kafanu uveče. Samo devojke i muškarci. Zar ti roditelji ne vidu to? Ja vidim na televizor kako tamo pokažedu svašta. To se pokaže na televizor. To vidi i Amerika i sve države i ja baba od 80 godina. Zar te devojke nemaju roditelje, pa oni ne vidu šta radu njine devojke i kako se obučedu, se vide dupe (ovu reč je znatno tiše izgovorila). Da lʼ je to lepo? Aj, kažite! Da lʼ je lepo?ˮ

Žao mi je bilo što sam ipak nekako morala da prekinem razgovor sa Aurelijom. Razmenile smo još po koji osmeh, srdačnost i dobro raspoloženje i – trk ka masi koja se okupljala gore, blizu Lovačkog doma. Povorka samo što nije krenula.

Fašanke u Grebencu 2019: povorka na čelu sa trubačima i kalušarima. Foto: Željko Radović

Veselo kroz selo

Na početku povorke su išli članovi KUD-a „Đorđe Košbukˮ – kalušari i trubački sastav, koji je neprestano svirao melodiju pesme „Mărie, poale ciurateˮ. Svake godine, kako sam saznala, izaberu neku melodiju, a ovu možda najčešće, jer im je omiljena.

Za njima, peške ili na „alegorijskim kolicimaˮ vezanim za traktore, išli su učenici osnovne škole iz Grebenca, odvojeni po razredima, i meštani koji su se samostalno organizovali oko svojih maski za fašanke. Ukupno desetak ideja i izvanrednih realizacija: bombone, domine i kocke, mažoretkinje, NASA, Tri musketara (predstavljala su ih dvojica dečaka), Porodica Adams, hemičari, biblioteka, podmornica i mornari… Iz grupe trojice dečaka, u delom maskirnoj odeći, sa šeširima i puškama, jedan je iskočio i „prepaoˮ me. Pitam ga šta su on i njegovi drugari. „Ovo!ˮ – i pokaza mi na njihov transparent, istovremeno shvativši da sam mu se obratila na srpskom, te da verovatno ne razumem šta tamo piše, pa je odmah dodao: „Mi smo lovci.ˮ

Fašanke u Grebencu 2019: sa učesnicima povorke maskiranih. Foto: Željko Radović

U povorci, u jednom malom, išaranom kamionu, bila je i grupica studenata etnologije i antropologije iz Beograda, sjajno srođenih sa okolinom i atmosferom. Njih je tu doveo profesor dr Slobodan Naumović, koji u Grebenac na fašanke dolazi već 33 godine. Počeo je da dolazi kao student, sa svojim profesorom, a kasnije će i on generacije studenata podsticati na odlazak na teren. Od kako sam došla u Grebenac tog dana, čula sam kako pominju profesora, koji „ide po selu i juri kalušareˮ. Ili: „Ima jedan učitelj iz Beograda, učenik je bio, sad je učitelj. I on sada vodi tu decu…ˮ. Svi znaju za njega, on je neizostavno tu.

Pofesora sam konačno srela dok je obigravao oko kamiona u kom su njegovi studenti-istraživači insajderski bili priključeni običaju. Posle sam snimila razgovor sa njim, ali to je onaj intervju kog je pojeo vetar…

Fašanke u Grebencu 2019: studenti sa profesorom Slobodanom Naumovićem u povorci. Foto: Željko Radović

Povorka je prošla kroz centar sela, kalušari su opet odigrali svoje figure, narod je nastavio da se druži, a u okviru zvaničnog programa fašanki se tog dana očekivao svečani ručak i koncert. Željko i ja smo morali da krenemo natrag, ka Beogradu. Svratili smo na grebenačko groblje da učvrstimo vezu sa onim svetom, koja je oduvek bila ključna u ritualnim ophodima sela i delovanju obrednih povorki, usmerenih na berićet svake kuće u nastupajućem periodu. Tu leže oni što su znali one koji su tu odranije ležali, a znali su one koji su terali zimu i dozivali proleće uz posredovanje svojih predaka, uz pomoć koja je dolazila sa onog sveta.

A ovi preci, da parafraziram baka Aureliju, šta radu sad? Verovatno se raduju što se za kalušare još uvek zna u selu, što postoje i fašanke zbog kojih se živi okupljaju i srećni su. A možda i željno iščekuju da neko od potomaka zatraži njihovu pomoć. Pa makar to bilo i u Temišvaru.