Magazin Etnoumlje / Rubrika: Izvrnuta torta

Svi moravski tamburaši

U rubrici „Izvrnuta tortaˮ donosimo četvrti tekst serijala o romansiranim sećanjima terenskog gitariste. Acart nas u svojoj novoj priči smešta u milje svadbe u centralnoj Srbiji, koji živopisnim čine muzičari, gosti, pevačica, konobari, bakšiš… Naredni tekst u okviru ovog ciklusa biće objavljen 1. novembra 2021. godine.

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

„…Sedim kraj mora Jadranskog,

mislim na konobara kafanskog…ˮ

Goca Cipiripi, Stoljnjaci su lepši karirani

***

Moržujem tako, kraj mora, i ja. Na ostrvu jadranskom. Buljim u pučinu. Kao onomad u lika koji nam je dopremio 4 bas bina i 8 satelita. Za svadbu. Od 200 ljudi.

– Kol’ko da vi se nađe, jer meni danas preteklo, rekao je, Da ne tumbam to po prikolici džab-džabe.

Bili smo uvredljivo glasni. Decibeli su gospođama ispravili mini-valove. Bukom smo tečama povadili plombe.

Nego, nisam o tome hteo…

Dakle, istovaren sam na plažu kao džak cementa. U naletima dozivam konobara da mi uruči limunadu. Da je držim na stomaku da me ‘ladi. Ali njega nema. Zinuo u fon. Nije da sam očekivao da me usluže kao u onoj sali u kukuruzu. Gde gazda dočekuje muziku uz leba, so, domaću i pečenje. Niti sam mislio da je poput one na Kosovu kad nas je vozio Žile Gibanj. Bend je dočekao vlasnik, uz oba sina. Jedan prebrz, drugi lenj. Prvi je sa balonom meke rakije uskočio u još nezaustavljeni kombajn da sa muzikom nazdravi. Drugi je toliko kasnio sa pihtijama da smo naposletku dobili supu.

Izgleda da sam opet pomešao tezgu. Krenuo da sviram Stormy Monday umesto vlaškog. Ni o tome nisam hteo…

***

Ubodemo jedne godine da sviramo u gradu kraj Morave. Znao sam da je tu hronično zaguljen narod. Ali, računam da dvojke peglamo toliko slinavo da će nam od milošte dopustiti da se šaltnemo na rumbe. Tu ih imamo. Nije baš da smo tu zalepili zanat, (sa-sa nam zvuči kao da bubnjar svira slomljenom rukom), ali ovaj mali sa mikrofonom ječi kao ranjena zver. To je dobro kad viče Harisa. Pa, ajmo posle red ove nove rumbatiko splačine i kentaur-folka i možda se tako i profuljamo. Bolje i to nego da sedimo kod kuće. Kad ono – pesma prođe, ali tezga nikad…

Egzotična informacija je stigla nekoliko dana pred nastup. Svirka nije baš u gradu. Nego ipak u selu. Jednog izvikanog političara. I nije hotel. Već pokušaj restorana koji visi do sredine Morave. Kao započet most. Kao Na Moravi ću… Ipak, ova neimarština služi kao prostor za lokalne proslave. I da – kako god izgleda, ona jeste završena u potpunosti. Ako ste bar jednom bili na ovom mestu, sećaćete ga se u najzajebanijim noćima. Uz ladnim znojem buđenja. Strava i užas. Više užas nego strava.

Članak „Transkript za ponosˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Uglavnom, poslovna konstrukcija je da treba da peglamo dbusva nekim gastosima. Koji  su podvukli da imaju u posedu tri kuće i razbacanog kuma. Naravno, neće ona seljačka naručivanja. Uvredio sam ih samim pitanjem.

– To sve kulturan narod, Mićo. To sve živi po beli svet. Nema tu kuj da traži „Frulo moja od drvetaˮ, i tako to.

Kazali su još i neke besmislene pesme za tortu i ples. Eto, toliko sam saznao.

***

Putovali smo sporo i mučno. Ali zato neefikasno. Kombi sa prikolicom (i pomalo nama u sebi) prvobitno je upao u jednu staju. U rikverc smo rgnuli u kapiju. Kasnije smo zaglibili u blatnjavoj bari veličine Galapagosa. To je tamo gde su one matore kornjače.

Jedva našavši restoran, kombinovano tezgomuzikološko vozilo nas istovaruje kao da smo pali sa trešnje.

– Ti idi na tvoje Terazije, pa tam’ pali taj džipes, ljubazno je konstatovao konobar na našu žalbu povodom nefunkcionisanja navigacije.

Već otpočinjemo narodnu nošnju. Cimatamo uz klizavo stepenište satelite, kilometar kablova, pa bubanj, pa gitare, preteške klavijature, mali secnuo kičmu sa miksetom, i sve ostalo što vas ne zanima.

Članak „’Bem ti Fićeˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Omiljene mi bas binove, ostavili smo za kraj. Raspored nosilaca je tezgomuzikološkom poveljom poodavno utvrđen:

– Bas bin (kom.1) uvek moraju nositi dvojica (kom. 2): Jedan glup i jedan slabiji.

Posle vukljanja i montiranja opreme, namestismo ton. Koliko da ne smeta.

– Mnogo im i to!, proglasio je kraj tonjaka naš bubnjar.

Otpljunu tad na pločice uz raskošni aksiom:

– ‘em ti dan kad mi keva kupila bubanj…

E, sad: naša dugogodišnja pevačica je blagovremeno najavila da ima decu. I da nema vremena da se mlati sa nama kombijem. I da ne želi da sluša naš poljoprivredni humor. I ono najvažnije: doći će kasnije u svojoj režiji.

Tok zbivanja će otkriti da je reditelj pomenute režije nama nepoznata persona stranog državljanstva. Na BMW motoru. Do tada sam mislio da su BMW kola. A da motor mora da bude Suzuki…

– E, još samo pevačica ako dođe i full smo!, kažem.

Taj klackalični trenutak zbog mogućeg nedolaska pevačice bi nas uvek mazohistički nasmejao. Zatim bismo kadencirali minutom ćutanja. Gledamo: sa jedne strane restorana –  blatnjava Morava. Sa suprotne – bagremar. Ćutimo svako svoju dilemu:

Da li bismo visili ili bi nas starojko davio u mulju u slučaju nedolaska pevačice?

Aj sad da mi neko kaže da se neki starojko bunio kad nema basiste. Ili što gitarista svira u šortsu. Nema pisanih zapisa o tome u bogatoj tezgomuzikološkoj istoriji naših krajeva.

Odjednom, aplauz u praznoj sali:

– Pevačica nam stigla! Neeećeeeemoooo da visimo! Još samo ako je ne mrzi da peva…

Stiže koleginica u već najavljenoj režiji. Skida roze kacigu i javlja nam se. Radosno, kao za zadušnice. Stigla, ali neće tonjak. Ni da čuje.

– Ma kak’i tonjak? S’ ti boles’an?! Odo’ se šminkam.

Nju i motociklistu je progutalo tamno stepenište koje vodi do soba iznad sale.

– Ha-ha! Pa njoj tonska i onako dođe da vidi je l’ će joj baterije na risiveru isteraju svirku, glas je nepoznatog autora iz benda.

Zbudžismo nekako i njen kanal na mikseru. U takvim situacijama primenjuje se detaljno propisana procedura za vanredne tonske situacije:

– Meti joj sve na ravno i visoke na dva sata. Reverb onaj kratki iz klonje, što brzo vraća, pa ko je šiša…

(Uvek sam najbolje obožavao kad stručnu terminologiju sa časova produkcije koristim na terenu)

Dolazi i svečani trenutak kad klavijaturista surduknjuje poslednji kulen u usta. To proglašava da počinjemo:

– Aj vidimo se uveče, ko bude ostao…

Mrzim kad ovo objavi…

***

Goste najtačnije prepoznate po frizurama. Dobro, i po toaleti gospođa. Tako očitate socijalni, pa i obrazovni status. I ako tim putem ne skontate koji repertoar vole, sa sigurnošću uviđate šta ne vole. Raspoloženje za davanje bakšiša čitate po muškim satovima i cipelama.

Skupi sat – ima love. Fensi cipele – ‘oće i da da. Oba uslova moraju biti ispunjena da bi se novac našao u rukama pevača. I na čelu. A pre svega – da pevači sami nisu šuntavila i da ne podgrejavaju binu. Nego da vole u narod.

Tog dana smo, iz opklade, prvo pokušali sa Ipanemom. Nismo uspeli do kraja pesme. Starojko ciklama boje lica i pogleda hladnog kao trodnevna kaprićoza mi je epohalno saopštavao u ušni kanal da smo mi Srbi i da nemoj da sviramo na engleski.

I dan – danas nisam shvatio:

Kako se svira na engleskom, tj. u čemu se razlikuju engleske note od srpskih?

Koja tačno količina gluvoće je potrebna da bi se tekst Olha que coisa mais linda mais cheia de graça rastumačio kao engleski jezik?

Ovim ste skapirali dalji repertoar. Jasno vam je da nismo preskočili Avlije, Crven konac, kao ni Pljevaljske tamburaše – kol’ko da se mladini ne naljute.

Članak „Trista grama gladi za ponetiˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Gosti su bili darežljivi. I kako skoro uvek biva – aktivno agresivni. Moja košulja (boja: crna) je postala čaršaf (boja: bela). Potrebno je manje od 10 litara znoja da biste ovo izveli. Kravata se transformisala u raskošnu omču oko vrata. Spremnu da bude zategnuta.

Tog dana dugo nismo uspeli da pristupimo pauzi. Delovalo je da prolaze godišnja doba dok sam dvojkašio n-ca, n-ca po crvenom stratotezgeru. A, davno sam tripovao da sam pljunuti Nofler što peva Braću u rukama. Posle petog vezanog sata basista se strčao do toaleta. Sred foršpila za Crnog gavrana.

Doduše, svatovi se malo bunili što pevačica nema kabal za mikrofon od 25 metara. Čisto da dođe devojka, da se popne da peva sa mladine stolice. Kažu, uvreda je da se to odbije.

Na kraju je sirota koleginica otela bežični mikrofon od pevača i u zadatoj scenografiji otpevala Ajde Jano, Sojku i još kakve sedmoosminske nebuloze. Nije ni čudo što je iznenadno odlazila iz sale na saniranje stresa motociklistom.

A za to vreme, klavijaturista upalio gajde i počeo da vozi neko svoje privatno kolo. Jedva se kačimo na harme – k’o deca na traktor. Kakofonija takva da isteruje đavola iz grotla. Ali, ovima ne smeta.

– Samo jako, jako i nemoj da stajete!, ciči sredovečna gospođa u leopard haljini. Dok brekće u kolu kao stara Rakovica.

Da se razumemo: nije da nismo pravili pauze. Dogovorili smo komada 2 u trajanju od po minuta 30. Tog dana sam uspeo da za prvu sunem skoro ceo tanjir supe za vrat. A, za drugu da skoro u potpunosti mokrim. Izdrži, legendo!

Inače, sve ostalo je bilo skroz opušteno. Samo nas gosti ganjali ceo dan. Kao zmija žabu. Svakom čašicom bi, po ponašanju, više sličili svojim kromanjonskim precima. Svakom čašicom bi poništavali po jedan vek mukotrpne evolucije čovečanstva. Celu su Moravu popili. Nemoćno gledam u visoki plafon nad sobom. Od mnogoće decibela se ne čuje da vičeeeeeem:

– ‘Ooooćuuuuuu u peeeeenzijuuuuuuu! Saaaaaaad! Aaaaaaaaaaa…

Ovu potrebu da u sekundi isparim sa tezge i krenem pešice za Beograd, moji saborci nalaze kao komičnu…

***

Nekako dopuzasmo do kraja tezge. Malo poklani, ali dobrim delom živi. Malčice kao pristigli sa višegodišnjeg fronta. Ali, konačno, imamo priliku da stojeći položaj zamenimo sednjom. Mada više curimo sa stolica. Gubeći poglede duž mutne Morave. Moć govora nam se u tom trenutku ne može pripisati kao veština kojom vladamo. Samo curimo. Sa škripavih kafanskih stolica.

Članak „Mrzim bas-binove, kolo i fudbal!ˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Dok nas roudi pakuje skoknuću do mladoženje. Da nas isplati, pa palimo. Iako je pametnije da se finansije reše sa uvek staloženijom mladom. Mladoženje su počesto u lošem gasu. Ovde, mlade ni na puškomet. Moram do gospodina. A on se uradio na nervozno. Svakako, idem po svoje!

Na samo pominjanje novca pobesneo je kao Maks (mada je u odnosu na ovog tipa Maks u istoimenom filmu pribran kao Dalaj Lama). Doveo je (tačnije je reći – doneo je) pijanog tasta koji mu se rado pridružuje u gasiranju muzičara. I izvol’te agoniju: Ne pada im na pamet da plate. Navodno su oni dali njihovo. Fantastičnom im se čini ideja da mi lepo povadimo iz gaća te pare što smo uzeli da ne zovu kuma.

Onda su uspeli da prizovu i moj inat. Napeo sam na mladoženju kao june u plast:

– Druže, ne možeš da novac, koji ste nam svi dobrovoljno davali kao nagradu, računaš kao isplatu za dogovoreni posao. Vidi rokovnik! Je l’ smo ovo zajedno upisali? Evo ti priznanice. Je l ovo tvoj potpis? A?

Znao sam da sam do daske ispravan. Krme je planiralo da nas ne plati! Tačnije, na početku je, možda, i postojao plan da nam se plati, ali su sve potrošili na bakšišnu demonstraciju sile. I više novca nemaju. Pa računaju da je bolje da nas napadnu kako hoćemo preko ‘leba pogaču nego da pred svima priznaju da su švorc.

U to, evo i kuma. Ne znam da li je više besan ili bahat. Ili bezobrazan. Ta 3B kombinacija je zrela za pendrek. Ipak je najviše od svega – glomazan.

U sledećim scenama me prigrljuje španskom kragnom i viče na nemuštom jeziku. Jedino prepoznajem pretnju da najbolje da begamo. Dok se on ne razulari. Pokušavam da i njemu objasnim da samo hoćemo ono dogovoreno. Roudi sa ugurava između nas dvojice sa idejom da proba da pripitomi godzilu. Ali džaba – bivo gleda i oštri rogove.

Epilog je da se u buvljačko-šibicarskom maniru iznose bakšiši na sto. I prebrojavaju u tri ruke. U nategutom vajbu tast jedva da je po džepovima nakarikao razliku od bakšiša do ugovorene gaže. I, uz umilne pretnje, novčanice u sitnim apoenima baca na sto.

Eto. Bakšiša nije ni bilo. Cimali nas celi dan za onako. Jer im se moglo.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Kako su i kasnije preteći prilazili, sa spremnošću na fizičko odmeravanje sa terenskim gitaristom, roudi me odguruje u magacin. Presedeh ostatak noći iza kula od gajbi piva. Na klackavoj kafanskoj stolici. U restoranu koji se natkrivio nad kaljavom Moravom. Istom onom pored koje su moji preci bacali zrnad, čekajući da iznikne nada. Ja sam svoju, te noći, udavio.

***

– Ajmo aplauz za kombistu, galami pevač po vozilu koje seca po neosvetljenim seoskim putevima. Opet nije omanuo onu kaljavu baru! A, i mi smo, opet, ostali živi…

APLAUZ!

ZAVESA

. . .