Magazin Etnoumlje / Rubrika: Izvrnuta torta

‘BEM TI FIĆE

Nakon ciklusa o tezgomuzikologiji, rubrika „Izvrnuta tortaˮ započinje serijal o romansiranim sećanjima terenskog gitariste. Kombajn, tezga, premor – samo su neki od elemenata priče. Tekstovi ovog novog ciklusa biće objavljivani svakog prvog u mesecu.

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

Pao je poslednji akord. Drugar basista i ja se u žurbi pakujemo. Odmahujemo ostalima iz benda. Nemamo vremena za bleju posle svirke. Rastržemo punjenu u prčvarnom fast-fudu pored kluba. Palim Forda. Istovremeno Majlsa na plejeru. Blue in green. Time peremo uši posle svirke. Na putu raskošno osvetljenim Bulevarom ne govorimo. Vičemo jedan na drugog. Ne svađamo se. Volimo se kao braća. Saborci smo u dugoj zajedničkoj istoriji tezaga. Ali, gluvi smo, gluvi od večerašnje buke. U klubu, u kome sviramo petkom, nema monitora. Slušamo se direktno iz raspalog razglasa, koji je na ćevap od ušiju. U toj slabo artikulisanoj viknjavi me pita kako da uglavi alterovanu skalu u svirku. Voli moj trip sa džezom. Rekao sam – nikako. Dokle god sviramo Ti se ljubiš. I to iz C. I to u hard-rok pabu.

Ostavljam ga pred gajbom. Kažem, Kupim te za pola sata. Kiselo se smejemo za rastanak. Imamo vremena taman za tuš…

***

Postoje neka doba noći, negde između dva i pet, kad i gluv ker izbegava da lunja. Ta doba najbolje poznaju muzičari, taksisti i lerdiji. Tad su zimi magle. Leti miriše na slobodu. Slobodu za svakog. Pa ko koliko osvoji. U ta doba izgamiže razni polusvet, kakav ne srećeš u redu u banci, ne sudariš se sa njim u pekari, i ne znaš da suživotarite u istom gradu.

Stižemo na nalazište. Parking kod Sava Centra je u ovo doba pustinja. Kombajn bleji pod mostom. Kombista svetli cigarom iz daljine. Tako ga i nalazimo. Svi smo stigli. Nas sedmoro. Ne volimo da kasnimo, jer put na svirku i služi da se nešto iskomplikuje i da posle jurcaš.

Dok gazimo po špricevima utvara razbežalih u noći, utovarujemo opremu u Mercedesa i prikolicu. U lego modu. Drugačije nije sklona da stane. Jedino pazim na svoje dve gitare. I krećemo. Neko se rodi sa privilegijom da odspava pred put. Neko da kreće pravo sa tezge.

U kombinovanom vozilu je keženje. Smeh do suza i nazad. Je Galama. Nije solidarno spavati dok drugi galame. Minut ćutanja kad stupimo na Ibarsku. Mrzim je više nego da sviram kolo. Ceo kombajn hrče. Kombista vozi sporo, kao da i sam spava. Šteka gorivo…

***

Pretpostavlja se da je jutro. Uzavrelo. Graničari prže jaja na asfaltu. Dobijam lakat u rebra. Kombista me budi. Šoferski suptilno, kao balerina:

– Ae, brate! Da nosiš ata karnet.

Tad posvećeno mrzim to što sam prihvatio da šefujem bendom za svadbe. Psujem i menadžera i dan kad me je pozvao. I sebe što sam se tada javio na telefon. I operatera što sam bio dostupan. Eto, zato sad moram da sedim na suvozačkom. I zato, na svakoj granici, i kad ceo kombajn spava, i kad pljušti i veje, i u koje god doba svemira i čovečanstva, moram da napuštam vozilo. Da se natežem sa graničarima da nas puste. Iako imamo sve papire. Iako je Privredna Komora odobrila da prenosimo opremu preko grane. Iako smo to već platili. Svakako traže pet evra u pasošu. Za kafu. Sa srdačnom preporukom:

– Da ne uvatim sad da ti ispreturam ceo kombi!

***

Stižemo u lep morski grad. Dovoljno je da se rodiš ovde i već si uspeo. A neko se zlopati u oranju, poklanja pluća nekom rudniku ili vek provede na vododerinama, gde sneg kampuje mesecima.

Sviramo na venčanju u luksuznom hotelu na obali gde pogled puca kao u završnim kadrovima Sivog kamiona crvene boje. Došli naši ljudi iz sveta da naprave skupocen svadbeni dernek, pa posle nazad u dolarski dunjaluk. Malo je vremena da sve postavimo. Iako umorni od puta, odmah se bacamo na plivanje. Po kablovima, zvučnicima i stalcima. Iz lepeze ovih drangulija, koje ukupno teže oko tri tone, poseban set psovki čuvam za bas binove. Toliko su teški i glomazni za nošenje da im ništa lepo ne želim. Krajičkom oka pazim da roudi ne polupa gitare i pedalboard. To mi je najvažnije. I da bude dobra klopa danas.

Članak „Transkript za ponosˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Svadba uskoro treba da počne. Gde god i kome god sviramo, uvek prvo dođe autobus sa babama iz Kruševca. Uvek. To su, verovatno, dežurne iznajmljene svadbarske babe, koje za novac idu po svadbama. Nemam drugo objašnjenje. Služe da stignu baš kad muzičari završe dugo postavljanje i tonjak. Tako da, iako je ekipa umorna i treba tad da popije kafu pred sviranje, mora se odmah krenuti sa svirkom, jer su stigli prvi gosti. Stigli gosti, po statistici je svrstana u rečenice koje muzičari najneobožavaju.

Ali, danas, nismo ni blizu da budemo spremni. Svi bendovski žitelji kombajna su se uzvrteli. I svrteli oko miksete. Tu stižem poslednji:

– Šta je bilo?

– Brate, zvizno nam mikser.

– Auuuu. Dobro, polako. Aj da vidimo kako to da sredimo…

Konobari nam daju broj lika koji renta opremu. Ima Dinakorda 5-55, koji možemo da pustimo u pogon dosta brzo. Manji je problem to što je lik u Podgorici…

***

Sala je puna. Mikser je stigao. I lik, uz njega. Kladimo se da je terao paraglajder koliko je brzo doleteo. Podešavamo miksetu. Prilazi mladoženja. Pita da klavijaturista uzme da plete nešto lagano na terasi hotela. Za „uz šampanjacˮ. Pristajem:

– Samo, bilo bi lepo da ga posle častite, jer to nismo dogovorili…

Naš klavijaturista je univerzalan. Sigurno će pogled gostiju na pučinu uz terasa-kancone biti skrinšot za pamćenje. A i dobićemo malo na vremenu da sredimo zvuk u ovoj velikoj sali. Uskoro odlazim do terase da ispratim užitak i ogrebem se o pogled.

Tamo krimić. Kolega brije neki fank, šije brejkove i privatne harme. Cepa vurlicera i tempo je prestissimski prestissimo. Kanapei sa rakovima gostima zapadaju u grla. Šampanjac nervozno premeštaju iz ruke u ruku. Goste objektivno nervira ova muzika i priče im sve više skreću sa mladenaca i Biće posle čoko-fontana ka bombardovanju Dubrovnika i Dražinom grobu. Strancima se ovaj multimedijalni trip čini kul, do sada neviđen. Ali teča je crven. Od jeda. Kaki, bre, fank…

Viđao sam kuda ovo može dalje da ide. Skraćujemo priču i klavijaturistu interpoliramo nazad u salu. Startujemo svirku.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Prvo mlatimo oba instrumentala. Da se malo lažemo. Sketujem solo i tripujem da sam Benson. Veseli me momenat kad klinci vade čackalice iz predjela i organizovano ih krišom ubacuju gospođama u organizovane, svadbarske frizure. Prešli smo na Fragile. Pevač se stidi. Šapuće u mikrofon kao da je pri menstrualnim bolovima. Bubnjar se dernja i čeprlja po mikseti:

– Pevaj, bre, mali, ne mogu ti više dižem gain.

On zna da će se vokalista za koji sat opustiti. Tad će rikati Harisa kao zlatiborski ovan.

Posle pedesetak pesama je osvanula pauza. Krljamo skupe bifteke i paste sa mrmotinom u trešnjevom cvetu. Pevačica kolje pelinkovac. Bode direkt iz ovala. U tanjiru drži šminku i ogledalo. Tako, kaže, manje pojede.

Sviramo dalje. Krenuli trosatni rumba ciklus, posle koga svet nikad ne ostaje isti kao što je bio. Sve je napornije, iako ruke odavno idu same. Bol u leđima me podseća da sam tu. Ispraćam zalazak kasnog avgustovskog sunca preko čivija gitare. More miriše na sećanja. I na bolje nas. Razmišljam koliko je lepo biti živ…

Nešto mi steže oko vrata i vuče sa bine. Naravno, to je PG. Stručno gledano, to je pijani gost, podrazumevana svadbradska izraslina na vratu muzičara. Nestručno gledano, to je raspojasani i rakijasto – crvenoobrazni ujak. Insistira da posle ovog dueta iz filma Briljantin idu Mostovi na Morači. Tad vole da skaču na jednoj nozi. I klepeću rukama kao krilima. Taj ples me transponuje vekovima unazad. Na pameti mi je onaj monolit s početka Odiseje…

***

Desilo se čudo. Ono istinsko i neponovljivo. Prišao mi je mladoženja sa izjavom da želi da skrati svadbu:

– Brate, je l nije problem da skratimo za sat vremena? Bančili smo sa stranicma do jutros. Već smo mrtvi.

– Naravno, druže, ako ste sigurni. Znaš da zbog toga ne možemo da spustimo cenu jer smo dogovorili osam sati svirke?

– Nema da brineš, eto, još ova i dve pesme i kraj.

– Važi. Eto, samo ako možete posle da častite klavijaturistu. Za ono na terasi…

Nije me čuo…

Zbog te unikatne potrebe za skraćivanjem svadbe postajem veliki poštovalac ovog lika. To znači da ću sat vremena kraće držati dasku (Fender Stratotezger) na grbini. Saopštavam to bendu. Euforija. Sviramo Parni Valjak za kraj. Da, onu istu pesmu koji svaki bend svira na kraju svakog sviranja. Svi smo isprepisivali jedni od drugih.

Sada sam u matematici da ćemo, ako svi pomognemo roudiju oko pakovanja, stići u Beograd ranije nego što sam planirao. Računam da ćemo imati tri, umesto dva sata za spavanje. To me raduje. Naravno da sutra opet sviramo svadbu. Naravno da smo već pokidani od umora i očekuje nas noć u kombajnu. Dok pakujemo opremu, pevačica krlja pelinkovac na trgu pred hotelom.

U kombajnu smrdimo kao mokri psi. Odmah smo zaspali. Dišemo kao telad. Zamaglili smo stakla. Pred svitanje je i magla u kanjonu. Vozač uopšte nije spavao dok smo svirali. Kaže da ga je celodnevna plaža odmorila. Gospode…

Vozač je zaspao u kanjonu. Srećom, prvo je stao i stigao da me ošine u rebra. Da me probudi:

– E, bajo… Ja moram da icepam dvajs minuta. Samo mi tolko treba. Znam. Proverijo sam. Saću navijem sat…

Za neupućene: opet sam na suvozačkom i glava mi visi kao da ne pripada telu. Kao da mi ju je neko pridodao. Osećam se kao obešeni Meksikanac u kaubojskom filmu. Okrenem se da pogledam ostale. Pozadi lom. Položaji u kojima se dešavaju kombajnska spavanja ne pripadaju homosapiensima. Siguran sam da konstruktori kombija idu rolerima na posao. Vikendom voze bob, a na letovanju hoverkraft. Zaboga, ljudi, jeste li se ikad vozili vozilima koja ste osmislili?

Kontruktore kombija možda mrzim više i od Ibarske. A nju baš, baš ne volim. Svakako, naša tezgo-desantna jedinica je naučila da spava i u ovim uslovima…

***

Opet mun u rebra koji me budi:

– E, bajo! Vidi, samo osamnajs minuta. Sam ti reko?

Pokazuje na sat. Ja ne znam ni ko sam. Niti ko je stvor pored mene što viče. Ni šta je sprava koja mu je obavijena oko zgloba. Nastavlja:

– Sad sam ko nov. Sad će ga iskidamo za Beograd, a?

Zaspao sam već na kraju njegove poslednje rečenice.

***

Udarac. U rebra. Moja. Laktom kombiste.

– Bajo, aje, bre. Oće graničar da vidi karnet. Nosi mu to tamo.

Ipak, najviše od svega, više i od Ibarske, bas binova i konstruktora kombija, ne podnosim graničare. Što me bude pred zoru za karnet. Završavam nebulozne papire i prelazimo granu. Teški izdah. Zaspao sam.

***

Dan. Budi nas prevrućost. Klima ne pomaže. Menjam stanice na radiju. Kažu, najtopliji dan u godini.

– Auuu, Mile, mrmorim.

Gledam kroz prozor. Čini mi se da nismo dovoljno odmakli. Opet vozi sporo. Šteka gorivo. Računam da nam je ukrao jedan sat spavanja. Imaćemo vremena za tuš i skoro dva sata u krevetu. Ako roudi stigne da za to vreme sve sam namesti.

***

Beograd. Toliko smo sporo išli da nas je prikolica prestigla. Pozdravila nas je i tradicionalna nedeljna jutarnja gužva za pijac na Ibarskoj. Nema šanse ni da primirišemo kućama. Kasnimo. Sat i po je do početka svadbe. Roudiju treba preko dva da sve sam namesti. Mili svete, opet ćemo svi morati da izginemo u fizikalisanju pred svirku. Naravno, osam sati binskog osmehivanja i dinamitne energije ne sme da izostane.

Sviramo na reci. Sa negradske strane. Pokušavamo da priđemo što bliže zbog istovara opreme. Iz daleka nas zaustavlja gospodin u plavom:

– Druškani, pa de ćete?

Vozač otvara prozor:

– Sviramo svadbu, bajo. Tu na splavu. Samo da istovarimo pa ja begam s kombijem.

– A, ne, ne. Nema šanse, Mićo. Ovde ti sad, pa do tri, trka Fića. Istovaraj tu, pa aj lagano…

Ovo znači da će se desiti duga narodna nošnja. Ceo kombajn ćemo morati ovde, daleko od splava da istovarimo. I sve odnesemo na isti. Na ruke.

Kipimo kao lonci. U žamoru razaznajem egzotične kletve i profilisane psovke na zadatu temu:

– U, bem ti Fiću sa sve onu daščicu, što je meću pozadi da im ne prokuva motor!

Ipak, Fiće mrzim više, najviše! Više od svih ibarskih, bas binova, graničara i kombi inženjera. Psujem i dan kad sam krljavom Lastom davno stigao u Beograd da studiram. I Palestrinu i Bahove fuge, i koj’ sam đavo diplomirao harmoniju, pa sad da secam sa razglasom po ovoj livadi, i što nisam završio za programera, i kako neko može da pravi svadbu na ovaj dan. Niz nastavite sami…

Ali, nema pomoći. Po izlasku iz ovog sporog i neudobnog vozila nokautirao nas je talas vrelog vazduha. Rastačemo se od znoja dok sa opremom u rukama trčimo preko trave, pa betona, pa nesigurnog i nakrivljenog mostića do splava. Tako, u turama. Bas binovi idu na kraju. Nosimo ih po dvojica i psujemo strujna kola unazad sve do Tesle. Istina, da ga nije bilo, ne bismo se ovoliko patili.

Splav izgleda kao da je za ovu priliku izvađen iz savskog mulja. Pojedini delovi nisu zarđali. Konobari jesu. Kao pozajmljeni iz Titove vile. I tog vremena. Rastrčali smo se kao punoglavci da sve povežemo. Objekat je omanji. Zato ga značajno zaljulja talas svakog čamca koji prođe. Ljuljamo se kao pijani. Što od umora, što od talasa.

Konačno, bina je nameštena. Čak i zvuk radi, nekim čudom. Imamo vremena za nožnu kafu. Stručno, to je kafa koju s nogu piju muzičari kada imaju pauzu do deset sekundi. Nestručno, to je kafa presedaljka. Evo, stigla je kafa. Ali, za njom i babobus iz Kruševca. Pa, ovo nije moguće. Ali, džaba ti sve, već ulaze gosti.

Jurimo u klonže na presvlačenje. Pred klonjom red. A ona pola sa pola. U metrima. Ulazi jedan po jedan. Ili, pola po pola. U čovecima. Kada sam uspeo da uđem podigao sam ruke. Samo da nabacim svadbarsku košulju preko glave. Ali sam ostao u tom položaju. Neće dalje. Toliko je vruće i toliko sam znojav da se zalepila za mene. Ostadoh sam i podignutih ruku u preuskoj splavarskoj klonji. Krajem nekog avgusta. Najtoplijeg dana u godini. Nisam verovao da mi je takav kraj. Ipak, kolenom uspevam da opalim kvaku. Otvaram vrata i dernjam se. Dozivam druga basistu da mi spusti košulju do pojasa. Uspeo je, uz poteškoće. Ruke su mi opet pored tela. Opasno dobra fora.

Gosti su već posedali. Čekaju da iziđe muzika. Stajem na binu, stavljam Stratotezgera na rame i svadbarski osmeh na lice. Čuka preskače. Od umora. Odavno nisam spavao u krevetu. Od četvrtka. Danas je nedelja. Teško je. Na pameti mi Ljilja Crna. Stvar Kunem ovaj život.

Ali, muzika kreće da nas vozi. Radi nas umor i na njemu letimo. Svaki Aladin ima svoj ćilim. Ipak je borba. Svako sa svojim golijatskim sobom. Baterija je na minimumu. Ipak, muzika se dešava. Pevač se stidi. Pustiće ga sram posle prvih 4-5 sati…

***

U dvojkama smo. Veseo je splav u ovo pozno letnje veče. Gledam čudesni Beograd preko puta. Stari grad i ušće pod njim. Crnjanski je znao: Ti sjajiš kao iskopan stari mač. Podižem glavu ka Kalemegdanu. Sećam se Kelta, Huna, Osmanlija, Austro-Ugara i mnogih koji su koračali tim grebenom. Sad smo mi. Sad sam i ja tu. Hvala ti zbog toga. I zbog muzike. Pod Kalemegdanom leži poznati restoran. Tu sviram sutra. U nekom trećem sastavu.

***

Javljaju da je svadba gotova. Ova, na kojoj sve vreme sviram. Nisam bio tu. Otplovio Dunavom.

Pukne nas radovanje kad završimo vikend. Konačno smo zaseli da isrčemo mirnu kafu. Raspojasani, mokri i iskrivljenih lica. Gledamo u pod. Preumor.

Roudi nas pakuje. Na stolu je muzičarsko pečenje. Gadno. Jer, najbolje pečenje ide mladencima. Malo slabije kumovima. Pa, dalje gostima. Dalje konobari i kuhinja podele među sobom. Ostaci idu kerovima. Kad kerovi oglođu, ostaci idu muzičarima. Ovde nema kerova. Ali i pečenje izgleda kao izvađeno iz Save. Zajedno sa ovom splavčinom. Basista i ja, ipak, idemo na pljeskavicu. Istu onu kojom smo počeli sagu. Majls Dejvis čeka u Fordu.

***

Sutra, posle napornog vikenda, neko će dugo da se izležava u krevetu. Neko je već najavio dan za serije i bolonjezu. Neko će na Divčibare.

Idem da uhvatim nekoliko sati spavanja. Ujutro sam već na poslu u muzičkoj školi. U drugom gradu. A uveče se vraćam. U onaj restoran preko puta. Da nastavim. Da sviram.

. . .