Rubrika: Iz nacionalnog registra

Struna, drvo i glas

Nakon slave (2014) i kola (2017), pevanje uz gusle je krajem 2018. upisano na listu UNESCO-a. To je bio povod za intervju sa etnomuzikologom dr Dankom Lajić Mihajlović, višim naučnim saradnikom u Muzikološkom institutu SANU, koja je, kao stručni saradnik, radila na pripremi nominacije pevanja uz gusle.

Autor: Marija Vitas

Guslar Dimitrije Popović i Ilija, Barzilovica, 1933. Izvor: Etnografski muzej u Beogradu, sig 13816

Do ove priče o guslama došlo je zahvaljujući stručnom, profesionalnom razgovoru, zvučno zabeleženom početkom 2019. u divno neformalnoj atmosferi. Između „Najluđe noćiˮ i Badnjeg dana, prepešačivši snežne i ledene reljefe sa glavom uronjenom u šal, našla sam se sa Dankom Lajić Mihajlović u jednom zemunskom pabu. Tu smo prošle kroz raznoliki predeo guslarske tradicije i savremenosti, uz čaj i pop/rok/soul hitove sa okolnih zvučnika.

Zašto baš tada? Zato što je tema o upisu Pevanja uz gusle na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva još uvek bila vrlo sveža i aktuelna, budući da je Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa tu dragocenu vest objavio 29. novembra 2018. Takođe, bio je dobar trenutak za ovu temu i, s obzirom na uveliko splašnjavanje decembarskih otoka od uboda negativno nastrojenih pojedinaca i institucija iz nekih susednih zemalja, koje su bile povređene činjenicom da je muzički element blizak i njihovim tradicijama odjednom počeo da se širom sveta promoviše kao predstavnik kulture Srbije.

Savez srpskih guslara dodelio je Danki Lajić Mihajlović Veliku povelju, kao naročito priznanje za saradnju na očuvanju pevanja uz gusle kao nematerijalnog kult. nasleđa, Raška 2017

No, zašto krenuti priču od kulturne politike pored takve lepote tradicije o kojoj je ovde reč i o čemu može tako puno da se razgovara sa Dankom, kao etnomuzikologom godinama usmerenim na proučavanje pevanja uz gusle, dakle na jedini instrument u Srba koji se naziva „svetimˮ.

Danka, šta mislite – zašto su baš gusle zaslužile taj epitet?

Gusle su specifičan muzički instrument. Njihova osnovna, tradicionalna funkcija je da učestvuju u izvođenju epskih pesama. To ih vezuje za vokalni izraz, za pesmu koja sadrži, dakle, i verbalnu komponentu, jezik, što je u identitetskom smislu višestruko značajno. Gusle kao instrument, tako, nisu samo simbol muzike, već nose vrlo kompleksnu simboliku, koja objedinjuje materijalnost instrumenta, njegov zvuk i tradicionalnu funkciju, i ide sve do učestvovanja u složenom, sinkretičnom, poetsko-muzičkom izrazu.

Zbog svega toga se smatra da su gusle, odnosno pevanje uz gusle, jak identitetski marker, čuvar identiteta. Mislim da postoji konsenzus na velikom delu srpskog kulturnog prostora oko toga da je pevanje uz gusle zaista jedan od najjačih markera i elemenata koji reprezentuju kulturni identitet srpskog naroda, kako u istorijskom smislu, tako i danas.

U vezi sa samom konvencijom Uneska, ono što je još jako važno jeste da se pevanje uz gusle neguje u savremenoj kulturnoj praksi. Bez obzira na to što se o guslarima danas malo govori i što su slabo vidljivi u medijskom prostoru, činjenica je da postoje brojna guslarska društva i mnogo ljudi koji kao ljubitelji podržavaju njihov rad, posećuju njihove koncerte… To jeste jedan specifičan zvučni izraz koji je iz današnje perspektive arhaičan i nije prijemčiv, a naročito nije konkurentan u odnosu na popularnu muziku, popularnu kulturu. Međutim, gusle ne mogu, niti treba da se na taj način vrednuju i sameravaju. Važno je da se njihova simbolika i danas poštuje i neguje u praksi. Pretpostavljam da je upravo zbog toga Ministarstvo kulture i informisanja donelo odluku da ovaj element bude sledeći za nominaciju, posle slave i kola.

Kad pominjemo živu praksu… Kakav je Vaš uvid u guslarsku scenu Srbije? Koliko tu ima udruženja, društava, pojedinaca, takmičenja, sabora, skupova, guslarskih večeri i dr?

Guslari su vrlo brojna i aktivna zajednica. Savez guslara Srbije objedinjuje rad, mislim, između 30 i 40 registrovanih guslarskih društava. Veliki je broj aktivnih guslara različitih generacija, pa imamo, na svu sreću, i sasvim mlade ljude koji se interesuju za to, iz različitih pobuda. Neki od njih nastavljaju porodičnu tradiciju, po principu koji zamišljamo kao „originalni prenos”, u okviru porodice. Ali, danas se pevanje uz gusle prenosi i tamo gde to nije zasnovano na neposrednim srodničkim linijama, u guslarskim društvima. Konačno, moram da istaknem da je pevanje uz gusle zaštićeno i u okviru državnog obrazovnog sistema, jer postoji kao vid muzičkog obrazovanja u pojedinim muzičkim školama.

Danka Lajić Mihajlović sa mladim guslarima na Prvoj edukativnoj radionici u organizaciji SED-a u Kraljevu 2014.

Epika, etika, estetika

Tradicionalan način prenošenja sviračkog, pevačkog i pesničkog znanja sa starijih na mlađe guslare odvijao se bez notnog teksta i zapisanih stihova. To, naravno, ne znači da ne postoje notni zapisi guslanja. Vama oni, između ostalog, predstavljaju bazu u naučnom radu. Koliko ste zvučnih primera transkribovali do sada?

Zaista ne znam tačno, ali dosta. Samo za doktorsku tezu sam transkribovala negde oko 600, 700 stihova. Stihovi su, u stvari, neka mera za nas, zato što su pesme, kao što se zna, različitih dužina. Za potrebe istraživanja radila sam neke pesme u celini, a neke parcijalno, ukupno – zaista veliki broj stihova. To je mukotrpan posao, kao što znate kao koleginica, zato što je u pitanju netemperovana muzika, zatim kombinacija ljudskog glasa i instrumenta… Snimci su često i tehnički nekvalitetni, što nas dodatno ometa u jasnom raspoznavanju te dve linije. Transkribovanje je značajno za istraživanja, a definitivno demantuje urbanu legendu o tome kako gusle nikada nisu „stavljene u note”, što ste verovatno čuli.

Vama je, kao etnomuzikologu, sigurno važno da se tradicija održi u izvornom obliku, da postoji i da se zna šta tradicija jeste, a šta nije. Ali, pretpostavljam, da Vas ipak profesionalno ispunjava i kada vidite da mladi preuzimaju gusle, praveći od te tradicije nešto drugačije, transponujući ih u neki drugačiji muzički svet. Kakav je Vaš stav u odnosu na takva muzička strujanja, kao npr. u slučaju Bojane Peković?

Moj stav je fleksibilan i generalno pozitivan u odnosu na ideje i potrebe mladih ljudi. Mislim da je nekako logična potreba da se danas tradicionalni muzički instrumenti koriste na različite načine, kao i da mladi ljudi teže eksperimentisanju, da otkrivaju neke nove izraze, gde će taj instrument onda dobiti i drugu funkciju i pokazati druge mogućnosti. Znate, kada se osvrnemo na tradicionalnu praksu, zanimljivo je da se gusle tokom vremena nisu mnogo promenile, o čemu nam svedoče, recimo, najstariji snimci koje imamo…

Guslar Lazar Senović, Sudsko selo, Deževa, 1933. Izvor: Etnografski muzej u Beogradu, sig 13679

Iz kojih godina?

Oni su približno vek stari. Najstariji nama dostupni snimci potiču iz dvadesetih godina 20. veka, ali znamo je da je prvi komercijalni snimak nastao negde 1909-10; to su stare šelak ploče. Dakle, savremeno guslanje se ne razlikuje mnogo od guslanja na tim snimcima. A sudeći i po pisanim svedočanstvima o još ranijim načinima pevanja uz gusle, deluje da je praksa prilično očuvana u tom nekom „izvornomˮ obliku, da se sporo menjala. To je, s jedne strane, interesantno i dobro, naravno. S druge strane, ne treba zaboraviti da je reč o praksi sviranja gudačkog instrumenta, koji je sam po sebi veoma jednostavan, ima samo jednu strunu i svira se u samo jednoj poziciji, čak se ne koriste ni sve mogućnosti u toj poziciji. Tako je to i danas vrlo arhaičan izraz, podređen samoj svojoj funkciji, da saučestvuje kao zvučna maska izvođenju poetskog teksta. Zato je sasvim normalno da nove generacije imaju potrebu da tragaju za novim mogućnostima zvuka, da taj gudački instrument koriste na nove načine, kao što Bojana Peković radi. Time se, zapravo, zvučni potencijal instrumenta koristi u većoj meri, kao i uključivanjem gusala u neke instrumentalne i vokalno-instrumentalne ansamble… Ako je inovacija jasno imenovana i jasno postavljena kao koncept, ona onda može da korespondira sa tradicijom i da bude u korist i samog tradicionalnog guslanja.

Bojana Peković, Foto: Marko Živković

A sad jedno atipično pitanje za etnomuzikologa. Prenosim ga iz sveta popularne kulture: Koja vam je omiljena pesma uz gusle?

Pa, ja volim tradicionalne narodne pesme. Jako mi se dopada npr. pesma „Sveci blago dijeleˮ.

Zašto?

Mislim da je bolno savremena. To je pesma koja, čini mi se, ne gubi aktuelnost. I u svim drugim epskim pesmama ima mnogo pouka, toliko onoga što je suštinski kvalitet epike, a to je da afirmiše bliske porodične odnose i etički kodeks, koji je danas, rekla bih, potrebno afirmisati više nego ikad. Epika može da ima jak psihološki efekat, bez obzira na način izvođenja, mada, čini mi se, da je upravo kroz formu pevanja uz gusle efekat još jači na one koji su to već iskusili ili se tome predali bez predrasuda.

Zalažem se za to da se epske pesme i u osnovnom obrazovanju predstave, tj. vrate u poetsko-muzičku formu, koju su imale u tradiciji. Dakle, da se ne svodi sve samo na poetsku formu. Iako tekst, verbalna komponenta, sadrži eksplicitne poruke, kada je to i otpevano, ima dodatnu jačinu.

Mislim da na taj način treba raditi na senzibilisanju mladih generacija. Time se mnogo dobija, a pogrešna je interpretacija da je to nekakvo vraćanje unazad, da je konzervativno ili prevaziđeno.

Svedoci smo da se u guslarskoj praksi mogu katkad čuti i poetsko-muzičke bizarnosti. Šta je ono što ste najbizarnije do sada čuli?

Kao naučnik pratim različite „upotrebe” gusala u savremenom svetu, u vremenu eksperimentisanja sa doslovno svačim, pa i sa guslama. Međutim, to ipak ne očekujem od onih koji znaju koja je osnovna simbolika tog instrumenta.

Mislim da ono što u najmanju ruku dugujemo guslama jeste da se makar sa minimumom respektabilnosti odnosimo prema njihovom značenju za kulturnu istoriju, pa i za mnoge ljude danas.

Moram da kažem da se velika većina guslara vrlo negativno izražava u odnosu na takve kolege, tj. odriču ih se kao kolega, zato što smatraju da „pravi guslari” moraju da imaju naglašen etički odnos prema ovom instrumentu. Lično se pridružujem tom mišljenju kao neko ko poštuje vrednosti tradicionalne kulture i njenog doprinosa kulturi današnjice i projektovanju budućnosti.

Aleksandar Taušan, jedan od najboljih guslara u Srbiji, Foto: Branko Isaković

Da nova godina donese…

Upis pevanja uz gusle na Uneskovu listu nesumnjivo je u vrhu najznačajnijih događaja za kulturu naše zemlje iz 2018. godine. Time je uspešno završen jedan veliki poduhvat, koji je, u stvari, kontinuirano trajao od 2016, kada je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije odlučilo da upravo ovaj element iz Nacionalnog registra NKN počne da se priprema za nominaciju za upis na Uneskovu listu. Procedura je takva da se nominacija predaje u martu jedne godine, a odluka dobija tek krajem novembra sledeće godine. Tako da je ovo bio kraj tog jednog bezmalo dvogodišnjeg čekanja, a u stvari, zaokruženje velikog poduhvata, preduzetog još 2011, kada je u Srbiji, nakon potpisivanja pristupa Uneskovoj Konvenciji o očuvanju NKN (2010), krenula implementacija Konvencije, počev od registrovanja nematerijalnog kulturnog nasleđa. Onda je 2012, između ostalih elemenata, u Nacionalni registar NKN upisano i pevanje uz gusle. Od tada se krenulo sa sistematičnim radom na očuvanju nasleđa, prenosu ka mlađim generacijama, reprezentativnim predstavljanjima, koncertima, takmičenjima, unapređivanju svih tih aktivnosti koje su već postojale, i nekih novih, koje su pokrenute. U tom čitavom procesu Danka je bila jedna od ključnih osoba.

Očigledno je da je ushićujućoj vesti s kraja novembra 2018. prethodio dug period truda i rada. Da li ste zbog toga pred početak intervjua, na moju novogodišnju želju da Vam 2019. bude profesionalno uspešna kao prošla godina, odmahnuli rukom i odgovorili – „Neka, bolje je da ne bude tako uzbudljiva. Neka bude malo mirnija.ˮ?

Verovatno ste propratili kako je sve to, u stvari, izgledalo u medijima i na nivou kulturne politike. Doslovno dva dana po objavljivanju odluke Uneska – koja je, naravno, donela veliku radost, pre svega guslarima i svim ljudima za koje ovaj element predstavlja deo kulturnog identiteta, kao i svima koji su učestvovali u pripremi nominacije – dakle, već nakon dan-dva radosti usledile su neke neprijatne okolnosti, neke reakcije koje su bile u suštini neosnovane, iracionalne.

Govorilo se da je ovim upisom Srbija nekom nešto ukrala, na taj način ugrozila nekoga, nečije kulturne interese i slično, što je po ovoj Konvenciji prosto nemoguće.

Sama Konvencija o očuvanju NKN funkcioniše kao združeni projekat država članica Uneska, koje su se toj Konvenciji priključile. Svaka država ima pravo da sa svoje Nacionalne liste predloži elemente, kao što postoji mogućnost pripreme multinacionalnih nominacija, ukoliko neki kulturni izrazi, neki elementi nematerijalnog nasleđa prelaze državne granice, što je vrlo često slučaj. Postoji mogućnost pridruživanja – ukoliko neka država upiše određeni element kao za nju važan, druge države, koje takođe prepoznaju taj kulturni izraz kao za njih važan, imaju pravo da podnesu predlog da se pridruže tom upisu. To se razmatra od strane istih ovih evaluacionih tela, koja su razmatrala i našu nominaciju.

Ne postoji nikakva prepreka u vezi sa tim za bilo koju državu iz regiona, koja pevanje uz gusle smatra dovoljno važnim delom svog kulturnog nasleđa da bi ga izdvojila kao reprezentativno i kao takvo predložila za upis kao svoj element, pridružujući se Srbiji.

U tom smislu ne postoji razlog za tu neprijatnu priču, koja je na neki način bacila senku na važnost samog upisa pevanja uz gusle. Različiti su komentari bili. Albanija je reagovala na samo pevanje uz gusle, Crna Gora je, pored toga, reagovala na nošnju guslara koji je sa delegacijom Ministarstva kulture i informisanja u Pekingu bio na otvaranju Kulturnog centra tamo. A bilo je moguće videti u direktnom prenosu sa zasedanja Uneska da je tamo sve teklo uljudno, ambasador Albanije je čestitao Srbiji na upisu ovog elementa i, očekivano, stavio do znanja da je taj kulturni element važan i za njih, te da i Albanija ima ambicije u tom pravcu. Dakle, ničeg spornog tu nije bilo, i ne vidim razlog da se promeni težište stvari.

A nova godina bi u Srbiji sada mogla da bude konkretno produktivna po samo pevanje uz gusle. Upisom je, u stvari, dat jak impuls.

Guslar Veljko Đuranović na koncertu u Galeriji SANU, Beograd 19. novembar 2018, Foto: Marija Vitas

Kuda dalje?

Nadam se da ćemo ovaj momenat upisa pevanja uz gusle na Uneskovu Uneskovu listu, u saradnji sa mnogim institucijama, pre svega sa Ministarstvom kulture i informisanja, iskoristiti da kvalitetno reafirmišemo taj deo nasleđa. Znači – ne samo količinom priče i pojavljivanjem guslara, već da radimo na tome da se mnogim ljudima, koji su izgubili neposredno iskustvo slušanja pevanja uz gusle, to na neki način približi kroz praksu i neku vrstu edukacije. Tako će se, uverena sam, odnos prema tom delu tradicionalne kulture unaprediti. Radićemo na tome da mlade generacije zainteresujemo da se oprobaju u toj umetničkoj praksi. Ljudi vrlo često guslanje potcenjuju. Evo, u poslednje vreme, upravo od ovog upisa, kako je ta tema bila aktuelizovana, vrlo često se mogao čuti ironičan govor, kako je guslanje nešto što je isuviše jednostavno, i da to svako može. Pa, eto, ja bih pozvala sve da se oprobaju u toj umetnosti, a nadam se da će se neko zainteresovati i da to umetnički kvalitetno donese. Naravno da tradiciju čuvaju i prosečni guslari, ali je afirmišu, pre svega, oni koji su veoma dobri.