Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Čudesna svetkovina: Dead Can Dance

Dead Can Dance su 7. aprila 2022. godine, nakon otkazivanja nekoliko turneja usled pandemije, konačno započeli novu seriju koncerata pod nazivom Europa 2022. Nakon dvadeset koncerata, ponovo su se 12. maja našli pred beogradskom publikom. Ovoga puta, Brendan Peri, Liza Džerard i njihov bend, nastupili su u Štark Areni, koja je za potrebe njihovog nastupa bila posebno konfigurisana.

Autor: Danko Strahinić

Sa koncerta Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Veče je otvorio klavijaturista Žil Maksvel (Jules Maxwell), umetnik koji je sa Lizom Džerard (Lisa Gerrard) sarađivao na dva albuma. Maksvel je jedan od ključnih ljudi na koncertima Dead Can Dance. On je otpevao nekoliko svojih pesama, predstavivši sebe i kao dobrog pesnika. Poseban utisak ostavio je najavom pesme, posvećene njegovoj baki iz Belfasta. Sveukupno, svojim kratkim performansom napravio je dobar uvod u glavni program.

Kao i na drugim koncertima na turneji, Dead Can Dance su svoj nastup otvorili pesmom „Yulunga (Spirit Dance)” uvodeći publiku u svoj svet „duhova”, koji su brižno gradili protekle četiri decenije. Liza je i dalje u odličnoj pevačkoj formi, iako je pažljiviji slušalac mogao da primeti da je u pojedinim pesmama bilo malih prilagođavanja i glasovnih pomeranja.

Za one koje su prvi put gledali njihov nastup, uvodni tonovi udarca u gong i Lizinog glasa svakako su nesvakidašnji trenutak koji će pamtiti, a u pitanju je bio sam početak!

Druga na listi, „Amnesia”, nagovestila je kakav će biti raspored pesama na koncertu. Brendanov izvanredan glas, dok on ritmično okida jedan ton na buzukiju, zvuči monumentalno. Njegovo pevanje je odličan kontrapunkt rasponu Lizinog glasa, koji ide od kontraalta do mecosoprana. Setlista, na kojoj su se našle pesme sa gotovo svih albuma, a najviše sa Into the Labyrinth (1994), donela je dobro izbalansiran izbor pesama, u kojima vodeću ulogu naizmenično imaju Liza ili Brendan.

Brendan Peri na koncertu Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Na bini je bilo najčešće sedam muzičara. Uz Lizu i Brendana bend čine Astrid Vilijamson (Williamson), pomenuti Žil Maksvel (oboje sviraju klavijature i pevaju), Dan Grison (Gresson) (bubnjevi), Ričard Jejl (Richard Yale – bas, klavijature, udaraljke) i Robert Peri (Perry – perkusije, frula, mandolina). Ne treba zaboraviti iza zavese postavljenog osmog, imenom nepoznatog člana ekipe (vidljivog na mestu klavijaturiste samo tokom izvođenja pesme „Amnesia”), zaduženog za programirane deonice i obilje ostalih zvukova koji bogato ukrašavaju ovaj pedantno istkan zvučni ćilim.

Članak „Dead Can Dance: U slavu antičkog Dionisa”

Brendan Peri (Perry) je kao kakav dirigent neprestano vodio računa da sve zvuči perfektno, uporedo svirajući čas buzuki, čas gitaru, dok bend zvuči potpuno usvirano i uigrano. On je pred turneju najavio da je radio na novim aranžmanima pesama. Ove promene su obogatile pesme i moglo se čuti koliko je Brendan posvećen detaljima. Tako su pojedini delovi mestimično podsećali na druge pesme Dead Can Dance, koje nisu izvedene ovom prilikom.

Hipnotišuća „Mesmerism” je publiku vratila u vreme albuma Spleen and Ideal (1985), kada su članovi benda bili inspirisani idejama popularnim u 19. veku, od kojih i učenjem o animalnom magnetizmu i/ili mesmerizmu. Skladan odnos zvukova jancina, koji je svirala Liza, i Brendanovog buzukija, propraćen svirkom ostalih članova, uspešno je podsetio publiku na početke njihove karijere.

Prvi tonovi „The Ubiquitous Mr. Lovegrove” izmamili su uzdahe. Svojim setnim glasom Brendan Peri je „uvukao” publiku u ovu divnu poemu, pojačavajući emotivnu napetost koju nose stihovi pesme.

Tokom nje, Astrid Vilijamson se poigravala sa deonicama na klavijaturi. Ona je svojim glasom u više navrata pokazala da je odličan prateći vokal i Lizi i Brendanu. Astrid je sa bendom od turneje nakon objavljivanja albuma Anastasis, 2012. godine, a takođe je pratila Brendana na njegovim solo nastupima.

Astrid Vilijamson na koncertu Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

„Persian Love Song (The Silver Gun)” je trenutak na koncertu kada je Liza jedina obasjana reflektorima, što publici olakšava da se fokusira na lepotu njenog glasa i besprekorno izvođenje pesme, koja je posle više od dve i po decenije vraćena na repertoar benda.

Himna „In Power We Entrust the Love Advocated” iz najranije faze benda, sa EP-ja Garden Of The Arcane Delights, u osveženom melodičnijem aranžmanu, slušaoce je podsetila zašto su zavoleli Brendanovo pevanje. Ona je pomalo „prelomljena” deonicama na klavijaturama, koji oponašaju zvukove plovidbe kroz oluje, aludirane u stihovima.

Pesma „Avatar” je publiku zadržala na zvuku benda osamdesetih i tokom nje je Liza još jednom očarala prisutne svojim glasom. Propraćena burnim aplauzom, ona je mesto na bini prepustila Brendanu, koji je otpevao još jedan klasik benda sa albuma Into the Labyrinth: pesma „Carnival is Over”, stihom (the) procession moves on, the shouting is over predstavlja omaž grupi Joy Division. Svojim melanholičnim baritonom, Peri je oživeo svoju dečačku opčinjenosti cirkusom, koji je davno nekada video u istočnom Londonu.

Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Muziku Dead Can Dance, čiji su glavni stvaraoci Brendan Peri i Liza Džerard, nije moguće staviti u neku žanrovsku pregradu, niti to sam bend voli, pa bi bilo koja etiketa izgledala ograničavajuće. Iz koje god faze benda, bilo rane postpank, darkvejv ili one više obeležene muzikom sveta, svaka pesma je kod publike budila pozitivne reakcije.

Njihov muzički kanon je prepoznatljiv, iako se kroz devet albuma menjao. On privlači raznorodnu publiku, od onih „običnih” slušalaca, do „neobičnih” pripadnika različitih supkulturnih grupa. Upravo su njihovi živi nastupi potvrda toga.

Tokom koncerta, Liza je na trenutke bila zamišljena, kao da je odsutna, dok bi u pojedinim momentima u potpunom zanosu pevala svoje „propovedi” na glasovima nepoznatih jezika (glossolalia), postupkom karakterističnim za pojedine verske obrede, što kod nekih slušalaca stvara utisak da su njihovi koncerti i čudesna svetkovina.

Liza Džerard na koncertu Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Upravo sledeća izvedena kompozicija, „Cantara”, ima takav oreol. Već su prvi tonovi pesme bili praćeni povicima. Ovu pesmu otvorio je nešto duži uvod, u kom se Brendan Peri poigravao na buzukiju. Nasmejana Liza otpevala je pesmu u nižem registru, što nije nimalo umanjilo kvalitet izvođenja. Njeno energično pevanje ove pesme vrhunac je svakog njihovog nastupa. Brendan je skladno pratio Lizu gde je to bilo potrebno, da bi se u sledećoj „Opium”, još jednoj sa albuma Anastasis, njih dvoje lepo nadograđivali glasovima.

Više puta tokom večeri dolazilo je do izražaja to koliko su povezani glasovi Lise i Brendana, čemu ni godine neaktivnosti benda nisu mogle da naškode.

Dok je Liza, praćena Astrid Vilijamson i Žilom Maksvelom na klavijaturama, pevala „Sanvean”, publici je prosto stao dah. Ona glasom budi nostalgiju i vraća vas u mlađe godine, kada je pesma objavljena na njihovom prvom živom albumu Toward the Within.

Nasuprot ostatku benda koji je prilično statičan, mlađi Brendanov brat najopušteniji je od svih i, reklo bi se, najenergičniji. Razigrani Robert Peri je suvereno „gospodario” sekcijom sa perkusijama, koju su činili gong, različite zvečke i razne druge udaraljke, a na kojima su povremeno svirali i drugi muzičari.

Robert Peri na koncertu Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Ipak, bend je bio posebno dobro raspoložen tokom izvođenja „Dance of the Bacchantes” (jedinom kompozicijom sa poslednjeg albuma). Robert Peri je na birimbau proizvodio zvukove koji kao da su bacali u trans, dok su grupno pevanje i brojni glasovni semplovi samo pojačavali snagu ovog pomamnog plesa. Na Lizino bodrenje bendu se u pljeskanju pridružila i publika i tako uzela ušeće u ovoj imaginarnoj Dionisijevoj procesiji.

Dead Can Dance ne pridaju na svojim koncertima mnogo pažnje vizuelnom doživljaju. Dok su se iza muzičara menjala različita vizualna rešenja, u svirci se moglo uživati zatvorenih očiju, što je deo publike i činio.

Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Opčinjujuća „Bylar”, koja se ne nalazi ni na jednom albumu, pružila je publici priliku da uživa u Lizinom i Brendanovom zajedničkom pevanju, dok su oni uporedo vodili dijalog jancinom i buzukijem. Sledećom, „Black Sun” sa albuma Aion (1990), koju je Peri otpevao pomalo mračnim glasom, bend nas je podsetio na njihovu opčinjenost srednjovekovljem, koje je u više navrata bilo inspiracija bendu.

Tokom izvođenja jedne od najprepoznatljivijih pesama benda, „Host of Seraphim” (sa albuma Serpent’s Egg), u potpunosti je došla do izražaja Perijeva ideja da se maksimalno iskoristi glasovni potencijal svih muzičara. Tako je u drugom delu kompozicije svih sedam muzičara u glas pevalo, uz pratnju Maksvela i Vilijamson na klavijaturama, uspešno oživljavajući atmosferu katedralnog horskog pevanja.

Ovom pesmom završen je prvi deo koncerta, koji je publika pozdravila gromoglasnim apaluzom, dok je Liza uzvratila simpatičnim izgovorom reči hvala, a ostali članovi mahanjem i osmesima.

Nakon energičnog dozivanja, aplaudiranja publike i treskanja nogama o pod, članovi benda su vidno raspoloženi izašli na bis, koji je započet sa „Children Of The Sun”. Stihovima ove pesme Peri je pozivao na zajedništvo ljudi, dok su ostali članovi zvukom dočaravali kulture koje ih inspirišu.

Na bis je, kao druga po redu, izvedena „The Wind that Shakes the Barley”, u koju nas je, uvodom na aerofonom instrumentu nalik fruli, uveo Robert Peri. Liza je svojim prefinjenim glasom i u minimalističkoj pratnji na klavijaturama odvela prisutne u irske krajeve. Perijevo tanano muziciranje je doprinelo da publika baladu, koju je sredinom 19. veka napisao Robert Dvajer Džojs (Dwyer Joyce), još više doživi kao irsku tradicionalnu.

Tokom poslednje pesme „Severance”, ranije izvođene samo uz hurdi-gurdi ili pratnju klavijatura, ceo bend je bio na bini. Brendan Peri je, povremeno svirajući i gitaru, svojim toplim glasom otpevao jednu od, fanovima omiljenih, pesama iz opusa benda. Izvođenje je dodatno ulepšano glasom Lize Džerard, dok su nju pratila još tri muška vokala. Tokom ove pesme su se u pozadni mogla čuti i neka zvučna rešenja sa albuma Anastasis, što je samo nadogradilo izvođenje. Korišćenjem pomenutih sekvenci ovaj je album, koji slavi desetogodišnjicu, „uskrsnuo” u završnici koncerta.

Nakon završetka nastupa, bend se dugo pozdravljao sa publikom koja je glasnim ovacijama i srčanim aplauzima uzvraćala izvanrednim muzičarima, dok je pozitivne utiske dodatno svojim „izmotavanjem” začinio razdragani Robert Peri, napravivši poneku fotografiju za uspomenu.

Možda ovaj susret nije imao toliku emotivnu snagu kao onaj prvi, dugoiščekivani, pre tri godine, ali se sastavu Dead Can Dance ne može poreći posvećenost u bavljenju muzikom i krajnje profesionalni odnos i ozbiljnost u pripremi i izvođenju koncerata, što su na ovom beogradskom i potvrdili.

Uprkos bojazni da će biti problema sa zvukom, ispostavilo se da nije bila opravdana. Mora se reći da je u tom smislu koncert bio i bolji od prvog beogradskog, što nijedan snimak sa interneta neće moći da dočara.

Dead Can Dance, Beograd / Štark arena, 2022 (foto: Danko Strahinić)

Možda će oni koji budu imali priliku da slušaju koncerte u Grčkoj moći da čuju bar jednu pesmu više, ukoliko ondašnja publika privoli Brendana da otpevaju neki standard rebetiko muzike, kojoj je on posvetio svoj poslednji solo album, a možda im i sam bend priredi lepo iznenađenje.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

U situaciji u kojoj koncertna aktivnost bendova iz inostranstva, u poređenju sa pojedinim okolnim zemljama, u Srbiji nije baš za na zavidnom nivou, utoliko više su za pohvalu napori divnog i posvećenog osoblja Charm Music Serbia da organizuju ovakav koncert, uprkos svim tehničkim ograničenjima i poteškoćama u Beogradu, u kome poslovično nedostaje dobar koncertni prostor za oko 2000 ljudi.

. . .