Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Dani u Crnorečju, na „Crnorečju”: Generalna proba za jubilej

U ovom „skoro-pa-romanu” donosimo priču o 54. izdanju ugledne manifestacije narodnog stvaralaštva „Crnorečje u pesmi i igri”, koja je održana u Boljevcu, od 12. do 15. juna 2025. godine. Priča o festivalu je i više od toga, jer obuhvata raznolike utiske sa terena…

04. 09. 2025.

Autor: Marija Vitas

Samo što sam sišla iz autobusa i zgrabila kofer, neko je uzviknuo moje ime. Pogledam, a tamo stoji preplanuli, nasmejani Nenad Radosavljević. Filolog, stručni saradnik Kulturno-obrazovnog centra Boljevac (KOC) i moj šofer u narednim danima. To jest, jedan od šofera.

Za četiri dana u Boljevcu, i sama sam vidno preplanula. Neprirodno vrelo junsko sunce me je prženjem onemogućilo da u slobodnim trenucima, onda kada festivalski program nakratko utihne, više istražujem gradić u kom sam se prvi put svrtela. Umesto toga, mirovala sam od hlada u parku do hlada u porti crkve, od hlada KOC-a do hlada u kući jednog Bokanovog druga. Ipak, sunce je svuda bilo verni pratilac. Katkad me je grlilo oko vrata, džonjalo mi na temenu, tapšalo me po ramenima, uplitalo mi se u noge…

Uglavnom, dani su mi prošli u priči, druženju, intervjuima i upijanju tradicionalnih i savremenih sastojaka svakodnevnog i kulturnog života u malom gradu na istoku Srbije.

AJ’ S NAMA KOD DEJANA, NA ŠPRICER

Bokan (Stanković), naš cenjeni narodni umetnik i veliki znalac u oblasti kulturnog nasleđa istočne Srbije, bio mi je glavni kompanjon. Prosto, zaposleni u KOC-u, ustanovi koja je organizator raskošne manifestacije Crnorečje u pesmi i igri, uz svu iskazanu srdačnost, vedrinu i gostoljubivost, ipak su tih dana bili – organizatori. A to znači da je svako od njih imao po tri glave, deset pari očiju, slonovske uši, nerve zategnute ko žice na violini i fokus rasut u spektru obaveza i problemčića kakvi uvek iskrsavaju u sličnim situacijama.

Zato smo Bokan i ja u Boljevcu bili „ko nokat i meso”.

Kada se drugog dana festivala, u petak (13. jun), završio prepodnevni program u, kako ga meštani zovu, parku „Vrtić”, kada sam okačila o rame svoja dva teška cegera i krenula stazicom uz reku Arnautu, pitajući se šta bih sad mogla da radim ili gde da odem, zazvonio mi je telefon: „Maro, sačekaj, idemo iza tebe, aj’ s nama kod Dejana, na špricer”.

Ajd’.

Pridružio nam se i mladi gajdar Filip Savić iz Svrljiga. Divno druženje beše, u Dejanovoj porodici, ali ono što je važno reći, da ne bih ostavila utisak da sam se u Boljevcu bavila isključivo lumperajkom, sva ta druženja su – folklor, i stoga, na neki način – teren. To jeste direktna socijalna razmena ljudske duše, topline i emocija, ali za mene i uzbudljivi čas, predavanje ili prezentacija narodnog i narodskog znanja i iskustva. Ne samo Bokanovog, mada je on nepresušan bunar osvežavajućih informacija, priča i uspomena, već i bliskih ljudi oko njega. Filip je dočaravao scene iz svrljiškog narodnog života, Dejan – iz rodnog sela Rujišta, a posebni su bili dijaloški trenuci u kojima su se Bokan i Dejan prisećali dogodovština sa šireg prostora istočne Srbije, iz svoje mladosti, a sve u direktnoj sponi sa narodnim životom i muzičkom tradicijom.

NE KAO NEKAD, NEGO KAO SAD

Nakon silaska iz autobusa u Boljevcu, u četvrtak popodne (12. jun), i vožnje sa Nenadom, prva tačka je bila KOC. Upoznala sam se sa sjajnim, nasmejanim ljudima koji tu rade i, između ostalog, bave se Crnorečjem, i onda uronila u medveđi zagrljaj sa Ljubicom Radović, direktorkom KOC-a, mojom drugaricom sa studija etnomuzikologije. Koleginice smo, sada.

Ljubica je ozbiljna radnica, preduzimljiva, puna ideja i želje da i od Crnorečja i KOC-a i, posredno, Boljevca „napravi” nešto stabilno, lepo i održivo. To što je Ljubica mlađa i od Boljevca i KOC-a i Crnorečja (u organizaciji učestvuje poslednjih desetak godina), njen teret čini još težim. Jer, treba negovati ime i ugled nečega što odavno postoji, bio to rodni grad, ustanova kulture ili cenjeni festival (koji je sada u šestoj deceniji postojanja) i to na način koji će izazvati više pozitivnih nego negativnih reakcija lokalnog stanovništva.

Najosetljivija tačka je verovatno sam festival. Šta god da organizatorski tim učini, šta god da pokuša i koliko god da se potrudi oko festivala (a 54. izdanje kojem sam prisustvovala je fasciniralo raskošjem sadržaja), to nikada ne može da bude ono što je ta manifestacija bila pre nekoliko decenija. Takva je realnost. Modernizacija života i iseljavanja seoskog stanovništva, doprineli su i slici Crnorečja u pesmi i igri. Ta slika je sredinom ovog juna, rekla bih, bila najlepša moguća za treću deceniju 21. veka.

– „Za 54. Crnorečje volimo da kažemo da je to bila proba za naredno, jubilarno, 55. izdanje”, kaže za Etnoumlje Ljubica Radović. „Imali smo ove godine oko 1500 učesnika! Potrudili  smo se da proširimo koncept u sadržajnom smislu, da neke stvari vratimo u program, ali i da unesemo novine. Jeste bilo veoma zahtevno u organizacionom smislu, ali je i jako zanimljivo raditi sve te raznovrsne programske sadržaje.”

„Od kada datiraju tvoja prva sećanja na Crnorečje u pesmi i igri?”, pitam Ljubicu.

– „Crnorečje se nekada održavalo na stadionu, a moja zgrada je bila pored stadiona, tako da, otkad znam za sebe, znam za Crnorečje. Pratila sam ga još kao devojčica… Pamtim da na nekom od festivala nisam mogla određene korake u kolu da savladam (smeh). Mnogi gosti festivala i danas pamte upravo ambijent na stadionu kao autentičan.”

KAD SE UME I HOĆE

Deca su po meni bila lajtmotiv ovogodišnjeg Crnorečja. Svakog dana je festivalski program bio ispunjen dečijom igrom, pesmom, svirkom ili drugim vidom umetničkog ispoljavanja.

Festival je otpočeo maskenbal-defileom vrtićke dece boljevačke opštine, u četvrtak popodne (12. jun). Računala sam da će mi taj događaj biti simpatičan i mio, bez naročitih očekivanja. No, kad je povorka počela da pristiže, te da preko dvesta mališana u zasebnim grupicama izlazi na scenu i istom se šeta, moje zadovoljstvo je naraslo do iskrene oduševljenosti. Tema maskenbala je bila: Mitološka bića. I sad, kao neko ko gaji dete u Beogradu i ima iza sebe solidno iskustvo vrtićkih i školskih maskenbala, misli mi pretpostavljaju kupovinu kostima kod Kineza i, eventualno, domaću kućnu eklektičarsku domišljatost i snalažljivost, više mentalnu nego manuelnu.

Međutim… Gledam onu decu, one kostime i maske na glavnoj festivalskoj sceni i mislim: Bože, kakva lepota, kakva mašta, kreativnost i nadasve, veština! Koje li su to zlatne ruke stvorile? Shvatim da, za razliku od Beograda, gde se na pijacama uveliko prodaju i ofarbana jaja za Uskrs, u manjim sredinama, naročito selima, procenat ženske veštine u rukama još uvek je na visokom nivou.

– „Sad već tradicionalno imamo taj naš, dečiji dan u okviru Crnorečja”, kaže za Etnoumlje Vesna Bogojević, direktor PU Naša radost Boljevac. „Svake godine se radujemo novim izazovima. Uvek želimo da budemo autentični, jedinstveni i da ljudima koji posete manifestaciju ponudimo nešto zanimljivo. Ranije su to uglavnom bile scenske igre, a ove godine smo se odlučili za tematski maskenbal, vezan za slovensku mitologiju. Priprema je trajala mesec dana, sve vaspitne grupe su imale različite zadatke i svaka je predstavljala različita božanstva ili bića. U početku smo bili skeptični, jer nismo bili sigurni da li je ova tema deci previše apstraktna, a osim toga, u mitologiji nema samo dobrih, nego i veoma zlih likova, pa smo se bojali da li će deca uopšte hteti da nose takve kostime. Međutim, reakcije su bile fenomenalne, roditelji oduševljeni, svi su lepo prihvatili ideju i baš su se potrudili oko izrade kostima. Ovo je bila i prilika da se svi zajedno malo više upoznamo sa mitologijom.”

Svestranim organizatorskim umom, neobičnu uvertiru u mitološki obojen maskenbal-defile, pružila je potpuno suprotna tačka: dobro sinhronizovani nastup mladih polaznika Karate kluba Bor. Njihovi oštri, uigrani pokreti (kate) na sceni, u mojoj mašti su delovali kao duhovno čišćenje prostora od zlih sila, tako da su se, nakon njih, sve one brojne crnorečke, srpske, praslovenske vile, veštice, šumski duhovi i strašni bogovi u dečijem obliku mogli osećati savršeno bezbedno, te predati veseloj, razdraganoj šetnji scenom.

Još jedan događaj me je tog prvog dana zadivio: pozorišna predstava za decu Snežna kraljica, u Dvorani KOC-a. Publiku su najviše činila manja deca, za koju su igrala veća deca, stariji osnovci, članovi Omladinskog dečijeg dramskog fronta Žar ptica SKC „Surdulica”.

Reč je o glumcima-amaterima, ali nivo njihove govorne, glumačke i scenske izražajnosti, ubedljivosti i spontanosti prevazilazio je uzrast u kom se nalaze. I, da, iza svega stoji opet entuzijazam, u ovom slučaju, žar reditelja Igora Tasića, čoveka ispunjenog i obavijenog energijom, koji ogromnu ljubav i vreme posvećuje mladim ljudima, ne dozvoljavajući da se bilo kakve okolnosti i problemi svakodnevice i realnog života ispreče na putu njihovog istrajavanja u radu i umetnosti. Takav je bar moj utisak, a dodatno me raduje što takvi ljudi, društva i inicijative postoje u Surdulici, maloj gradskoj sredini na jugoistoku zemlje.

SNOVANJE SA SANJOM

Još pre defilea, kod bočne strane KOC-a, već su prvog dana popodne bili postavljeni razboji, koji će do kraja festivala pružati priliku zainteresovanoj deci da svoje ruke uposle u jednoj zapostavljenoj aktivnosti, nekada veoma važnoj u seoskoj zajednici. Sanja Šarčević, zlatna žena zlatnih ruku i ideja, kao i neuništive volje, dvadeset godina vodi Udruženje „Snovatica”, koje okuplja iskusne tkalje i početnike, pravi specifične modne komade (od odeće do asesoara) sa diskretnim obeležjem tradicionalnog, organizuje radionice i modne revije…

Na 54. Crnorečju, Sanja se bavila decom, podsticala ih, hrabrila, uvek uz osmeh i polet.

– „Ideja je bila da se deca uključe u rad, da im približimo tkanje kao tradicionalnu tehniku, da im pružimo nešto što može da doprinese razvoju njihove fine motorike i da im omogućimo uživanje u lepoti stvaranja. Odlučila sam da ih ovde obučavam na stonim razbojima, koji omogućavaju kompletno tkanje kao i podni razboji, ali su deca na ovaj način fokusirana samo na svoje ruke, dok nogama ne rade ništa. Ovi razboji su zapravo prilagođeni radu invalida, ali sam shvatila da je deci mnogo prihvatljivije da rade u okviru tog svog vidnog polja, da im bude jasno šta rade, da lakše povuku, provuku… I čim shvate, a shvate posle dva-tri poteza kako to izgleda i kako se radi, oni se oduševe. Na početku ne znaju ništa i ništa im nije jasno, dok ne priđu i ne pokušaju. Suština je da deca shvate da mogu nešto da stvore, da iz njihovog rada nastaju gotovi proizvodi: tradicionalne srpske tkanice, šalovi, podmetači za čaše… Ja uživam u prenošenju znanja. Ne znam koliko sam ljudi do sada obučila, a obučavanjem se bavim već 25 godina. Na ljude prenosim nit ljubavi prema tkanju, koja nas sve uvezuje. Tako se stvara jedan divan odnos i magični svet neke drugačije zabave”, objašnjava za Etnoumlje Sanja Šarčević.

Kao deo bogatog završnog programa, poslednjeg dana Crnorečja, u nedelju (15. jun), u porti crkve, organizovana je i modna revija na kojoj su učestvovale devojčice različitih uzrasta. Na reviji su predstavljeni modeli tkačnice „Snovatica” i Udruženja žena iz Ćićevca „Vilin dom”.

Jedna sam od gostiju koji nisu bili smešteni u Boljevcu već u selu Rtnju na planini Rtanj, što je predstavljalo komplikaciju u smislu organizovanja vožnje, ali i čist ćar s obzirom na to da se Sanjina kuća i prostor „Snovatice” nalazio na nekoliko desetina koraka udaljenosti. Tako sam u subotu ujutru otišla kod nje. Obišle smo tkačnicu, sa podnim, stonim i zidnim razbojima i izložbenim i prodajnim delom, i potom ćaskale na klupi u dvorištu, uz čaj od trava koje je sama ubrala. Jedan od najdivnijih trenutaka mog boravka u boljevačkom kraju. Onda smo sele u Sanjin auto i spustile se u grad, na treći dan festivala.

VRTELO SE OKO TRUBE

Nakon prve i jedine relativno mirne večeri (12. jun) na Crnorečju, još uvek bez organizovane večere i noćnog provoda, doručkovala sam u petak (13. jun) na rtanjskom vazduhu, u smeštaju „Gmitrović” i sačekala Nenada da me pokupi. Preplanuli šofer je „žabu lako u vodu naterao”, to jest, mene nagovorio da napišem tekstić o prvom festivalskom danu za sajt KOC-a. Užitak u neobičnoj „kancelariji” pod vedrim nebom – kod bočne strane Centra, tamo gde se i Sanjina tkačka radionica odvijala preko dana, Nenad mi je namestio sto, stolicu i laptop, tako da sam se zadovoljno predala mislima, rečima i flaši vode.

Po završetku posla, ušla sam u KOC i pridružila se okruglom stolu, koji je okupio pojedine članove trubačkih orkestara iz istočne Srbije, još nekoliko aktera lokalne folkloraške scene i etnomuzikologe Dimitrija Golemovića i Danku Lajić Mihailović iz Beograda. Aktivni i prisutni bili su još Ljubica Radović i Bokan Stanković.

Sela sam pored Bokana i slušala zanimljive diskusije vezane najviše za stanje bleh-tradicije u tom delu zemlje, te za načine na koje mogu muzičari i orkestri da se motivišu da bi se čitava ta scena učinila bogatijom, kvalitetnijom i masovnijom.

Malo sam protegla noge po centru Boljevca, tada još uvek nesvesna neumoljivosti sunčeve toplote, ali sam ubrzo odustala i požurila nazad ka KOC-u, gde je defile trubačkih orkestara zaokruživao svoju putanju da bi na sceni napolju otpočelo predtakmičenje orkestara za Dragačevski sabor u Guči, u čijem su žiriju bili Dimitrije, Danka i Bokan.

Četiri orkestra su bila u konkurenciji i sva četiri su na mene ostavila lep utisak u smislu ekspresivnosti i uigranosti. A za Guču su se plasirali Duvački orkestar Knjaževac iz Knjaževca i Trubački orkestar Ivana Kadrića iz Despotovca.

Pred velikim brojem posetilaca svih uzrasta, od dece koja trčkaraju oko scene do najstarijih žitelja Boljevca, nakon trubačkog takmičenja predstavili su se članovi Folklorne sekcije Sportskog saveza „Surdulica”. Od plana da odslušam i koncert Duvačkog orkestra Elvisa Bajramovića nije ostalo ništa, jer se vrelina junskih dana u Boljevcu nije prelivala na noći, te sam se uz postepeni pad temperature, u kratkim rukavima i haljini iznad kolena… Sledila! Zajedno sa Milošem Krstićem, fotografom i video umetnikom iz Paraćina, otišla sam pravo u salu koju Boljevčani zovu „Nova škola”.

UZAVRELA KRV

Ulazim, Bokan maše, sedam za sto, stižu belo vino i kisela voda (gradivni sastojci špricera)… Stiže i Danka. Sala je puna ljudi boljevačkog kraja, iz redova organizacije i učesnika Crnorečja, kao i gostiju sa strane. Tu je i poveliko grčko društvo, čiji je koncert zakazan za subotu.

Začuje se flighorna u prepoznatljivom aranžmanu, zvuk nam se približava s kraja sale. S obzirom na to da je Bokan živa legenda ovog kraja, a i da je sam trubač, očekivano je da između njega i članova Duvačkog orkestra Knjaževac odveć postoji bliskost. Kreće truba da izvija opojne melodije i ritam iznad moje glave, pa se predadosmo nizu osećanja – od nostalgije do veselja, od ugodne sete do igranja uz muziku. A onda se helikon (veliki bas) stvorio oko Bokanovog stomaka i leđa. Nije planirao da svira, ali… Krv uzavrela. Prešao je sa helikona na flighornu i usijao atmosferu brzim, efektnim dijalozima (ili nadmetanjima) sa muzičarima Knjaževca.

Kada su trubači pokazali da su čak i oni obični ljudi koji mogu da se umore, te su „zadenuli za pojas” instrumente i glasove (da, pevali su, takođe), kormilo su preuzeli gosti iz Grčke, zadivivši nas strašću svojih tradicionalnih pesama i plesnih koraka, koja nije transparentna kao u slučaju trubačke svirke, već dostiže 50% svojih potencijala, ostavljajući drugu neostvarenu polovinu strasti da nas golica, izaziva i čini pozitivno napetim.

Teren. Do kasno u noć…

DEČIJE IGRANJE I ČOBANSKE IGRE

Nakon onog subotnjeg čaja kod Sanje Šarčević, deo dana sam provela u parku „Vrtić”. Promakao mi je element festivala pod nazivom Zlatne ruke Crnorečja, koji je u dva gradska parka obuhvatao izlaganje proizvoda domaće radinosti, starih zanata i rukotvorina, kao i pripremanje i služenje tradicionalnih jela (kriva sam, znam, stidim se).

Uživali smo u nastupima dečijih folklornih grupa iz boljevačkog kraja sa tradicionalnom srpskom i vlaškom muzikom i igrom iz Crnorečja. Izdvojiti male i mlade predstavnike bilo kog sela bilo bi neumesan čin, s obzirom na količinu truda i ljubavi uloženu u svaki nastup. Divne, prigodne nošnje, pevanje, igranje i prikazi običaja, sve je bilo ispunjeno lepotom, vedrinom i svežinom, koje su mi pomogle da povremeno zaboravim na nesnosno sunce i vrućinu.

Malo prijatnije je bilo dvadeset metara dalje, u hladu drveta, gde sam se premestila nakon nastupa dečijih folklornih grupa. Snažni, vešti i gipki muškarci, predstavnici Boljevca i okoline, nadmetali su se u čobanskim igrama. Mislim da sam prvi put prisustvovala ovako nečemu, pa sam se odlučila za vrlo temeljan posmatrački pristup usmeren na naizgled jednostavna, narodska odmeravanja snage, brzine i skokovitosti, koja su se tamo dešavala, u dijapazonu od bacanja kamena s ramena do završne trke u džakovima. Medalje su se našle na plećima većine takmičara, a najokićeniji je bio Vladimir Momirović iz Sumrakovca.

Nakon čobanskih igara se desilo ono moje kratko koračanje stazom pored Arnaute i još kraći razgovor preko telefona na temu: „Aj’ s nama kod Dejana, na špricer”.

SENIORI U TRADICIJI

Naravno da se nismo rastali nakon druženja kod Dejana. Ne samo to. Sa Bokanom u društvu, ne možeš da odeš, ko sav normalan svet, direktno na trg, smestiš se na stolicu i u miru sačekaš defile i nastup crnorečkih omladinskih i veteranskih folklornih grupa. Ma, kakvi. Poveo me je do dvorišta Srednje škole „Nikola Tesla”, gde su se folkloraši spremali za početak defilea. Tu smo se ispozdravljali sa raznima, a kad je naleteo na Sojku Manojlović, stariju ženu iz Rujišta, odjednom se kao ni iz čega stvorila njihova zajednička pesma i vrlo dinamičan razgovor na klupi.

Defile, pa serija odličnih nastupa, opet u slavu tradicije Crnorečja… Povremeno je stil igranja nekih društava ostavljao jači utisak u smislu autentičnosti i jednostavne lepote i snage koraka i pokreta (recimo, veterani društava iz Malog Izvora i Osnića), a nekako je, prirodno, pevanje starijih žitelja Crnorečja nosilo posebnu patinu i dirljivost, pa su i pozitivne reakcije publike bile burnije, kao na primer, u slučaju Sojke iz Rujišta ili Filipa Mijucića iz Valakonja (zaselak Bukovo).

Onda se nađoh u nebranom grožđu – u ulozi članice žirija za izbor najlepše čobanice. Scenom je prodefilovalo trinaest devojaka, lepih, stamenih, šarmantnih… Osećala sam izvesnu nepravdu u našem činu pravljenja užeg, pa najužeg izbora, ali nekako smo Aleksandra Jokić, Zoran Sujić i ja došli do dve pratilje i „mis”.

Kako sam sad već znala za jadac, imala sam ogrtač pri ruci, tako da sam mogla do kraja još jedne sve hladnije večeri da neometano uživam u njenoj zvaničnoj završnici – koncertu grčkog folklornog ansambla „Aetopetra” iz Atine, čije smo članove imali priliku da upoznamo na zabavi prethodne noći. Na sceni su se predstavili različitim spletovima igara i pesama tako da smo osetili čari tradicije sa šireg područja Grčke, od sasvim sporih do veoma okretnih i efektnih plesova žena i muškaraca.

UVEK MOŽE DOBRO

Još jedna šetnja do „Nove škole”, a u njoj novo veče i novi muzički „asortiman” u vidu Predraga Kostadinovića, „uan-men-benda” tj. pevača sa klavijaturom i laptopom. U čisto muzičko-energetskom smislu, svakako da ovakva formacija ne može da se uporedi sa onim što od atmosfere u prostoriji pravi (duvački) orkestar, no ipak, na atmosferu utiču i svi prisutni, što znači da smo uživali u još jednoj noći vesele, prisne razonode.

„Kao voda što i kamen probija”: Osvrt na 53. „Crnorečje u pesmi i igri” u Etnoumlju

Boljevačko-svrljiško društvance (Ljubica, Nenad, Filip, Bokan i drugi) oplelo ja rumenku – tu „nožnu himnu” istočne Srbije. Jedna od grčkih pripadnica lepšeg pola je, podstaknuta „srpskim” hitom „Bezobrazno zelene”, pesmom Željka Samardžića, prišla Predragu Kostadinoviću i glasom nadovezala grčki original. Kulminacija ovog dela večeri odigrala se tokom pesme „Đurđevdan”, a onda je usledio čisti meraklijski odeljak sa razvučenim, „astalskim” pevanjem na bas, u kom su dominirali gosti iz Jagodine, uz Bokanovo basiranje.

Još jedna noćna vožnja ka selu Rtnju, ovoga puta u kolima jagodinske registracije…

Četiri noći sam prespavala na mističnoj planini, a nit’ sam se nagledala njenih draži nit’ sam se nadisala vazduha. Htela bih ‘leba preko pogače, jel’ da?

FUDBAL I FOLKLOR POČINJU NA „F”

Svakog dana je doručak u „Gmitroviću” bio odličan, ali gibanica i punomasni jogurt u nedelju ujutru – rajski doživljaj, praćen razgovorom sa Jagodincima, Aleksandrom i Ilijom. Odvezli smo se potom na poslednji, četvrti dan Crnorečja (15. jun). Sada je koncert u podne podario publici koreografisani crnorečki folklor društava sa šireg područja Srbije. Veći stepen stilizacije narodne igre je pobrao još burnije reakcije publike u odnosu na tradicionalniji izraz prethodnog dana.

Međutim, mala mrlja u mojim radosnim osećanjima stvorena je usled činjenice da su na nekim nastupima na sceni bila samo dva dečaka, u nekim društvima – jedan, a desio se i nastup bez ijednog dečaka.

Stara je priča o slabijoj zainteresovanosti dečaka za folklor, koji kao po komandi jure da treniraju fudbal, ali ovakvi slučajevi šire tugu i pitam se na koji način treba pristupiti problemu. Sa tim problemom se i ja suočavam, svaki put kada u Beogradu odvedem svoju ćerku na probu u „Lolu”.

U PORTI, U HLADU

Paklena vrućina koja je obeležila nedelju (15. jun) učinila me je naglašeno nepokretljivom. Od trga sam samo napravila luk ka porti crkve i tu se zakucala za jednu od stolica u hladu, u želji da posmatram tok radionica frule, koje su kao deo festivalskog programa bile namenjene deci. Fizički mi je bila najbliža radionica Stefana Radovanovića, već etabliranog mladog frulaša iz Metovnice kod Bora. Odmah tu blizu, drugu radionicu je držao Jovan Burgić iz Brusa, a kod same crkve – Uroš Milanović iz Boljevca.

Ceo događaj imao je meditativnu auru. Vrućina je smirila i stišala ljude, drveće u porti je svojim zelenilom doprinelo opuštanju psihe, ptičice bi procvrkutavale pokoju, blizina crkve je takođe dodala boju tom blaženom platnu, a sva trojica voditelja radionica jedva da su se čula. Kao da su podučavala decu tajnim signalima, koje su deca, jednako mirna, savršeno razumela. I samo ponavljanje ukrug melodija najjednostavnijih dečijih (narodnih) pesama na sviralama, delovalo je tako opuštajuće da sam poželela da još dugo potraje.

Kada su se radionice završile, nastavila sam da sedim u hladu, a i da razgovaram, malo sa Bokanom, pa čak i Ljubicom (našla je minut da predahne), a najviše sa Filipom Paunjelovićem (1945) iz Osnića (u Boljevcu živi od 1975), vrsnim poznavaocem vlaške tradicije i kulture, učiteljem u penziji, čovekom koji radi sa mladim folklorašima… Pričali smo o tradiciji Vlaha, selima, kulturno-umetničkim društvima, koreografijama… Neizostavno, dotakli smo se festivalske istorije, koju on prati od samih početaka (1971), tačnije, od prapočetaka:

– „Pre osnivanja Crnorečja, postojalo je izvesno takmičenje koje je organizovao Savez omladine, a zvalo se Tražimo najveselije selo. Žiri iz Boljevca je obilazio sela, davao bodove i tako bi do kraja takmičenja isplivao prvak. Na taj način je i moje selo Osnić još krajem šezdesetih godina bilo upućeno na Homoljske motive. Tu je tada igrao moj otac i ta generacija igrača rođenih između 1910. i 1920. Bili su to oni pravi igrači, koji su doživljavali igru u svakodnevici. Onda je predsednik Opštine pozvao trojicu ljudi iz sveta kulture i obrazovanja i pitao ih da li bi mogli da organizuju smotru izvornog stvaralaštva. Njih trojica su otišla da provere situaciju u selima i tako je krenulo Crnorečje. Na početku su bila svega tri folklora – iz Podgorca, mog Osnića i Jablanice. To je bilo 25. maja 1971. godine. Festival je održan tu gde je i sada pozornica, samo malo ispod. Dekoraciju je napravio jedan nastavnik likovnog vaspitanja, a ozvučenje je bilo iz Radio Bora, kao i voditelj. Naredne godine je održano na istom mestu, ali sa većim brojem učesnika. Pamtim iz te godine zanimljivu pesmu U ranama, na bojištu iz Krivog Vira. Pojavio se i čovek koji je svirao gajde, odavde iz Boljevca. Na tom drugom Crnorečju su prisustvovali članovi Saveza amatera, bio je tu profesor Dragoslav Dević, Desa Đorđević… A već treće izdanje je održano na stadionu, na fudbalskom terenu. Tada je bilo desetak folklora. Eto, tako je počelo…”

Da li ste vi na počecima manifestacije bili u redovima publike ili na sceni?, pitam Filipa.

– „Prve godine je učestvovao moj otac, a već na drugom sam ja bio na sceni. Udarao sam bubanj, a imali smo i vrhunskog dudučara, takođe jedinstvenog gajdaša, a i dve violine koje su basirale na dvema žicama. Imali smo izvanredne igrače. Te mlade sam ja tada okupio u Osniću, pa smo mi napravili nov folklor. Izabrani smo bili i za prvi Sabor narodnog stvaralaštva u Leskovcu, 1972. godine, a osim nas je iz ovog kraja išao i čika Adam Brdarac iz Krivog Vira, sa pesmom U ranama na bojištu. Na prvim izdanjima Crnorečja, pojavljivali su se igrači, i iz srpskih i iz vlaških sela, koji su negovali igru u svom svakodnevnom životu, koji su igrali iz zabave, u kolu, na svadbi, na veselju. Oni su tu igru samo izneli na scenu. Pamtim iz tog perioda i grupno pevanje iz Rujišta, pevanje tri muškarca ili tri žene… A vrhunski pevači su dolazili iz Jablanice! Dok je profesor Dević uređivao neke radio-emisije, ti pevači nisu silazili sa programa Radio Beograda. To je tol’ko bilo kvalitetno! Ali, toga sada nema.”

Kakva je situacija sa publikom, nekad i sad?

– „U početku je bilo malo publike, a posle, na stadionu, pune tribine! Prvih godina smo dolazili kako je ko umeo, koristili smo uglavnom autobuske linije, a posle je organizovan prevoz za sve grupe, sve učesnike. Bilo je to i druženje i iskazivanje ličnog integriteta, kako u igri, tako i u ponašanju među ljudima. Krajem osamdesetih, početkom devedesetih je festival počeo malo da opada. Svelo se na nekoliko grupa, a jedno Crnorečje je čak uspelo da se održi pre svega zahvaljujući gostima iz Bora i Zaječara. Onda je počelo ponovo naglo da raste do 2000. godine, pa je opet krenulo da stagnira, pogotovu nakon 2010. Instrumenti su nestali, izgubila se violina u Crnorečju, gajde, rikalo, diple… Sve je to nestalo, najviše zbog nezainteresovanosti omladine. Volja mladih je drugačije orijentisana.”

HOĆU DA TO ODRŽIM!

Srećom, ima mladih koje tradicija zanima. Možda ih nema u broju i procentu kao nekada, ali ima ih. U Boljevcu sam, između ostalog, puno razgovarala sa sjajnim mladim čovekom, Markom Mladenovićem (2007), takođe rodom iz sela Osnića.

Marko me je zadivio skromnošću, srdačnošću i posvećenošću folkloru. Sa raznim folklornim grupama je nastupao tokom 54. Crnorečja, najčešće kao bubnjar, ali i kao igrač. Posebno sam ga snimila kako svira rikalo, a sa zadovoljstvom i nadahnućem mi je izrecitovao sledeću zdravicu:

– „Zdrav si, domaćine! Zdrav nam bio, veseo bio, kolo vodio, sinove ženio, ćeri udavao, imanje ne prodavao. Domaćine! Da ti žito dobro rodi i živina da ti se plodi, da ti rodi vinograd i voće, a ostalo kako hoće. Da ti rodi pšenica belica, a u kuću sve muška dečica, u svako ćošence po jedno detence, a na sredinu makar desetinu.”

Kako se rodila kod tebe ljubav prema folkloru?

– „Imao sam 8-9 godina kad sam prvi put video kako neki ljudi igraju, sviraju, pevaju… Probudilo se nešto u meni i odlučio sam da počnem da se i ja bavim time, da ne bi to izumrlo, ali i zbog svog ličnog zadovoljstva. Najviše sam vezan za društvo Ilinsko vrelo iz sela Ilina, gde sam i počeo da igram, još negde 2016-17, a tu grupu i sam sada vodim. Igram u folkloru, održavam tradicionalni korak Crnorečja, a to znači da se igra na celom stopalu, ne na prsti, i da je potrebno da se treperi, da postoji treptaj na obe noge. Takođe, ja bijem bubanj, držim zdravice na srpskom i vlaškom, pravim vlaške opanke od tradicionalnog materijala, sušene svinjske kože.  Za Ilinsko vrelo sam najviše vezan, ali svuda gde me pozovu, ja igram i sviram. Hoću da to održim!”

SVE ŠARENIJE, SVE VESELIJE

Dok su se odvijale tonske i tehničke probe za nastavak programa na drugom kraju porte, ja sam sedela u mom sledećem hladu, gotovo slepljena uz crkvu, u društvu Bokana i Dejana, člana poluakustičnog trija Bekrije, sastava koji je najpre bio deo pratnje frulašima na predstojećem takmičenju kod crkve, a potom ključna muzička podrška završnoj festivalskoj mega-žurci u „Novoj školi”.

Takmičenje frulaša istočne Srbije, centralni događaj u nedelju, opet pred brojnom publikom, bilo je podeljeno na tradicionalni i stilizovani deo. U oba slučaja, užitak je bio ogroman, a osim toga bila sam ponosna zbog činjenice koliko Srbija, pa i samo njena istočna oblast, ima kvalitetnih frulaša i frulašica, pripadnika svih generacija.

Nagrade u kategoriji izvornog muziciranja na fruli poneli su Uroš Milanović (I), Nikola Nikolić (II), Aleksandar Kulić (III) i duet Aleksandra Kulića i Ljubiše Stojanovića, dok su se u kategoriji savremenog muziciranja najviše istakli Nemanja Pavlović (I), Maja Kostandinović (II) i Lazar Đorđević (III).

Dimitriju, Danki i Bokanu se u ulozi člana žirija priključila frulašica i etnomuzikolog Neda Nikolić. Kad malo bolje razmislim, skupio se tog dana u Boljevcu nemali broj etnomuzikologa… Dok sam fokusirano slušala frulaše i motrila na kamericu i telefon, neko mi je prišao i uputio srdačan pozdrav. Julijana Baštić! Etnomuzikolog, ali i članica sveženske novosadske skupine La Banda, koja je zaokružila 54. Crnorečje svojim blistavim, atraktivnim nastupom i ubedljivom interpretacijom hitova sa različitih meridijana, te iz raznih kulturnih miljea, civilizacijskih sfera i društveno-istorijskih okvira.

Nedelja je bila najdinamičniji i najšareniji festivalski dan inače šarenog i veselog Crnorečja. Posle takmičenja frulaša, slušali smo najpre one najmanje frulaše, polaznike radionica. Zatim se publici predstavila Gergina, izvanredna grupa iz Negotina koja je zasijala spletom vlaških pesama, u izvođenju šest ženskih glasova, frule i harmonike. U nastavku smo slušali različite instrumentaliste i sastave tradicionalnih umetnika iz Crnorečja, ispratili modnu reviju i dočekali La Bandu.

Iskreno, čula sam samo prvi deo njihovog nastupa, a nakon toga i dodelu nagrada frulašima. U trenutku kad su se Labandašice ponovo spremale da iskorače na scenu, a ja imala u planu da odslušam njihov koncert do kraja, prišao mi je Bokan i „naredio” da odmah krenemo ka „Novoj školi” i tako obezbedimo sebi dovoljno vremena za priču, pesmu, cupkanje, jelo i špricer. Razumeće Julijana i La Banda.

NAJVESELIJE

Elem, izgledalo je kao da će to biti još jedno standardno dobro i živo veče. Međutim, pretvorilo se u vrhunsku celonoćnu zabavu, uz fantastičan trio Bekrije iz Zaječara, koji me je podsetio na najbolje trenutke u beogradskim kafanama uz (polu)akustičnu svirku i autentičnu pesmu, nekad meraklijsku, nekad melanholičnu, a nekad šaljivu i lascivnu, sa puno (uigrane) improvizacije u pogledu stihovnih i muzičkih upadica.

Osmesi nisu splašnjavali, zajedničko pevanje i cupkanje za trpezom nije posustajalo… Čak i kad su Bekrije, negde usred noći, poskidale instrumente i kaiševe sa ramena, veselo društvance za stolom se dosetilo velikog aktivnog zvučnika i blutut tehnologije, tako da je uz razne hitove sa darežljivog Jutjuba, uz demokratsku otvorenost ka svačijem ukusu, nastavilo da uživa do zore.

Bilo je pet. Razdanilo se, uz preostale, tanke slojeve ružičasto-plavkastih tonova. Računala sam, to je to, sad će Predrag da me odveze u Rtanj na Rtnju. U sledećoj sceni, kilometar dalje, nas nekoliko sedi i pije kafu u KOC-u. Lepo je, ali mi je glava ipak povremeno „kljucala”. U svom svakodnevnom životu u Beogradu, odavno nemam prilike, snage niti vremena za ovakav tip doživljaja, tako da je manjak kondicije, u sprezi sa podacima iz lične karte, pokazao svoja ograničenja.

Bilo je sedam. Izgleda da sam sad već istinski zakmečala, tako da je Predrag rešio da ustane i odveze me do smeštaja. Kratak tuš, pakovanje kofera i, bez minuta sna, odlazak na Autobusku stanicu Boljevac. U kolima sam imala vremena da se još malo ispričam i ismejem sa Predragom. Srdačno smo se pozdravili. Ušla sam u autobus i na putu ka Beogradu uspela da ostanem budna razmišljajući o tome kakvo unutrašnje bogatstvo nosim iz malog grada na istoku Srbije.

. . .

---