Magazin Etnoumlje / Rubrike: Vesti i Profilisanje

In memoriam:

Milosav Radibratović (1.6.1942 – 15.1.2025)

Pre nekoliko dana, 15. januara 2025. godine, zauvek nas je napustio Milosav Radibratović, izuzetan čovek, književnik, učitelj u penziji, veliki rodoljub i čuvar kulturnog nasleđa zlatiborskog kraja. Bio je najzaslužniji za pokretanje i dugogodišnje trajanje Sabora „Bez izvora nema vode” u rodnom Rožanstvu, na Zlatiboru. Sahranjen je 17. januara, na groblju Radibratovića u Rožanstvu. U ime magazina Etnoumlje i World Music asocijacije Srbije, a pre svega u svoje lično ime, donosim ovaj mali, lični in memoriam jednom od onih ljudi koji ostaju nevidljivi za širu publiku i velike medije, uprkos ogromnom doprinosu koji su dali kulturnom nasleđu Srbije.

18. 1. 2025.

Autor: Marija Vitas

Milosav Radibratović, kod osnovne škole u Rožanstvu, 2019 (foto: Marija Vitas)

Odakle da počnem, pitam se. Moja istorija poznanstva sa Milosavom Radibratovićem počinje 2010. godine, kada sam se, po preporuci Bojane Nikolić, prvi put našla u žiriju Sabora „Bez izvora nema vode”. Bilo je to na Preobraženje, 19. avgusta.

Tog dana sam zavolela Zlatibor, koji sam ranije posmatrala prevashodno kroz prizmu samog naselja Zlatibora, tog bučnog, krcatog, beogradizovanog centra pitome i blage planine. Sećam se nekog prethodnog, davnog protrčavanja kroz selo Ljubiš, koje me je takođe šarmiralo i prvo mi otvorilo um ka Zlatiboru kao planini punoj skrivenih čari. Ipak, dominantna slika u mojoj glavi je i dalje bio „centar za izbegavanje”. Sve dok nisam kročila u Rožanstvo.

U šetnji zlatiborskim selima, 2014 (foto: Marija Vitas)

I nije tu samo reč o mestu, naselju, brdima, livadama… Nije čak suština ni u saboru! Jer, da biste, kao obožavalac terena, bazanja i kulturnog nasleđa, zaista zavoleli neko mesto ili kraj i osetili dubinsku sponu sa predelom, potreban je čovek.

Samo jedan čovek je dovoljan da vas potpuno uveže sa podnebljem za koji je i sam vezan – rođenjem, životom, radom, ljubavlju, odanošću, znanjem…

I kao što biva u svakoj porodici, tako je i sa svakim mestom: uvek postoji makar jedna osoba koja rodni kraj ili porodicu doživljava kao svoj unutrašnji organ. Ta osoba barata mnoštvom informacija o istoriji, kulturi, tradiciji, ljudskim vezama i sudbinama, ali te informacije ne isporučuje kao AI, već kao duboko emotivno biće.

Kad god me je nešto zanimalo u vezi sa Rožanstvom, Zlatiborom i pesmom izvika, uvek sam to dobijala u centru Rožanstva, obično na klupi kod škole (Osnovna škola „Savo Jovanović Sirogojno”), uz čašicu rakije i tursku kafu, u razgovoru sa nezaboravnim sagovornikom, Milosavom Radibratovićem.

OPIPLJIVE USPOMENE NA JEDNOG POSEBNOG ČOVEKA

Milosav Radibratović (iz porodične arhive)

Milosav mi je poklonio nekoliko svojih knjiga, a ima ih još podosta. I nisam se samo ljubazno zahvaljivala i potom smeštala te knjige u zaboravljene dubine polica, već sam ih redom čitala.

Članak „Jedan dan u Rožanstvu” (2019)

Milosav je puno pisao – o sebi, svojoj porodici, drugim Zlatiborcima, institucijama, Rožanstvu, zlatiborskim selima, navikama, običajima, pesmi, načinu života i njegovim varijetetima, kao i promenama u vremenu… Bio je pisac, pesnik, hroničar i biograf, koji je za sobom ostavio dugačak niz naslova, napisanih u periodu od 1976. do 2023: „Zublja znanja”, „Osamnaest ruža za heroja”, „Lučonoše prosvetljenja”, „Lučonoše prosvetljenja II”, „Ponos zavičaja”, „Zrak sunca na kapi rose”, „Od jegištera do kompjutera”, „Pet najlepših godina”, „Kad prvi pjevci zapjevaju”, „Što mi sliku ne ostavi đedo”, „Sećanja duga, priče kratke”, „Zavičaj mi priče kazuje”, „Ovozemaljski dani kao reke uvek teku”…

Voleo je i umeo da piše. Stil mu je jasan, jednostavan, dubok, sa specifičnom osećajnošću koja je nežna i čvrsta, iskrena i pažljiva, racionalna i zanesenjačka… Nije mu nedostajalo ni duhovitosti u pisanju, a ova osobina se posebno ispoljavala u direktnoj komunikaciji.

Imao je i profinjen rukopis – jednom mi je poslao toplo, srdačno pismo ispisano sigurnom, mirnom, čvrstom rukom (imao je tada oko 80 godina), koje ostaje u mojoj arhivi kao opipljiva uspomena na ovog posebnog čoveka.

HUMANI, UZVIŠENI POSAO

Rekla bih da njegovo pisanje nije bilo podstaknuto samo potrebom da se kreativno i intelektualno izrazi, već i da ostavi nešto važno svom zavičaju, neki trag u vremenu, nešto što će nekome nekad možda da znači u budućnosti. Čista i časna pobuda, koja je, takav je moj utisak, obeležila i četiri decenije njegovog učiteljskog rada. Bio je jako ponosan na tu profesiju kojom se bavio od mladosti do penzije, rado opisujući učiteljski poziv kao „human” i „uzvišen”. A tek što je bio ponosan što su njegovi Radibratovići iznedrili rekordni broj učitelja u užičkom kraju!

Kao učitelj je imao priliku da još više produbi svoju naklonost prema rodnom kraju, budući da je radio ne samo u Rožanstvu, već i u Jablanici i Sirogojnu (tu je postao i direktor), upoznajući decu, pa i roditelje iz raznih zlatiborskih sela, među kojima su i Gostilje, Trnava, Željine, Ljubiš…

Pre godinu i po dana je ispalio i nekakvu duhovitu opasku na račun savremenog neocenjivanja dece u prvom razredu. Moja ćerka je tad bila na raspustu, iščekujući polazak u drugi razred, pa je otud Milosav greškom i upitao za ocene, da bi se odmah dosetio da su vremena drugačija u odnosu na period njegovog učiteljevanja. Oduvek smo ćerku vodili na sabor, a tada, leta 2023, sa nama je pošao i moj sestrić, tinejdžer, koji živi u Beču. Milosav ga nije samo upoznao i pozdravio, on se njemu posvetio, porazgovarao sa njim na razne teme… Po ko zna koji put, Milosav je pokazao koliko u sebi nosi istinske topline i poštovanja prema drugom ljudskom biću.

– „On je bio osoba starog kova, starovremska, sa svim najboljim karakteristikama čoveka iz užičkog kraja” – priseća se etnomuzikolog Dimitrije Golemović, dugogodišnji član i predsednik žirija na Saboru u Rožanstvu – „Ljubazan, gostoprimljiv, smeran, cenio je autoritete, bio pun ljubavi za svakoga, imao mnoštvo dobrih reči i misli, umeo je da razgovara: da kaže, ali i da strpljivo sasluša. Sve te osobine je Milosav posedovao, sve ono najbolje iz tradicije našeg sela i patrijarhata. Uz to, bio je pravi diletant, u onom izvornom smislu reči: ne neko ko radi stvari površno, već neko ko istinski živi za kulturu, umetnost i tradiciju, a da od toga nema nikakvu materijalnu nadoknadu. Divan je bio.”

NJEGOVA PESMA IZVIKA

Sabor „Bez izvora nema vode” je remek-delo Milosavljevog rada na polju negovanja i očuvanja kulturne baštine Zlatibora, užičkog kraja i jugozapadne Srbije. Pokrenuo ga je 2003. godine sa željom da se jednom godišnje u Rožanstvu slavi pre svega „zlatiborska pesma” – ona koju Milosav nosi i kao deo svog nesvesnog bića, koja je obeležila živote njegovih predaka i koju je slušao od rođenja.

Kako je sam naglašavao, on nije nikad bio dobar pevač, ali je svoju ljubav prema zavičajnoj pesmi izvika održavao putem organizacionih aktivnosti, konkretno – kao organizator sabora.

Uz stalnu finansijsku podršku Opštine Čajetina, Sabor je razvio svoj ugled. Uvek ga je krasila prijatna atmosfera, a često i neprijatne atmosferske prilike – znalo je nebo da se ozbiljno namrgodi na Preobraženje, te da nas izlivima svog besa potera sa terena ispred škole u samu školu. Ipak, ništa nije moglo da poremeti duh sabora, a takav je bio i Milosav. Kada sam ga upoznala, imao je 68, a kada smo se poslednji put videli – 81 godinu.

Bez obzira na to što je zdravlje na razne načine počelo da posustaje, Milosav je i dalje, na neki način, bio isti – čvrstog stava, odmeren, sa veselim i pomalo stidljivim osmehom, srećan što opet vidi mnogo ljudi oko sebe i što može da posedi i popriča – pod vedrim nebom ili šatrom.

Za njega je Sabor u Rožanstvu bio život, koji makar tog jednog dana, u njegovom rodnom selu, zavibrira onim intenzitetom kakav Milosav vezuje za svoje detinjstvo i odrastanje. Sabor je bio trenutak kada selo oživi i kada se mnogo ljudi tu sjati – pevači, trubači, članovi žirija, voditelji, momci iz Televizije 5 Užice…

Radio-emisija „Od zlata jabuka” o 14. Saboru u Rožanstvu (2017)

– „Milosav je bio dobra duša, dobri duh, koji je negovao i sve dao za očuvanje tradicije. Bio je neverovatan čovek” – kaže etnomuzikolog Marija Vuković, još jedna dugogodišnja članica žirija na Saboru u Rožanstvu.

Milosav Radibratović (iz porodične arhive)

VELIKI „NEVIDLJIVI” LJUDI

Ovo su bile samo crtice o životu i radu jednog Čoveka. Jednog od onih koji su učinili mnogo za kulturnu zaostavštinu svoje zemlje, ali povodom čijeg odlaska sa ovog sveta nismo bili bombardovani, putem bezbrojnih portala, rečima: „Preminuo je naš slavni…”.

Srećna sam što sam poznavala Milosava Radibratovića, Rožanjca. Snimila sam razgovore sa njim, u nekoliko navrata. Nešto je emitovano u radio-emisijama „Od zlata jabuka” na Radio Beogradu 2, nešto je objavljeno u magazinu Etnoumlje, nešto je objavljeno na audio-izdanjima World Music asocijacije Srbije… Neke priče i snimci još čekaju da zažive. I hoće, zaživeće, verujem u to.

. . .