Magazin Etnoumlje / Rubrika: Folklorne frekvence

Neponovljivi interpretator pesama o Hajduk Veljku

Ličnost koju ovoga puta izvlačimo iz zlatne arhive radijskog interpretiranja stilizovane narodne muzike jeste Ljubivoje Vidosavljević (Kičevo, 1921 – Beograd, 2014).

Autor: Dragana Marinković

Ljubivoje Vidosavljević na radnom mestu u Televiziji Beograd (izvor: „TV Novostiˮ, 19. septembar 1975)

U istoriji posleratnog pevanja narodne muzike na Radio Beogradu, status vokalnog soliste je bio veoma cenjen. Audicije su bile stroge, a zahtevi visoko postavljeni. Pomenuti status ili zvanje, koje bi odabrani pevači dobili, podrazumevao je višemesečni svakodnevni naporan rad, i to u skladu sa kriterijumima za interpretaciju na umetničkom nivou. Biti solista Radio Beograda značilo je biti vrhunski umetnik.

Ljubivoje Vidosavljević je bio jedan od odabranih. Njegov umetnički opus je bio veoma raznolik – od pesama o Hajduk Veljku, preko makedonskih, vranjanskih, starih srpskih pesama, do onih u umetničkoj obradi. U višedecenijskoj karijeri ostao je dosledan kvalitetnim, tradicionalnim narodnim pesmama i na to je bio ponosan.

Ljubivoje Vidosavljević u Radio Beogradu, pedesetih godina 20. veka (izvor: „TV Novostiˮ, 19. septembar 1975)

Bio je jedan od prvih solista Radio Beograda, a po završetku Pozorišne akademije i po osnivanju Televizije Beograd, bio je koproducent miniserije pod nazivom Letovi koji se pamte i prve jugoslovenske televizijske serije Ceo život za godinu dana.

Snimio je oko sedamdeset trajnih zapisa za Zvučni arhiv Radio Beograda i na taj način otrgao od zaborava pesme koje će, nadamo se, značiti nekoj budućoj generaciji pevača.

Godine 2003, snimila sam razgovor sa njim u Radio Beogradu, za emisiju „Od zlata jabukaˮ. Zašto tek tada, ne znam, jer smo se veoma često družili i pili kafu. Bio je uvek nasmejan i raspoložen da podeli sa nama neku od anegdota, a bilo ih je puno. Bio je autentični svedok vremena kada je Carevac radio. U tim razgovorima skoro nikada nije o sebi govorio. Uvek o Caru, koji je vremenom postao i njegov lični prijatelj, zatim o kolegama, pesmama… Možda sam zato toliko čekala sa intervjuom, jer sam želela da saznam nešto više o njemu. Nisam baš u potpunosti uspela, jer je Ljubivoje sebe smatrao za deo jednog zajedničkog rada i vremena u kome je stvarao. I danas imam utisak da je on jedan od retkih umetnika kome je sujeta bila nepoznata.

Priča o Vasiliji Radojčić, solistkinji Radio Beograda, u rubrici „Folklorne frekvenceˮ magazina „Etnoumljeˮ

Ljubivoje Vidosavljević se rodio 1921. godine u Kičevu, ali je kao mali, sa roditeljima, otišao u Đevđeliju, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Još kao momčić imao je uvek neko svoje društvo sa kojim bi se sastajao i pevao. Tu je bila i Mika Beširović, koja je lepo pevala, pa su njih dvoje napravili duet. Skoro da neverovatno zvuči, ali iako su bili veoma mladi, 1939. godine su snimili jednu emisiju za Radio Skoplje. Bio je to njegov prvi javni nastup.

Ljubivoje Vidosavljević, snimak iz studija Televizije Beograd (izvor: „TV Novostiˮ, 19. septembar 1975)

Drugi svetski rat ga je zatekao na putu sa drugovima za Grčku. Dospeo je u logor, a kada je pušten, nastavio je put do Atine, gde ga je čekala porodica. Prednost dobrog sluha čini da se  lako savlada strani jezik, pa je tako Ljubivoje brzo ovladao grčkim jezikom. Slučajnost ili sudbina su učinili da Ljubivoje upozna novinara Hristosa Heropulosa, koji mu je, oduševljen njegovim glasom, posvetio čitavu seriju pesama. Zahvaljujući njima, brzo je postao popularan pevač atinske radio-stanice.

Bez obzira na ovaj uspeh, želja da se vrati u svoju zemlju bila je velika. Sledeći grad u kome se obreo je Kraljevo. Počinje da radi, ali pesma je i dalje njegova velika ljubav. Pronalazi je u KUD-u „Abraševićˮ u kome provodi svaki slobodan trenutak.

Ipak, Ljubivoje je želeo da stigne do Radio Beograda. Na moje pitanje – kako je za tako nešto sakupio hrabrost – ispričao mi je: „(…) Došao sam 8. maja 1946. godine na audiciju. Ja sam prethodno bio, ‘ajde da kažem kako se to tada govorilo, student pevanja profesora Nikole Cvejića. Kako je vreme odmicalo, ja sam shvatio da od mog operskog pevanja nema ništa. Za to je potrebno dosta vremena i ja moram da plaćam profesora, a para nisam imao. I, odlučio sam se da dođem na audiciju u Radio Beograd. Imao sam sreću. Primljen sam odmah. Naime, došao sam u Studio 4, tog 8. maja, i tu sam zatekao orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca. I tu sam prvi put video i upoznao Carevca. Otpevao sam pesmu „Oj, Dunave plaviˮ, koja mi je davala mogućnosti da svoje glasovne kvalitete iskažem. Primljen sam odmah, bez ikakvog daljeg testiranja. Ali, treba napomenuti, primljen sam da učim kako se peva narodna pesmaˮ.

Učio je svakodnevno, pet-šest meseci, da bi dobio priliku da nastupa u radio-emisijama. U međuvremenu, ova dvojica umetnika su se zbližila i postali su dobri prijatelji. Narodna muzika je u to vreme bila veoma zastupljena i značajna u programskoj šemi. Ljubivoje Vidosavljević je radio za platu, od toga se izdržavao. Nastupao je u emisijama koje su se emitovale „uživoˮ do sredine pedesetih godina, ali i učestvovao na koncertima koji su se često održavali: „(…) Te programske zahteve smo bili u obavezi da ispunimo, a oni su nekada značili da pevamo u šest ili sedam sati ujutru. Da bismo to učinili, mi smo morali da ustanemo u tri, da dođemo u studio bar sat i po ranije, da se raspevamo. A došao je i orkestar u isto vreme. Ta disciplina je bila daleko veća nego danas… To je bilo vreme neposredno posle rata, kada se na sve pazilo. Prvi utisak pevača, kada se upali crveno svetlo pred samu emisiju, bio je velika odgovornost. Jer, u studiju stoji natpis – Pazi, tebe sluša ceo svet!ˮ.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Singl-ploča „Marš na Drinuˮ sa naslovnom pesmom u izvođenju Ljubivoja Vidosavljevića i Narodnog orkestra Carevca, PGP RTB, 1970. godine

Kako se razvijao Radio Beograd, tako su počeli da se organizuju i koncerti u inostranstvu. Naša narodna muzika je u svim evropskim gradovima bila jako lepo prihvaćena. Ljubivoju je pevanje pružalo ogromno zadovoljstvo. Međutim, kada je 1965. godine umro Carevac, Ljubivoje je rešio da se povuče i činilo mu se da je sa Carevcem umrla i lepa narodna muzika. Snimio je još samo nekoliko pesama za Zvučni arhiv i potpuno se povukao. Pošto je, u međuvremenu, završio Fakultet dramskih umetnosti, Odsek za organizaciju, postao je sekretar Kulturno-umetničke redakcije u Televiziji Beograd, a nešto kasnije je prešao u sektor proizvodnje programa. Ostao je u sferi umetnosti, koja je bila njegovo životno opredeljenje. Iz televizije je otišao u penziju, 1980. godine.

Ljubivoje Vidosavljević sa kolegama na turneji u Makedoniji, Ohrid, 1956. godine (izvor: „TV Novostiˮ, 19. septembar 1975)

Kada sam ga pitala koje je pesme posebno voleo da peva, rekao mi je: „(…) Voleo sam Šumadiju, ali ne ovu, u današnjem smislu reči. Mislim da je tu bio i uticaj Cara na mene. Pevao sam pesme, kao što je Ja pogledah preko kola, preko kola, na sokola, pa onda Uzmi Stanu, mili sine… Ali sam pevao i pesme koje su, kako je Car govorio, početak nastajanja nekakve romantične muzike. Kasnije sam zavoleo, verovatno i zahvaljujući mojim glasovnim mogućnostima, i sve pesme o Hajduk Veljku. Navodno, kako neki kažu, ja sam neponovljivo otpevao pesme Raslo mi je badem drvo, Bolan mi leži Kara Mustafa, Vino pije Hajduk Veljko i druge… A ja se nadam – uspešno…ˮ

Divan čovek, neponovljive boje glasa, uvek veseo, pravi gospodin… To su moja sećanja na njega. I ne mogu se odupreti još jednom utisku… Danas, kada bih nekog mladog pevača, koji tek gradi karijeru, pitala da li zna da mi kaže koje je pesme Ljubivoje Vidosavljević pevao ili da li je ikada čuo za ovog umetnika, mislim da bi, nažalost, samo nekoliko njih odgovorilo potvrdno.

Ipak, ostavio je trajne zapise, pa ako neko od njih bude želeo da nešto nauči, ima mogućnost i da čuje…

. . .