Magazin Etnoumlje / Rubrika: Profilisanje

Muzičke poruke koje (me) pomeraju iznutra

Povod za novi „etnoumljaškiˮ razgovor sa Nenadom Vasilićem – muzičarem koji je bio centralna tema 31. štampanog izdanja magazina „Etnoumljeˮ (2017) – jeste sveže kompilacijsko izdanje Vol. 1, objavljeno 4. decembra 2020. godine, pod etiketom „Galileo Music Communicationˮ.

Autor: Slađana Mitić

Nenad Vasilić, 2012 (foto: Svetlana Nenadović)

Svetsku muzičku pozornicu protekle godine obeležilo je otkazivanje mnogobrojnih najavljenih koncertnih i festivalskih dešavanja. S druge strane, ovaj neželjeni nekomunikativni period stvorio je veliki prostor stvaraocima za muzička promišljanja i osvrte.

Kontrabasista Nenad Vasilić je vreme opšte nepogode pretočio u muzičku pogodu. Postavljen je za šefa katedre za kontrabas na Berlinskom univerzitetu, otvorio je 36. „Beogradski jazz festivalˮ, promišljao i osvrtao se po svojim uradcima. Iz tih osvrtanja je proistekao kompilacijski CD sa jednostavnim nazivom Vol. 1, koji je objavio početkom decembra.

Dvadesetogodišnju Vasilićevu karijeru kao izvođača, kompozitora i aranžera pratili su brojni intervjui, koncertni osvrti i kritički prikazi, koji su njegovu životnu putanju i stvaralaštvo učinili dobro znanim srpskoj publici. Iako počeci njegove diskografije datuju s kraja devedesetih, značajniji muzički i medijski proboj u Srbiji imao je 2010. godine, objavljivanjem CD-a Just Fly.

O dodeli nagrade „Vojin Mališa Draškoci” Nenadu Vasiliću u Beogradu, u okviru festivala „Todo Mundo”, 2017. godine

Od prvog izdanja Yugobassia do Vol. 1 iskristalisale su se i isprofilisale njegove aranžerske i kompozitorske intence. Uprkos prisustvu i drugih muzičkih sadržaja, dominantni element na kome gradi svoju muzičku poeziju je folklor. O tome i drugim segmentima muzike razgovarali smo sa njim kroz širom otvorena vrata…

(Etnoumlje) Obrada tradicionala ili komponovanih narodnih pesama je neizbežna u postulatu etno džeza ili world music-a. Razni su putevi gospodnji, ali i putevi obrade folklornog materijala. U „Devojko, mori, hubavaˮ sa projekta Honey and Blood prisutan je folklorni citat, na koji se improvizuje. Postupak karakterističan i za klasični džez (tema – improvizacija), ali sa mnogo dužim solističkim ekspozicijama folklorne teme. Koliko su narodni melosi snažni i žilavi u sudaru sa elementima, najpre ritmom, drugih muzičkih stilova ili žanrova?

(Nenad Vasilić) – „Bitna je namera. Ukoliko je namera da se pesma podrži, tj. istakne, bilo da se radi o obradi ili originalnoj kompoziciji, da se istakne određeni saund, lokacija ili, jednostavno, da se podvuče osnovna emocija toga što nosi ta pesma iz naroda, onda ona ima i poseduje tu žilavost da u sudaru sa bilo kojim žanrom bude i ostane najdominantnija. Tehnikom aranžiranja možemo od svake pesme da napravimo nešto sasvim drugačije. Opet se vraćamo na nameru. Namera u trenutku komponovanja, ili u trenutku obrađivanja, jeste ono što se računa. Ukoliko je namera da se podrži taj narodni melos koji je sadržan u samoj kompoziciji, u DNK-u jedne pesme, onda teško da možemo da ga ugrozimo bilo kakvim drugim uplivima. Naravno, moguće je i da se istakne džez strana priče i da narodna pesma bude samo inspiracija za dalje apstrakcije. U tom slučaju, narodni melos može da bude krhak i lak za savijanje.ˮ

Nenad Vasilić (foto: Igor Ripak)

Nasuprot tome, imamo u tvojoj muzici „izmeštanje folklora” i značajnije prisustvo džeza.  U numeri (sa CD-a Wet Paint) „Oj, devojče, Piroćanče” uloga „razbijača” je u rukama, tj. dirkama pijaniste Bojana Zulfikarpašića. U pesmi Nedeljka Bilkića „Ima jedna krčma u planini” sa albuma Folk song, nakon uvodnog dela instrumentalisti melodiju vode dalje od folklora, te imamo dominantnu improvizaciju. Kada se „lomi i udara” i folklor izmešta improvizacijom u potpuno novo okruženje? Šta te to navede ili nanese u, uslovno rečeno, „antifolklor”, koji sa protokom vremena postaje upamćen kao Vasilićev folklor?

– „Kad kažeš antifolklor, pretpostavljam da misliš na džez deo koji se desi u toj pesmi. Ja ne gledam na to kao na folklor ili antifolklor. Ja se čak i ne vezujem za to da li je nešto folklor ili  nije. Neke stvari me inspirišu, druge, pak, ne. Sticajem okolnosti, u našoj muzici postoji gomila muzičkih poruka ili gomila poruka koje sadrže takav DNK da itekako stižu do mog epicentra. Jednostavno me diraju te kompozicije, pomeraju me iznutra, prave tektonske poremećaje, zemljotrese… Meni su one podjednako snažne kao i bilo kakve poruke iz nekog drugog žanra koje me diraju. Kad bih bio kojim slučajem inspirisan tangom, verovatno bih obrađivao pesme iz Argentine ili pisao muziku koja ima taj zvuk. Međutim, dira me najviše taj naš Balkan. To mi je nekako najviše u srcu. Muzika je nastala od naroda. Neka je nastala danas, pa, kao, nije folklor, a ona koja je nastala pre trista godina jeste, kao, folklor. Međutim, meni je to sve folklor… Ne postoji antifolklor… Muziku je stvorio čovek koji je deo naroda.ˮ

Na CD-u Seven iz 2012, sročio si upečatljiviju muzičku priču koja je opstala u vremenu. „Janina” je lična, nežna, graciozna i emotivna kompozicija. Da li su plesni elementi inspirisani brass muzikom?

– „Nisam ja ovde nešto preterano čuo bras, nema naročitog bras uticaja. Janina je karakteristična po tome što sam ja stvarno slušao tada jednu malu devojčicu, moju ćerku Janu, kako svira klavir i ona je prosto svirala tu kompoziciju tako, ili sam je ja tako doživeo. Dirnula me je tom kompozicijom. Ja sam seo, onda, sa njom za taj isti klavir i doradio B-deo, zapisao nešto, snimio malo i nastala je ta Janina. Ja, u stvari, imam utisak kao da je numera bila tu negde, u vazduhu, pa smo je moja Jana i ja naizmenično stavljali na dirke, pa na papir. Ona ima neku finu emociju u sebi. Opet, sticajem okolnosti, izlazi nešto što može da se okarakteriše kao folklor, ali i ne pod obavezno. Moja najveća inspiracija je bio taj neki akord koji se dešavao na jednoj ploči Džona Patitučija, koju ja mnogo volim, One more angel. Taj jedan akord kada čujem, meni se, prosto, ceo organizam rastrese. To je, po meni, jedna ista muzička poruka koju ja dobijem i sa te ploče, odnosno, balade One more angel, kao i od pesmice Janina. Album Seven je bio ta neka faza suvog zvuka sa dva duvača i bez harmonskog instrumenta, to jest, sa dva duvača i sa harmonikom, koja nema definisanu i jasnu funkciju.ˮ

Drugi emotivni segment i još jedna stalna inspiracija, ovog puta romskim folklorom, jesu pesme-omaži Šabanu Bajramoviću­? Koja je karika Vasilić – Bajramović?

– „Šabana sam obradio samo dva puta u životu, i to na albumu Joe Jack. Tu smo svirali I Barval Pudela i Sila kale bal. Ja Šabana nisam inače obrađivao, jer on ne može da se obradi, on je neobradiv. Ono što Šabana i mene povezuje to je to što on jeste, a na čemu sam ja odrastao. Šaban Bajramović nije meni romska muzika, niti je on meni sinonim za neki folklor ili ne znam šta. Zvuk Šabanove muzike je niški asfalt. A niški asfalt je dvorište u kome sam ja odrastao. To je jedna urbana sredina iz sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih godina, koje se ja odlično sećam. Ona nema samo zvuk, ona ima i ukus. Meni je taj niški asfalt, prosto, sinonim za dom. Svaki put kad čujem Šabana, ja čujem najboljeg protagonistu toga na čemu sam ja odrastao tamo na jugu, te energije i vazduha koga sam se nadisao. Zbog toga je veza između Šabana Bajramovića i mene neraskidiva. Šabi me dira u srce na prvu loptu, odmah. To nije ni etno, ni folklor, to je poruka iz vazduha, to je vazduh koji sam disao dok mi je sečena pupčana vrpca.ˮ

Ideja o balkanskom folkloru kao inspiraciji ili obrascu u improvizovanoj muzici nastala je još početkom šezdesetih. Prvi džez emiteri folklorne misli bili su veliki Džez orkestar pod upravom Vojislava Simića sa Čaje Šukarije, trubač Duško Gojković sa Slavic Mood i Ansambl Metronom (trio pijaniste Vasilija Beloševića) sa Folk Song. Sve se izdešavalo iste, 1961. godine. Da li se i koliko promenio pristup folkloru u etno džezu? Gde smo muzički dojedrilli nakon više od pola veka trajanja folklornih uticaja?

– „Moram da priznam da sam za Vasilija Beloševića čuo od tebe pre dva meseca, kad smo se dopisivali na Fejsbuku, gde si ti postavila jednu njegovu fantastičnu kompoziciju. Onda smo zajedno malo istraživali i tragali i shvatili da mu se orkestar zvao Metronom… Duškov opus malo bolje poznajem, ali istina je da ni sa jedne od tih strana nisam crpeo inspiraciju ili interesovanje za ovo čime se bavim. Ako smemo da se vratimo na prethodna pitanja, Duško je neko ko meni ne prenosi emociju Balkana kroz svoju muziku. On svira hard-bap i to je njegova sfera interesovanja, a koristio je, kao inspiraciju, pesme kao što su Kad ja pođoh na Bembašu ili druge narodne pesme, koje su ličile na džez standarde. On nije znatno menjao svoj saund. Duško isto zvuči i kad svira bluz i kad svira neku našu narodnu pesmu. Ko ne zna da je to narodna pesma sa našeg područja, mogao bi i da ne shvati da Duško svira neki Balkan standard. Meni to nije bilo mnogo inspirativno u smislu mešanja Balkana sa džezom. Inspiraciju sam mnogo više crpeo od realnih protagonista, kao što su Šaban Bajramović, Šaban Šaulić, Cune Gojković, Toma Zdravković. Takođe, i iz bogatog repertoara narodnih pesama, koje i danas mogu da se čuju u izvođenju našeg Narodnog orkestra RTS-a i ostalih. Pesme sa Kosova, moj jug – gde imamo sve te sedmice, devetke, čočeke, ta ludila, taj srklet – to ili osećaš, pa te vozi i ima neki drajv koji te radi, ili nema ničeg. To je ono što je mene inspirisalo. I, da, mislim da se taj pristup dosta promenio.ˮ

Recenzija Vasilićevog albuma „Bass Room” (2019)

Nenad Vasilić (foto: Igor Ripak)

Svojevremeno je Leonardu Federu, na pitanje kako danas čuje svoje stare albume, Majls Dejvis odgovorio da ih ne sluša, jer su smešni. Zanemarimo Majlsovu kontraverzu, ali iskoristimo pitanje. Kako si ti čuo svoja ranija izdanja od kojih si satkao Vol. 1 ili prvu knjigu?

– „Odlično pitanje. Nekad me je prosto blam da slušam svoje ploče, ne samo starije, nego i najnovije. A nekada se desi da na radiju čujem nešto svoje i da prvih desetak sekundi i ne provalim da je to nešto što sam ja svirao ili snimao, pa mi se čak i dopadne na prvu loptu. Neke stvari, koje sam davno zaboravio, mi se čak i zasviđaju… Najiskrenije, taj moj osećaj varira. Upravo zbog toga sam za Vol. 1 imao prijatelje koji su pomogli. Pre svega, svoje kumove, Milana Savića i Nikolu Nešovića, i moju saradnicu Jelenu Lađarević, sa kojima sam razgovarao o tome kako bi taj Vol. 1 trebalo da izgleda, pitao ih za savet i pustio njih, da oni to reše. Ja sam samo aminovao, rekao čije mi je mišljenje najinteresantnije i onda smo otišli na tu stranu. Tu mi je bila potrebna pomoć, jer mi je bilo teško da sagledam realno i objektivno to što sam radio godinama unazad.ˮ

Digitalno izdanje 31. Magazina „Etnoumlje”, čija je centralna tema Nenad Vasilić, može se kupiti na sajtu „Novinarnica”

I za kraj. Tačka A se odigrala 1911. Godine, kada je Bilu Džonsonu puklo gudalo, pa je morao da trza žice kontrabasa. Tačku B određuje 1939. godina i snimanje prve basističke ploče sa Džimijem Blantonom i Djukom Elingtonom na klaviru. Sledi niz značajnih imena, koja su od kontrabasa napravila vrsnog solistu i poetu. Koje ćeš ime izdvojiti kao mogućeg krivca za ton tvoje bas žice, sažete u Vol. 1?

– „To su svi basisti koje sam slušao do sada, a bukvalno sam slušao sve: od Stenlija Klarka, Pastorijusa i Markusa Milera, preko Kristijana Mekbrajda, pa do Patitučija, Edija Gomeza, Čarlija Hejdena, pa nazad do Rona Kartera, Pola Čembersa, Sema Džonsa, Oskara Petiforda i, naravno, čika Reja Brauna. Tako da su svi zaslužni. Ono gde vidim da je veza veoma jaka sa onim što autorski radim je rad Čarlija Hejdena i Džona Patitučija. Od svih tih basista sa kojima sam se susreo, mogao bih da izdvojim Reja Brauna, taj njegov ritam koji me prati ceo život, kao i Čarlija Hejdena i tu vrsta pratnje na basu, koja meni liči na ceo orkestar.ˮ

. . .