Rubrika: Arhivalije

Čerevićka tambura

Članica naše redakcije je imala priliku da poseti Zavičajni muzej u Čereviću i da se izbliza upozna sa instrumentom, koji je zbog epiteta „najstarija vojvođanska tamburaˮ jesenas privukao veliku pažnju javnosti.

Autor: Julijana Baštić

Čerevićka tambura u Zavičajnom muzeju Čerevića, 2020 (foto: Julijana Baštić)

Na padinama Fruške gore, tik uz desnu obalu Dunava, nalazi se selo Čerević. Zbog relativno povoljnog geografskog položaja, najstariji tragovi o prisustvu civilizacije potiču iz kamenog doba, a prvi pisani podaci o Čereviću datiraju čak iz druge polovine 12. veka.

Selo sa bogatom istorijom i zanimljivom geografijom je ove, kasne jeseni, postalo poznato i po tome što se u njemu nalazi potencijalno najstarija tambura sa ovih prostora.

Krivudavom glavnom ulicom stiže se do Zavičajnog muzeja, u kom se čuvaju različiti kulturno-istorijski predmeti raspoređeni u šest prostorija. U svakoj prostoriji predstavljena je drugačija priča, ali je svaka vezana za Čerević i okolinu. Tu se mogu videti pojedini radovi vajara Jovana Soldatovića, slikara Milenka Šerbana i drugih umetnika, zaostavština hora Sremske eparhije, zatim u okviru „Arheološko paleontološke zbirkeˮ predmeti iz različitih perioda, i meni najzanimljivija „Spomen-soba Jovana Grčića Milenkaˮ. U toj prostoriji se, pored tambure, nalazi i bista Jovana Grčića Milenka (1846 – 1875), kao i rukopisi pisama, publikovane pesme (tekstovi i note), knjige i brojni podaci o njegovom životu i porodici.

Zavičajni muzej Čerevića, 2020 (foto: Julijana Baštić)

Očekivano, čerevićka tambura nije u svirljivom stanju, ali je vrlo dobro očuvana, zastakljena i ušuškana između hartija novina „Srbadijaˮ. Dužine je otprilike kao današnji A-bas prim (oko 86 cm), ali je trup gitarastog oblika znatno manjih dimenzija u poređenju sa savremenim konstrukcijama.

Ono što me je u prvi mah najviše zaintrigiralo jeste natpis na papiru koji se vidi kroz rupu na sredini trupa. Zalepljen je za (rekla bih) unutrašnju gredicu, koja se proteže od vrata do kraja trupa. U donjem delu ćiriličnim štampanim slovima piše „u Futokuˮ, a misli se naravno na selo Futog koje se nalazi na drugoj strani obale Dunava, naspram Beočina i Čerevića. Iznad se naziru broj 1 ili latinično slovo „iˮ sa tačkom, zatim nešto nejasno što može da asocira na broj 7 i jasno vidljivi brojevi 9 i 8. Ako se oslonimo na pretpostavku da se prvi znak odnosi na broj 1 (poznato je da se taj broj za vreme Austrougarske na prostoru Vojvodine pisao isto kao i današnje latinično slovo „iˮ), a da drugi simbol tumačimo kao broj 7, može se reći da se broj 1798 odnosi na godinu kada je tambura napravljena ili popravljena.

Takvo tumačenje „na prvu loptuˮ u vezi sa poreklom čerevićke tambure zaista deluje fascinantno, budući da se najstarijom smatra tamburica Paje Kolarića iz 1847. godine, koja se čuva u Muzeju u Osijeku. Međutim, treba sagledati i ostale karakteristike ovog neizmerno vrednog i zanimljivog instrumenta.

Tambura iz Čerevića (detalj), rupa na sredini trupa kroz koju se vidi natpis na papiru, 2020 (foto: Julijana Baštić)

Kobilica je neobično velika i ima završetke koji vizuelno asociraju na muške brkove. Ono što je zanimljivo jeste da je kobilica zalepljena lepkom i da na njoj nema zareza od žica, te se postavlja pitanje da li je naknadno dodata, kada je ova tambura prestala da bude svirački instrument i postala npr. ukrasni predmet?

Za razliku od glatke površine kobilice, sa druge strane vrata, na konjiću se mogu uočiti tri plitka i uska zareza, dva na sredini vrlo blizu (što ukazuje na unisono štimanje žica) i jedan niže, što znači da su tri postojeće čivije bile funkcionalne.

Na glavi tambure, kojoj nedostaje gornji deo poznatiji kao „pužˮ, nalazi se pet rupa – u trima rupama su čivije u celini očuvane, u jednoj se nalazi polovina čivije, a jedna je prazna. Međutim, kod pukotine na vrhu nazire se još jedna, šesta rupa što znači da je ova tambura imala šest čivija, odnosno da je imala šest žica. Naravno, postoji mogućnost i da je šesta rupa naknadno dodata da bi se kroz nju stavio kanap kako bi se tambura zakačila na zid. U svakom slučaju, tambure sa šest žica mogu da budu naštimane unisono (što pretpostavljam da nije bio slučaj), dvoglasno (dve/tri gornje žice – niži interval i četiri/tri donje žice – viši interval), troglasno (po dve unisono za svaki interval).

Na osnovu dostupne literature u kojoj se opisuju tambure u 19. veku (primarno mislim na tekstove Franje Kuhača, ali i na opise tambura Milutina Farkaša, Pere Ž. Ilića i Spasoja Tomića), četvoroglasnih tambura nije bilo. Smatra se da su se razvile tek početkom 20. veka, te mogućnost da je ova tambura štimovana četvoroglasno (ili pak u više glasova) jednaka je mogućnosti unisonog sazvuka.

Tambura iz Čerevića (detalj), natpis na papiru koji se vidi kroz rupu na sredini trupa, 2020 (foto: Julijana Baštić)

Vrat je pljosnat i podseća na gitaru, ima 17 pragova ukucanih preko cele širine vrata i jedan (šesti po redu) koji obuhvata samo donje žice. Raspored pragova je, pored saznanja o načinu štimovanja žica, najvažniji segment za rekonstrukciju zvuka, odnosno tonskog niza koji je mogao da se odsvira na ovom instrumentu. Pored toga, na gornjem delu vrata primećene su korekcije, budući da su vidljivi tragovi nekadašnjeg rasporeda pragova (konjić i prva tri praga su pomereni ka trupu). Na kraju trupa nalazi se jedna metalna kukica za kačenje žica, a pretpostavljam da ih je bilo bar dve ili tri da bi se udružene duple žice spojile i zakačile.

Iako postoje pisani dokumenti na osnovu kojih možemo da trvrdimo da je tambura bila zastupljena u muzičkoj praksi na ovim prostorima nekoliko vekova unazad, ti sporadični podaci deluju kao eho nekog vremena i golicaju maštu o zvuku tog vremena. Međutim, sačuvani instrument može da nam pruži više informacija o potencijalnom zvuku koji je dominirao određenim vremenom i prostorom.

Čerevićka tambura tek treba da se istraži i to iz više različitih uglova, tako da je u ovom trenutku vrlo nezahvalno govoriti kada je nastala i kakav je zvuk imala. Iako imam razloga da sumnjam da je ovakav tip tambure sa šest žica postojao krajem 18. veka, mogu da kažem da jeste u pitanju vredan instrument, koji otkriva jedan još uvek nedovoljno istražen muzički svet.

Možda se i u drugim manjim mestima širom Srbije nalaze ovakva nacionalna blaga, koja čekaju da ih neko pronađe i dodeli im novo značenje vrednog muzejskog eksponata.

. . .