Rubrika: Profilisanje

Kutak na Fejsu: Toma Zdravković

Na pragu nove godine, u kojoj će biti obeležene tri decenije od smrti Tome Zdravkovića (1938 – 1991), slavnog umetnika i boema, donosimo razgovor sa Nikolom Kankarašem, urednikom Fesjbuk stranice Tomislav Toma Zdravković.

Autor: Ivana Ljubinković

Nikola Kankaraš, novinar i urednik Fejsbuk stranice „Tomislav Toma Zdravković”

„Kad bi (mladi) moju pesmu primili kao istinu, šutnuli bi je! (…) A ja sam, što se tiče gluposti prema životu, uvek bio u prvim redovima. Nisam bio u šablonu, ni u životu, ni u pesmama. Pevao sam onako kako sam živeo, bez podilaženja i laganja.ˮ (Toma Zdravković, TV Revija, 1984. godina)

Ovo je bila poslednja objava na Fejsbuk stranici Tomislav Toma Zdravković u trenutku kada je pisan ovaj tekst. Stranicu, koja neguje sećanje na Tomu Zdravkovića, na autentičan način već šest godina uređuje mladi Nikola Kankaraš (1995) iz Crne Gore. Veoma uspešno, sudeći po broju pratilaca – skoro 20.000 (bilo bi ih sigurno i više da se Nikola bar malo bavi i marketingom).

Toma Zdravković na nastupu, oko 1973. godine (iz arhive „TV Revije”)

Sledeće godine, 30. septembra, biće 30 godina kako Toma Zdravković nije tu. Svet se od tad dosta promenio. Njegove pesme i dalje inspirišu muzičare, njegov život i karijera filmadžije – željno iščekujemo najavljeni muzički biopik – a on stiče sve veću armiju (mladih) fanova.

Vidljivosti Tominih pesama doprinose društvene mreže, naročito Fejsbuk. Od nekoliko stranica posvećenih Tomi, „Tomislav Toma Zdravkovićˮ se ističe sa više od 800 objavljenih fotografija, pedesetak video snimaka, na stotine tekstova, odlomaka iz intervjua… U nedostatku pravog, kao da je napravljen virtuelni muzej o Tominom životu, gde se pri svakoj poseti saznaje neki nov detalj.

Razlog zašto je baš ova stranica mnogim portalima i ljubiteljima Tomine muzike postala merodavan izvor informacija su Nikolina pedantnost i verodostojnost podataka  koje objavljuje – mahom su to originalni novinski tekstovi o Tomi, do kojih je danas teško doći, objašnjava on. Deo fotografija su mu ustupili, između ostalog, i saradnici iz lista „Borbaˮ kao i ljudi iz restorana „Tomina pričaˮ u rodnom Pečenjevcu – slike koje se tamo nalaze postale su na ovaj način dostupne široj javnosti.

Entuzijazam i trud doneli su Nikoli pomoć u tom smislu i od izdavačke kuće „Croatia Recordsˮ – nekadašnjeg  „Jugotonaˮ, Tominog matičnog diskografa (godine 2015. su objavili Antologiju Tominih pesama). Od članova porodice Tome Zdravkovića sa kojima je u kontaktu, kaže da jedino ima podršku i pomoć Tomine bratanice.

Kako se dečko iz Nikšića zaljubio u pesme Tome Zdravkovića i postao ozbiljan kolekcionar i poznavalac njegovog opusa, priča nam Nikola Kankaraš.

(Etnoumlje): Kada se Toma „umešaoˮ u tvoj život? Šta te je to u njegovoj muzici toliko privuklo?

(Nikola Kankaraš): Odavno traje ljubav prema muzici Tome Zdravkovića, još od moje osme godine, kada sam prvi put čuo njegov glas sa jedne stare kompilacije najvećih hitova. Na prvo slušanje, pomislio sam da slušam ženski glas, a u stvari je to bio njegov lirski tenor, sa karakterističnim vibratom, koji je bio naročito izražen u mladosti. Muzika, harmonija, tekst, sve je u tim kompozicijama bilo u savršenom skladu. Zato se one nikad ne mogu podvesti samo pod pojam kafanskog pjevanja, kako se danas često banalizuje i devalvira njegova muzička zaostavština.

Prva stvar koju ljudi uočavaju je ta da je on svojim životom pisao muziku, njegova muzika je istinita, iskrena, i svi se mi pronalazimo u njoj, jer ti tekstovi govore i o nama, našim emocijama, patnji, bolu, onome što nam leži na srcu, a što često ne znamo iskazati.

Kada si počeo da se više interesuješ za njegov život? Šta te je fasciniralo kod njega?

Rekao bih da je neko intenzivnije interesovanje za lik i djelo Tome Zdravkovića krenulo 2010, 2011. godine, tj. kad sam počeo da koristim društvene mreže i postepeno, zahvaljujući internet izvorima koji su u to vrijeme bili dostupni, obogaćivao svoje znanje o njemu. To se poklopilo sa obilježavanjem dvadesetogodišnjice njegove smrti, kada mu je podignut spomenik u Leskovcu, kao i spomen-česma u selu Pečenjevce, gdje je proveo djetinjstvo, kada se nanovo pojavilo interesovanje za njegovu biografiju i zaostavštinu. I prije toga kupovao sam neke kompilacije koje su tih godina izdavane, da bih nakon nekog vremena i poznanstva sa strastvenim muzičkim kolekcionarem, velikim poznavaocem diskografije Tome Zdravkovića i mojim dugogodišnjim saradnikom, prof. Daliborom Stamenkovićem iz Tetova, počeo da sakupljam originalne nosače zvuka – longplej ploče i singlice, audio i video kasete, upotpunjavajući time i svoju kućnu kolekciju.

Fesjbuk stranica postoji već šest godina. Kako si došao na ideju da je napraviš? Od čega si krenuo, koliko se menjala za sve ovo vreme?

U početku sam bio učlanjen u nekoliko grupa koje su se bavile afirmacijom njegovog lika i djela, međutim, na jedan prilično neozbiljan način. Nekoliko godina sam prikupljao materijal o Tomi Zdravkoviću (tekstove, fotografije, audio i video snimke), praveći digitalnu bazu podataka u svom laptopu, tako da sam imao i te kako dobru osnovu za pravljenje stranice, iako mi to u početku uopšte nije padalo na pamet. A isto tako, iz revolta prema svim tim kvazistranicama po društvenim mrežama, tabloidnim portalima – koji funkcionišu po principu objavljivanja pompeznih sadržaja sa bombastičnim naslovima u kojima se iznose mahom dezinformacije – htio sam da napravim jedan kutak na internetu koji će biti najkompletnija baza podataka iz biografije i karijere Tome Zdravkovića. Postoji određena matrica po kojoj pravim objave, toga se držim svih ovih godina i to stranicu čini autentičnom i prepoznatljivom i, bez lažne skromnosti, privilegijom za hiljade Tominih ljubitelja.

Petar Luković i Toma Zdravković, tokom intervjua za „Dugu”, novembar 1986 (foto: Milinko Stefanović)

Koliko je rada, truda, „kopanjaˮ po starim novinama i izvorima potrebno ulagati da bi stranica bila „živaˮ?

Riječ je o svakodnevnom istraživanju. Većinom materijal za objave crpim iz novinskih tekstova objavljivanih u originalnim časopisima iz Tominog vremena, dnevne štampe, nedeljnika, magazina, a Toma je redovno punio stupce, budući da je vodio buran i vrlo zanimljiv život. S obzirom na to da živim u Crnoj Gori, a većina tog materijala je dostupna na području Srbije, godinama ga nabavljam putem kupoprodajnih sajtova, a u tome mi pomaže prijatelj koji studira u Beogradu. Par puta sam bio prijatno iznenađen ljubaznošću i predusretljivošću jednog pratioca koji je kupio nekoliko tih časopisa i lično mi ih uručio dok sam boravio u Beogradu prije par godina. Tu je još mnogo ljudi koji su mi pomagali svih ovih godina kada je riječ o foto-građi, a koje ne mogu poimence nabrojati, jer ću nekog sigurno zaboraviti. Sve intervjue iz časopisa skeniram u visokoj rezoluciji, prekucavam tekstove, provjeravam informacije u tekstovima i sređujem fotografije u raznim programima prije nego što ih objavim.

Toma Zdravković komponuje u stanu na Julinom brdu u Beogradu, 1972 (foto-dokumentacija „Borbe”)

Na koricama knjige koju držiš u ruci na fejsbuk objavi „Reč urednikaˮ vidimo Tominu sliku. Koja je knjiga u pitanju?

Riječ je o prvoj knjizi posvećenoj Tomi Zdravkoviću, njegovoj romansiranoj biografiji naslovljenoj jednostavno Toma, čiji je autor Živko M. Bojanić, a izdata je na desetogodišnjicu Tomine smrti, 2001. godine. Knjiga je jedan od glavnih izvora u radu stranice i vrlo značajan dokument o njegovom životu budući da predstavlja sublimat desetina novinskih tekstova koji su o njemu pisani od samih početaka karijere, kao i fotografija iz arhiva „Saboraˮ, „TV Novostiˮ, „TV Revijeˮ, „Ilustrovane Politikeˮ… Nažalost, njihove arhive više prakično ne postoje, pa je ogroman dio te građe trajno izgubljen. Izdata je u tiražu od svega 500 primjeraka, sa doštampanim džepnim izdanjem, što je čini vrlo rijetkom. „Večernje novostiˮ i „Poslovno estradni centarˮ izdali su 2014. godine knjigu Toma Zdravković – 68 neispričanih priča kao svojevrsnu riznicu sjećanja njegovih kolega, prijatelja, ali i onih koju nijesu imali prilike da ga upoznaju. Obje predstavljaju značajno štivo za dobar dio objava na stranici.

Imaš ozbiljan broj pratilaca. Da li možda imaš neki pregled toga iz kojih su sve zemalja bivše SFRJ? Pretpostavljam najviše iz Srbije, a kakvo je stanje sa fanovima preko granice?

Da, najviše je pratilaca sa područja Srbije, ali za njima ne zaostaju ni oni iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske… Uopšte, iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Možda je najmanje pratilaca, po mojoj evidenciji, iz Slovenije, Albanije, sa Kosova i Crne Gore. Mada, to je i neki realan prikaz, jer Toma, iako je bio omiljen i slušan u svim tadašnjim republikama, pored Srbije, najviše je životom i karijerom bio vezan za Bosnu. U Tuzli i Bijeljini je nastupao na samim počecima karijere, bio je redovan učesnik festivala „Ilidžaˮ, na kojem je ostvario svoj prvi značajniji muzički uspjeh, a u Sarajevu je tokom osamdesetih često snimao albume, gostovao na tamošnjoj televiziji, učestvovao u mnogim programima itd.

Na šta ljudi najviše reaguju kada su u pitanju tvoje objave? Koje se pesme najviše vole?

Najslušanije su one koje su svojevremeno bile veliki hitovi i kao takve se zadržale u narodu svih ovih decenija. Takođe, trudim se da sa publikom dijelim i one manje poznate i ne toliko slušane, koje možda nijesu hitovi, ali su ništa manje kvalitetne. Vrlo je bitno uvijek biti inovativan i svjež, ali ujedno i jako teško jer, reklo bi se da je o čovjeku od čije su smrti prošle skoro tri decenije, sve rečeno. Ipak, njegov život i muzika i dan-danas fasciniraju i inspirišu i mnoge kulturne stvaraoce.

Čini se da što više godine prolaze, Toma postaje sve više evergrin narodne muzike. Šta misliš, zašto je to tako?

Njegova muzika je i u ono vrijeme bila nešto sasvim novo, avangardno. Stvorio je novi zvuk, utemeljen na folkloru ovog podneblja, ali i grčkog, turskog, orijentalnog melosa, Pirineja, Andaluzije, španskog ciganskog flamenka. Ta „andaluzijska kadencaˮ, lagano začinjena sevdalinskim melizmom, harmonikama, klarinetima, gitarama i violinama, dvojkama, narodnjačkim beginom „a la turkˮ i povremenim južnjačkim neparnim mjerama, postali su trejdmark jednog nevjerovatnog pjevača sugestivnog tona, praktički u poluglasu, povremeno na rubu falseta, trag narodnog pjesnika koji je, kako je neko rekao (Siniša Škarica u pratećoj knjižici o Tomi iz „Antologijeˮ), dobro nakvasio prostore od Triglava do Vardara, izniknuvši u tužnog gorostasa popularne pjesme.

Toma Zdravković na početku karijere, u Zrenjaninu, 1963. godine (iz porodične arhive)

Da li mlađa generacija, tvoji prijatelji, slušaju danas Tomu? Koje pesme su najpoznatije među omladinom? Pretpostavljam one koje se i dalje sviraju u kafanama?

U kafanama se poručuju uglavnom one pesme koje su ljudima najviše poznate – „Dva smo sveta različitaˮ, „Dankaˮ, „Svirajte noćas samo za njuˮ, „Da l’ je mogućeˮ, „Kafana je moja istinaˮ, „Ostao sam samˮ… Mislim da mlađa generacija generalno ima pogrešnu predstavu o tome ko je bio Toma Zdravković i u čemu je značaj njegove zaostavštine. I to je upravo ono već spomenuto svrstavanje njegove muzike u sferu „kafanskeˮ, koja je tokom prethodnih decenija prošla metamorfozu, od nekad prefinjenog i cijenjenog žanra do onoga što imamo danas. A to je devalvacija kafane kao kulturološkog pojma, intelektualnog i svakog drugog miljea koji se u tim kafanama okupljao, živio, stvarao, na kraju krajeva cijele jedne supkulture.

Tomina muzika je i za kafanski ambijent, za dert i merak, ali i za četiri zida, u trenucima duševnih nemira, preloma, i mislim da tek tada njeno dejstvo dolazi do izražaja.

Deset Tominih pesama, kada bi pravio plejlistu…

Deset numera koje su po mom ukusu i senzibilitetu: „Svirajte mi tiho tišeˮ, „Prokleta nedeljaˮ, „Ja nemam prava ni na kakvu srećuˮ, „Dankaˮ, „Za Ljiljanuˮ, „Što te večeras nemaˮ, „Oj, Dunave, Dunaveˮ, „Čekaj meˮ, „Tužno letoˮ i „Zbogom, moja mladostiˮ.

. . .