Rubrika: Izvrnuta torta

Transkript za ponos

O tome kako su nadrljali muzičari Gicko i Mile Picikato. Tekst „Transkript za ponos” inspirisan je doživljajima sa terena, kao i beskrajnim pričama kolega tezgomuzikologa. Svemu tome autor kaže: Hvala!

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

Svadba (ilustracija: Ivan Radović)

Antitezgomuzikološka Specijalna Policija je, povodom jubilarnih 250 godina utajavanja poreza tezgomuzikoloških bavljenika, tekuće (do)godine žustro sprovela jesenju akciju E, nećeš ga više, bato.

ASP je ovaj kompleksan poduhvat sastavljen od oba koraka – prikupljanja dokaza (snimanje razgovora) i planiranog hapšenja (62.345 muzičara koji za svoju tezgomuzikološku delatnost ne plaćaju porez) započela svečanim postavljanjem najsavremenijeg diktafona ispod kace za kupus u kafani Kod Drde, u selu Mala Sugubina.

Tog dana su, s obzirom na jasno izrečena vinjačko-kafanska priznavanja krivice, uhapšeni gitaristi Manojle Stratimirović – Gicko i Živoslav Kurjački – Mile Picikato.

Tom prilikom je Milisav Štreberković, načelnik lokalne policijske stanice, izjavio za televiziju Morava sledeće: „More će i‘ povatamo ki zečevi u njivče! Ne da više potkrađuju ovaj ojađeni narod ovak‘i muzikanti. A jok, bato. Ima ga isteram na čistac ki srndaća na livade.”

Zahvaljujući konekcijama Baka Šiškog, predsednika Tezgomuzikološke Asocijacije, magazin „Etnoumlje” dolazi u posed i ekskluzivno objavljuje transkript Gickovog i Picikatovog razgovora:

Selo Mala Sugubina, kafana Kod Drde, 07:35.

– ‘Di si, bre, Gicko?! Reko‘ si upao u ona‘ tvoj bunar je l te svinjska kuga satrla. Ha, ha… Nema te, bre, kod Drde od onomad. ‘El znaš…

– Ma kak‘i, crni bre Mile, otelijo sam se. Pos‘o bre ne popušća. Ete, ne može još da mi se razboravi kičma od one daske (muzičarski sleng, gitara Fender Stratocaster). Kud sam ju i uz‘o…

– Znači bijo dobar bakšiš. ’Aje da častiš. Eeeej dečko! ‘Odi ovam‘. Eej maaaaliii! (Doziva konobara). Aj za kafanu šta pije, piši na Gicka!

– I daj, mali, neko meze. To piši na Mileta. Ha, ha, ha. Ma, radili smo kapiju (muzičarski sleng za događaj kada se uz muziku odlazi po mladu i ispraća iz kuće na venčanje. Ima i naziv „zvanje”) u subotu. Nema, oca se isprisijo. Vidi se mu jedinica. Izašli smo tu lepo, ne mog‘ da kažem… Bilo po devedez evra, a kum radi u Švajcarske. Pa sve dava po dvajz. A oni lepi franci seme in njino, ki kad i‘ slikar napravijo.

– Ako, ako. A kuj sve svir‘o?

– Pa pev‘o onaj dziljavi Zoran Mlekadžija, a armoniku sviro Dalapče. Kol‘ko ‘vato dimovi (izvedenica od dim tj. diminished chord. Radi se u umanjenom septakordu koji se obilato primenjuje u tezgomuzikologiji) reko će se poguši ona‘ narod u avlije.

– A, jes‘ on zap‘o za to ki june u plas‘. ‘El znaš… Je l‘ a pos‘ si svirao svadbu sa „Šećerleme” kod oneg maleg Capeta sestre? A?

– Au, pa jes… Ma kajem ti, pogin‘o sam ki Nemac. Pevala i Danka Cipiripi. Kako došla uvatila me turira ki seljače frezu.

– A jes‘ i ona šuntava. Prič‘o mi Milanče Lisica, onaj što je ‘armonikaš u „Draguljari bend”,  da ju njen čovek mal‘-mal‘ pa isprebiva. Kaje, to kvoca pa ne zaklapa. Pa šta ‘tela?

– Pa je bre pon‘o oneg mojeg „Dinakorda Pet-Pedez pet” (Dynacord Powermate se smatra za najupotrebljavaniju miksetu na svirkama u Srbiji. Pre svega zbog lakoće rukovanja). Reko‘ da namestim ton kako valja se ne guzim tu celi dan oko razglasa. Kad ona, žena, oči da mi istera. Nema, zapela ki trlica (Trlica je drvena naprava za trlenje lana. Termin se često koristi kada neko mnogo a besmisleno priča. Trla baba lan).

– Aha. Pa šta volela?

(Gicko, ženskim glasom):

– „Pa kako ja da budem zadnji kanal? Pa je l‘ ja vas pratim il‘ vi mene? Neću da sedim u mikser iza basa pa taman crkla. Kod „Karmegedona” mene uvek daju prvi kanal. Samo ti, Gicko, uvek nešto izmišljavaš ti crko prvi kanal. Više ne da me zoveš da pe‘am ako ti ne radi prvi kanal na to tvo‘e sokoćalo. Si razumeo!?”. Nema, prsla žena ki bundeva…

– Dobro, bre, Gicko. Prošo si i šatori i šatori, tezgariš od kad sebe, svir‘o si u Požarevac u ona zlatna doba, a sad te nervira Danka Cipiripi. Nema, pojela ti kafana živci… Nego je l‘ na bakšiš il‘…

– Pa šta ja znam… Ne mog‘ se baš ni setim…

– ‘Aje, ‘aje, znam da se proširiva kupatilo i to. Nije to što rodijo kukuruz. He… ‘Ej, pa znamo se! Zato tebe i nema u kafanu što kod teb‘ po avlije trču radnici ki mravi u mravinjak. Nego, ko‘ko pare bilo?

(Dolazi konobar i donosi porudžbinu)

Dobro, de, mali, ‘aj sad beži tam‘.

– Pa… Bila po stojanka zakucana (sleng, sto evra). Pos‘ Cape, ovaj brat od mladu, ki kad nema manju paru od pedez evri. Pa to baca, pa to baca… Sve pada kod Čoketa na bubanj. Kad tu neka deca što se majala videše oni evri. Leleee… Pa to ripa preko mene, Gocu da pregazu. Ne gleda to da l‘ će polupa nešto na one lečke bine. Sam‘ da uzne one pare. Ki kad su gladni kod majke i oca. Jedva i‘ otera starojko…

A kum, kajem ti, gospodin. Cipele gliserice, sat ki na crkve. Nema, to u svet naučilo od malena kako se ponaša u kafanu na kulturno. Ne ko ovi naši dzindzovi. To da mu sviraš celu noć za pesto dinari. Lepo, čo‘ek, sve po dvajz evri u džepče svakim‘ i samo se tako smeje i čini rukama u vis.

Ništa to da on vata kokošku (u muzičarskom slengu, kokoška predstavlja neugodan čin kada se pripiti gost na veselju oklembesi muzičaru, najčešče klavijaturisti, o vrat i cimata ga tamo-amo, najčešće pevajući sa njim. Posmatrajući sa strane, pokreti vrata namučenog muzičara deluju kao kokoška koja hoda). Sam‘ ubacuje i smeje se. A gospođa grize usnu. Al‘ šta će. On zaradijo, on će i da potroši. Gazda, bre, čoe‘k! ‘El tako?! Nego, Mile, tako se priča po selu ni da tebe baš nije bilo posno…

– Kuj? Ja? Ma joook. Mis‘im dobro, bilo je… Mada nas u nedelju poteralo bolje neg‘ u subotu. U subotu, bre, neki gosti čipavi, nikak‘i. Ki kad bi umreo kad bi zadenuo nešto u žicu. Nije to ki vas što su kitili ki jelku, leba ti. Al, kajem ti, u nedelju bijo kum jedan što drži stovarište u Kikinde. A od mladoženje otac, kad ovem pogin‘o njegov otac kad bijo mali, pomago mu još od kile mesa. Ki njegovem sinu što davao, davao i ovem. I sad ovaj kum sa stovarištem ki kad ženijo brata rođenega. Milančetu harmonikašu sve mećo pare u naočari i ovaj, siroma, šta će, pola svadbe svir‘o ki slepac. Heh! A malo pedez, mal‘ sto. Bilo tu i dvesta evri… A pevala ona mala. Ona Dragana iz Medveđe što ju muž držao video klub. To se nakmetilo kod mladinog stola ki saksija. Jok da se pomeri. Ki kad jom zabetonirali noge. Sam‘ priča u mikrofon pesme a mi pleti, pa pleti… Reko‘ bi ja i da je ukrala neki bakšiš…

– Lele, bre. Lele, Pici. Šta mi sve napriča… Pa, mis‘im, dobro bilo al‘ izgiboste vi.

– Jok, bre, Gile. Svirali smo ako je bilo četrnajz sati ukupno al‘ bila i pauza za supu. E, a skroziram ti ja jedneg tako malečkeg u ćoše. Neki dalji rod, vidim ja. Al‘ pogledam mu u sat, a ono ki oni što se reklamiru u one skupocene novine sa mastan papir. U‘vatim nagovorim ti ja Fikuleta pevača da se vrti lečke kod njega. Da ga veseli i to. Ovaj se drž‘o, drž‘o, al‘ ga nađemo pos‘ da je tanak na Milančeta i staru Janu. Izvadi, bajko, on samo jednu. Al‘ ljubičicu (novčanica od pet stotina evra). Žena mu se naljuti i otidne da se slika sama sa mladu, bez njega…

Razgovor dvojice žičanih kolega je, s obzirom na dovoljno prikupljenu količinu dokaza o:

1. neplaćanju poreza za svoja poslovanja,
2. neizdavanju fiskalnih računa,
3. neposedovanju adekvatne dokumentacije za bakšišna poravnanja,

prekinut odlučnim upadom jedinica ASP. Rukovođen gospodinom Štreberkovićem sa začelja kolone, furiozni odred za oporezivanje muzičara je brzo i efikasno priveo agresivnu tezgomuzikološku tajkuneriju i istupio iz lokala.

Za njima je kaskao nepotpuno mutirani glas mlađanog konobara:

„Štreberko, aj sad se vrni ovam‘ da mi ti sve ovo platiš!!!”