RUBRIKA: CRTICE

O ljudskim riznicama, kad mu vreme jeste

Gotovo nikada, a sada, u vreme ove nedaće, pogotovo, ne sećamo se onih koji čuvaju i prenose našu tradiciju.

Autor: Oliver Đorđević

Živa ljudska riznica Bokan Stanković (foto: Dušan Milijić)

Tokom ove virusne opsade, između ostalog, pročitah i sledeće…

Prvo, da je Južna Koreja uspela da brzo ugasi epidemiju zahvaljujući dobrim državnim merama i disciplini njenih građana, čak i bez drakonskih ograničenja govora i kretanja, pa sada ova država predstavlja primer i motiv za druge države.

Drugo je inicijativa, potekla od nekih reprezentativnih udruženja u kulturi u Srbiji, a odnosi se na potrebu urgentne finansijske pomoći države umetnicima, tačnije, onima sa statusom „samostalnih umetnika”, da manje bolno izađu iz ove krize koja ih je onemogućila da ostvaruju prihod od svog rada. Posle ove inicijative, pre nekoliko dana, Ministarstvo kulture i informisanja uputilo je Vladi Republike Srbije predlog konkretnih mera za privremeno prevazilaženje efekata koje kriza nastala u uslovima pandemije Covid-19 ima na materijalni položaj samostalnih umetnika, a uzimajući u obzir i rešenja koja su s tim u vezi druge zemlje primenile. Mere bi se, prema tom predlogu, sastojale u pomoći u iznosu od po 30.000 dinara mesečno, u naredna tri meseca (iz zvaničnog saopštenja).

Ove dve objave, neočekivano, podstakle su me da napišem koju reč o Živim ljudskim riznicama, odnosno Živim prenosiocima baštine, pojmu koji je nedovoljno poznat i prepoznat u našoj javnosti, a koji se odnosi na izuzetne ljude, skrajnute u javnosti i nevidljive u zakonu.

Radionica gajdi gajdaša i žive ljudske riznice Maksima Mudrinića u Sivcu, 2015 (foto: Oliver Đorđević)

Južna Koreja, kao odgovorna država, ne brine samo o telesnom zdravlju svoje nacije, već i o zdravlju svoje tradicionalne kulture i očuvanju nacionalnog identiteta, pa je još 1960-tih uspostavila sistem zaštite svog nematerijalnog kulturnog nasleđa (NKN) koji se zasnivao na programu pod nazivom Žive ljudske riznice ili Živa ljudska blaga (Living Human Treasures), a koji se pokazao toliko uspešnim da ga je UNESKO preuzeo kao uzor za svoj sistem zaštite procesa važnih za NKN. Zahvaljujući ovom sistemu zaštite, Južna Koreja je tokom proteklih više od pola veka primene sačuvala i obezbedila da NKN bude preneto na nove generacije, održavajući živom svoju jedinstvenu kulturu.

Na drugoj strani sveta, Srbija ne vidi svoje ljudske riznice. Pomoć samostalnim umetnicima, svakako, ali u kakvoj situaciji su nosioci naše tradicije, prevashodno oni sa Nacionalne liste elemenata NKN? Oni ne primaju pomoć države jer su nevidljivi u sistemu, često su nezaposleni, socijalno i zdravstveno nezbrinuti, veći broj njih živi u selima, u oskudici.

Ne postoji mogućnost da ovi ljudi, čuvari i prenosioci baštine, kojih je sve manje, mogu da ostvare benefite od države, jer ih pravilnici ne prepoznaju kao kategoriju.

Oni bi se, svakako, odužili, mogući su razni mehanizmi za to – obavezne radionice u kojima bi prenosili svoja znanja i veštine mlađim naraštajima, recimo. To je jedini način da nasleđe bude i nasleđeno, jer baš u toj živosti procesa prenošenja znanja i umeća leži najveći značaj i važnost NKN, a mi to ne činimo, pa je sve manje ljudi koji su upoznati sa starim zanatima, muziciranjem na tradicionalnim instrumentima, narodnom medicinom ili sa drugim jedinstvenim znanjima.

Živa ljudska riznica Olga Krasojević prenosi pevačko umeće mladim pevačima, 2018 (foto: Danko Strahinić)

World Music asocijacija Srbije sa statusom reprezentativnog udruženja u kulturi za oblast NKN, osim što na ovakav način ukazuje na potrebu insitucionalnog i zakonskog „zbrinjavanja” istaknutih pojedinaca – nosioca NKN, pokrenuće u dogledno vreme i javnu raspravu na temu ove neophodnosti, sa predlozima modela za rešavanje ovog problema. Omogućiti tradiciji da živi, znači i opstanak našeg nacionalnog identiteta. To je postupak ne manje važan od borbe sa virusom.