RUBRIKA: Knjigu pod mišku

Iva Nenić : Guslarke i sviračice

Clio, 2019

Dame sviraju

Autor: Ivana Ljubinković

Sa naslovnice knjige „Guslarke i sviračice” Ive Nenić

Iako se svet poprilično promenio u pogledu rodne ravnopravnosti u odnosu na vreme kada je Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) provocirala filozofske i naučne krugove rečenicom „Žena se ne rađa, ženom se postaje” (Drugi pol, 1949), žene u muzici postaju predmet interesovanja teoretičara tek s kraja sedamdesetih godina 20. veka.

Etnomuzikologija na našim prostorima će početi da se ženskim sviračkim iskustvom bavi malo kasnije – početkom novog milenijuma. Jedan od radova koji će sigurno imati ključno mesto u interdisciplinarnom izučavanju rodnih identiteta u tradicionalnoj instrumentalnoj muzici je najnovija studija Ive Nenić Guslarke i sviračice.

Žensko sviranje u Srbiji je doskoro bilo gotovo potpuno van fokusa istraživača. U popularnim predstavama ili naučnim studijama, frula, dvojnice, gajde ili gusle najčešće se nalaze u rukama muškarca.

Ovom knjigom autorka brižljivim „pokretima četkice”, poput arheologa, skida vekovnu prašinu sa ženskih otisaka na strunama ili sviralama, vraćajući im obrise i davno zasluženo mesto u istoriji naše tradicionalne muzike.

Imajući u vidu široko obrazovanje i sfere interesovanja Ive Nenić, ne iznenađuje teorijski sveobuhvatan, temeljan i inovativan pristup temi koja se tiče ovdašnje ženske instrumentalne prakse. Tumačeći diskurse koji su tu praksu pratili od srednjeg veka do današnjih dana, uz lična višegodišnja terenska istraživanja, Nenićeva ispituje kako muzika doprinosi identitetu, naročito tamo gde ga zajednica osporava.

Jedan od najočiglednijih primera su guslarke, koje se „neretko tumače kao žene s viškom muškosti”. Jer, sviračica je eksces. Anomalija. Izuzetak koji potvrđuje pravilo. A pravilo glasi – muškarac je taj koji svira, dok se žena smatra stožerom vokalne tradicije.

Ovakve stavove vladajućih naracija Nenićeva dovodi u pitanje analizirajući brojne primere ženske „neposlušnosti” i prkosa nametnutim društvenim normama.

Neda Nikolić i Veljko Nenadić (foto: Ljubomir Zlatanović)

Put koji su sviralnice ili piskatelnice (srednjovekovni nazivi za žene koje sviraju) morale preći da danas ne bi bile neuobičajena pojava, nije bio jednostavan. Muzičari, koji generalno u prošlosti nisu imali blistav status, često su obeležavani kao osobe sa manjkom morala. U takvom okruženju, žensko sviranje, pa čak i smejanje i plesanje, dovođeno je u vezu sa paganstvom i naročito smatrano sramotnim.

U rubrici „Knjigu pod mišku” pročitajmo i recenziju knjige „Zvuci nostalgije” etnomuzikologa Marije Dumnić Vilotijević

Za vreme Otomanskog carstva, žene su svirale u posebnim odajama, mada je bilo i javnih nastupa zajedno sa muškarcima. Bitnije promene nastupaju u 19. veku, sa stvaranjem građanskog društva i moderne države, a dobre sviračice su one koje na podoban način ističu svoje nacionalne, rodne i klasne uloge („na ženi je čast kuće, ona je čuvar reda i ukras doma”). Zato žene, čak i kada su javno nastupale, nisu bile zaista vidljive, jer su predstavljale sliku idealne ženstvenosti (to se najbolje čita iz citata „Niti u Kosovskoj devojci niti u Margiti ne misli narod jednu ličnost, nego gleda u njima oličene sve Srpkinje”.

Međutim i tu ima izuzetaka. Jer, slepa guslarka je zazorna, ona je obogaljena. Samim tim i vagabund, jer ruši rodno zadate društvene uloge u dominatno muškom svetu guslarske tradicije.

Vladica Dinulović, sviračica na listu, na revijalnoj večeri 11. „Gergine“, Negotin, 2019 (foto: Dragoslav Ilić)

Kako se predstava guslarki menjala tokom vremena, jasno vidimo poređenjem Olge Kovačević (19. vek) – „oličenog primera Srpkinje devojke i Srpkinje ljube” – i Dragice Radović – prve guslarke u Jugoslaviji. Osamdesetih, Dragica objavljuje kasete za „Jugoton”, a socijalizam donosi i nove slogane: Više žena ne robuje, dođe vreme da caruje.

Međutim, i pored modernih ideja i ulaska na gradsko tržište, i dalje su stizali komentari konzervativnih slušalaca, poput „đe žena gusle među noge”.

U rubrici „Knjigu pod mišku” pročitajmo i recenziju knjige „Svaka ptica svojim glasom peva” etnomuzikologa Dimitrija O. Golemovića

Uz primere guslarki, autorka navodi i brojne druge znamenite žene, koje su ostavile značajnog traga u instumentalnom muziciranju, poput Olge Kvicau (tambura), Milice Stošić (frula) ili mlade Nede Nikolić (frula).

One, i mnoge druge, svedoče o dugoj tradiciji ženskog sviranja – veštog, virtuoznog , osećajnog i moćnog. Kako ženama i dolikuje.