RUBRIKA: Uši pišu

The Bulgarian Voices – Angelite: Heritage

JARO Medien, 2019

Nasleđe za sva vremena

Autor: Dragomir Milenković

Ovo je još jedan moj susret sa čarobnim harmonskim rešenjima i predivnim melodijama bugarskih kompozitora, kao i sa prepoznatljivo obrađenim tradicionalima. Muziku „Bugarki” – kako ih već zovemo mi muzičari i zaljubljenici u njihovo pevanje – odavno sam zavoleo.

Naslovnica albuma „Heritage”

Slušajući novi album, vraćam se po ko zna koji put melodijama koje su do mene stigle još sredinom 90-ih godina zahvaljujući prijatelju iz Holandije. Bio sam, sećam se, zatečen time šta su bugarski kompozitori i aranžeri učinili sa duhom bugarskog folklora, pretapajući motive i fraze u nešto savremeno. Tu se, donekle, može napraviti veza sa delima Stevana Mokranjca, s tim što kompozicije bugarskih autora donose smelija harmonska rešenja. Do savršenstva je dovedeno majstorstvo slaganja glasova, kao i dinamika, a posebno uživanje prilikom slušanja Bugarskih glasova (The Bulgarian Voices) je u razumevanju tekstova, onoga o čemu se peva, i u mnogo toga zajedničkog sa muzikom jugoistočne Srbije.

Već u prvoj kompoziciji „Kafal sviri”, u taktu 9/8, vidimo često nastojanje na malim sekundama, koje kompozitor Petar Ljondev rado koristi kako bi napravio ravnotežu sa širokim harmonskim slogovima.

Još jedna karakteristika građe zvuka je česta upotreba „molske šestice” na sniženom sedmom stupnju, kao i istog tog akorda na četvrtom stupnju – subdominantna molska kadenca tipična je za bugarsku i makedonsku tradicionalnu muziku.

Kada pominjem ova harmonska rešenja, želim da podsetim na činjenicu da toga nema u izvornoj, ruralnoj pevačkoj tradiciji Bugarske. Ali, vešti bugarski kompozitori osećaju te harmonije kao latentne, kao duhove prostora na kome žive. Zato muzika hora Angelite može slušaocima širom planete da zvuči zagonetno, veoma se razlikujući od onoga na šta su navikli. Upravo je zadatak kompozitora i aranžera da „izvuku” te latentne glasove, učine ih jasnim, naglašenim i vidljivim publici.

The Bulgarian Voices – Angelite

Treba reći da The Bulgarian Voices – Angelite u velikoj meri neguju slovenski duh, vešto ga uklapajući sa trakijskim nasleđem i Šoplukom, koji zahvata jugoistočnu Srbiju, istočni deo Severne Makedonije i zapadnu Bugarsku. Ako me sluh ne vara, u njihovoj muzici na momente čujem i nešto od zvuka ukrajinskih stepa.

Četvrta pesma na albumu, „Mori Aida, Aida” Kirila Stefanova, sadrži još jedan tipičan motiv za bugarski dert-melos, a to je završetak fraze, sa malom sekundom koja se razrešava u početni mol. Ovo dramatično rešenje, sa ulogom da izrazi najtegobnija narodna osećanja, nalazimo, takođe, u makedonskom melosu. Posle „Šopske pesme”, obrađenog tradicionala, ide „Dilber Jana” Taše Barulova, sa dominantnim septakordom koji se, po pravilu, u muzici „Bugarski” transformiše u mol (unapred znam da će se to desiti).

Na devetom mestu na disku je „Ergen deda” Petra Ljondeva, jedan od velikih hitova sa prostora Bugarske, u „šopskom pulsu” 7/8.

Nakon pesme „Bezrodna nevesta” Nikolaja Kaufmana, koja počinje divnim grlenim pevanjem Tatjane Duparinove, sledi „Molitva za bližnjeg”, od nepoznatog autora 16. veka, u aražmanu Katje Barulove, koja me vraća pretpostavci da u muzici ovog hora ima i ukrajinskog uticaja. U istom duhu nastavlja „Bogorodica” Aleksandra Arhangelskog.

The Bulgarian Voices – Angelite

„Lale li si…?” Filipa Kuteva je sledeća pesma sa primesama vlaškog melosa, što nimalo ne iznenađuje budući da u Bugarskoj postoji vlaška nacionalna manjina.

A ako bih neku pesmu na albumu Heritage izdvojio kao moju omiljenu, bila bi to „Tri bulbula pevaju” Petra Krumova. Čudim se mašti i dovitljivosti kompozitora, koje me teraju da uvek iznova, sa istim zadovoljstvom i radoznalošću slušam ovo delo.

U „Dvema lazaričkim pesmama” Nikolaja Kaufmana prisutni su motivi savremene pop muzike Zapada, sa kojima se interesantno slažu elementi svojevrsnog arhaičnog vlaškog muzičkog rituala.

Konačno, sedamnaesta po redu, „Mehmetio” Ivana Spasova je fantazija vilinske atmosfere, koja kao da nije sa ovoga sveta, te služi za omađijavanje stanovnika Zemlje. Ova poslednja, prilično apstraktna kompozicija, odličan je završetak albuma Heritage, za koji je malo reći da je izdanje za sva vremena.