Rubrika: Bez paradajza, molim!

Može li se biti nenadmašan?

Druge večeri osmog festivala „Todo mundo”, 30. septembra 2019, u beogradskom Studentskom kulturnom centru, slušali smo trio Vardan Hovanissian & Emre Gültekin i grupu Magos.

Autor: Mirjana Raić Tepić

Vardan Hovanisian, festival „Todo mundo”, Beograd, SKC, 2019 (foto: Danko Strahinić)

Muzika koja omamljuje

Vardan Honavisian (jermenski duduk) i Emre Giltekin (turski saz) se predstavljaju kao duo, iako gotovo nikad ne nastupaju u tom sastavu, već im se, po pravilu, pridružuje još neko, u ovom slučaju perkusionista Marat Jeremian, koji je svirao instrument nalik dolu. Sastav opisuju kao naročito interesantan zbog činjenice da je Emre turskog, a Vardan jermenskog porekla, te da njihovom muzikom doprinose nekim, nadajmo se, boljim političkim i kulturnim odnosima. No, ja bih pre rekla da su oni prepoznali suštinsku sličnost (ako razlike uopšte i ima) – muzičku, ali i senzitivnu, i da krajnje neopterećeno stvaraju muziku.

Rubato uvodom na sazu, kojem se pridružio duduk, započeli su koncert. To je bio uvod u numeru „Houcher” sa drugog albuma Karin, čije su numere tokom koncerta najviše izvodili. Ovaj sastav dugo pratim i volim njihovu muziku, ali je i onom ko je ne preferira jasno da je reč o vrhunskim muzičarima, sposobnim da od prirodne, fizičke distance koja postoji između muzičara i instrumenta, stvore izuzetnu, organsku umetnost. Umetnost savršene strukture, teksture, forme i izraza.

Na koncertu Vardana Hovanisiana i Emrea Giltekina na festivalu „Todo Mundo”, Beograd, SKC, 2019 (foto: Danko Strahinić)

U toku koncerta smenjivali su se karakteri, od setnog i meditativnog do pokretljivog i igračkog. Manirom spajanja po dve numere u celinu pravljen je kontrast i održavana fina tenzija, dozvoljavajući publici da bude i zanesena i aktivna. Iako se u ovom sastavu duduk prirodno smatra vodećim, melodijskim instrumentom, upečatljivi su bili i trenuci u kojima bi se uloge promenile, odnosno, kada bi saz krojio i prebirao vodeću melodiju (pojačanu Emreovim vokalom), a duduk kontrapunktirao zajedno sa udaraljkama.

Balans među instrumentima je, uz prefinjeno dinamičko nijansiranje, bio doveden do perfekcije. Samokontrola tokom svirke i apsolutna posvećenost lepoti zvuka ostavili su nas omamljenim.

Ne treba izostaviti ni perkusionistu, koji, možda, nije bio u prvom planu ovog sastava, ali je njegova uloga od izuzetnog značaja. Ovaj sastav bi i bez njega bio jednako odličan. Ali – i jednako dugačiji.

Vardan Hovanisian & Emre Giltekin (i perkusionista Marat Jeremian), na festivalu „Todo mundo”, Beograd, SKC, 2019 (foto: Danko Strahinić)

Furiozno, a vojnički precizno

Ako je muzika Vardana i Emrea bila rasterećena od bilo kakvih granica, drugi sastav koji je nastupio te večeri, Magos (čita se: Magoš), vodio se vrlo jasnim idejama škole nacionalne etnomuzikologije, koja se zasniva na istraživačkom radu i scenskoj prezentaciji pod etiketom autentičnosti.

Pročitajte prikaz prve večeri na festivalu „Todo Mundo”

Mađarska grupa Magos postoji više od decenije, ali tek od pre dve godine aktivno radi i postaje veoma prepoznatljiva na budimpeštanskoj „táncház” sceni, izvodeći uglavnom muziku iz Transilvanije (Rumunija), gde živi velika mađarska nacionalna zajednica. Bend čini sedmoro mladih muzičara, od kojih su neki i visoko školovani na odsecima za narodnu muziku: vokal Enyedi Ágnes (vokal), Soós Csaba i Kovács Márton (violine), Salamon Soma (harmonika/frula/kaval), Éri Márton (brača ili viola), Enyedi Tamás (cimbalo) i Prihoda István (kontrabas).

Mađarski sastav Magos na festivalu „Todo mundo”, Beograd, SKC, 2019 (foto: Danko Strahinić)

Tokom koncerta najviše su izvodili repertoar sa albuma Forgatós, objavljenog prošle godine. Ono što je prezentno u muzici Magoša je to da je svaki instrument u fokusu. Od glasa do kontrabasa, svako ima svoju nezamenjivu ulogu.

Harizmatična pevačica Agneš, odličnih vokalnih sposobnosti i svetle prodorne boje, tipične za mađarske vokale, ispevavala je vrlo teške deonice, istrajavajući u karakterističnoj tehnici, čak i u furioznom tempu. Za njenim entuzijazističnim pristupom niko od članova sastava nije zaostajao.

Agneš Enjedi. Nastup grupe Magos na festivalu „Todo Mundo”, Beograd, SKC, 2019 (foto: Danko Strahinić)

Uprkos činjenici da izvođenje ovakve muzike iziskuje sate disciplinovanog vežbanja, muzičarima polazi za rukom da izgledaju neverovatno spontano. Takođe, smenjivane forme sastava – od sola, dua (violina i harmonika/vokal i cimbalo) i trija (cimbalo, kontrabas i brača) ili kvarteta (violina, kontrabas, harmonika i cimbalo), koji bi (često) u toku numere rasli do svog maksimuma, septeta – doprinosile su utisku o raznovrsnosti čitavog nastupa. Naročiti su, u tom smislu, bili upečatljivi momenti kada su svirači ostavljali instrument i počinjali da plešu.

Glavni adut ovakve muzike jesu sirovost zvuka, te vojnički jasno i precizno sviranje bez suvišnih nijansiranja. To je, zapravo, ono što je čini tako dobrom i dragocenom.

Nakon druge večeri na festivalu „Todo Mundo”, shvatila sam koliko može biti teško slušati dva izvanredna, a potpuno različita koncerta. Toliko različita da sam tokom drugog zaboravila na prvi, a za prvi sam mislila da je nenadmašan.