Rubrika: Uši pišu

Kazan : Ružo

Geenger Records, 2018

Moderan album „zlatnovremenskogˮ kvaliteta

Autor: Tijana Stanković

Naslovnica albuma „Ružoˮ. Dizajn: Miran Križanić

Iskoristiću sam početak teksta da udovoljim sebi i pomenem obe asocijacije na naziv zagrebačkog septeta Kazan, a to su (priznaćete da ste ovo očekivali već od sredine prvog reda), pod jedan – „melting potˮ, a pod dva, nešto u stilu – „Šta se krčkalo u ovom muzičkom kazanu?ˮ.

Sad, kada je „mačka van džakaˮ, vredi pomenuti da ove asocijacije i te kako imaju smisla ako pozicioniramo Kazan pod poližanrovsku odrednicu world music, koji je sam po sebi jedan veliki kazan, u kome se mešaju različiti muzički i kulturološki elementi. Tako album Ružo broji pesme iz različitih hrvatskih regija, ali i šire, Balkana, a vremenski, svrstala bih ga u zlatni period muzike sveta, s početka ovog milenijuma, kada su bendovi, uslovno rečeno, ovakvog „etno tipaˮ svirali na brojnim svetskim festivalskim i koncertnim binama.

Grupa Kazan. Foto: Silvija Dogan

Da se razumemo, Ružo zvuči veoma sveže i moderno, a ono nešto, što mu daje dozu vanvremenskog iliti zlatnovremenskog kvaliteta, jeste neposredan pristup pesmi, bez previše pretencioznosti u aranžmanima ili u sviranju tehnički zahtevnih vratolomija, već samo onoliko koliko zaista treba. Međutim, kombinatorika instrumenata u pesmama je vredna pomena. Sedmorka do maksimuma koristi mogućnosti, kreirajući različite boje u instrumentalnim deonicama, pa tako i sam tutti dobija pravi efekat punoće i snage.

Ovo je akustičan album iskrene i lepe muzike, u kojoj su glas i instrumenti u pravo vreme na pravom mestu, uz doziranje i balans.

Ovaj tekst se sam od sebe piše, jer je lako pohvaliti kristalno čist glas frontmenke Dunje Bahtijarević, koja vas pridobije za sebe u startu, od prve pesme „Gondže ružoˮ. Ništa manje pohvale ne zaslužuje ni ostatak sedmerca – Lucija Stanojević na violini i Tatjana Bijelić na flauti, koje veoma interesantno kombinuju boje ova dva instrumenta.

Muški deo sastava čine dvojica gitarista, Danijel Maoduš i Zvonimir Mikulandra, koji jednačini dodaju tvrđi, rokerski zvuk, a u ritam sekciji, Marko Šturman na udaraljkama i Sebastian Jurić na basu, daju temelj i jak oslonac ostatku benda. U drugoj pesmi, „Da bin znalaˮ, pridružuje se vokal Ane Čorić, i ona je jedina gošća na albumu.

Grupa Kazan. Foto: Doringo

Album Ružo je najbolje slušati po predviđenom redosledu pesama, jer se tako zaista može uživati u ovoj priči o ljubavi, smrti i rakiji, kako bend sam kaže o svojim pesmama.

Muzika s lakoćom klizi od prve do poslednje, devete numere, kao po talasima mirnog mora, ponekad uzburkanim naletom vetra u „Dunajskom mostuˮ ili u „Momi Kateriniˮ. Album se zatvara melanholičnom pesmom „Ravno poljeˮ, koja treperi u svojoj lepoti, kao što, preneseno na vizuelni svet, treperi i njihov „cover artˮ, za koji je zaslužan Miran Križanić. Za sam kraj ostaje da od srca preporučim da poslušate šta se sve nudi u ovom maštovitom svetu Kazana.