Rubrika: Bez paradajza, molim!
Metamorfični „Ring Ringˮ
U fokusu ovog teksta, pored osvrta na nastup Nacukija i Jošino, kao i na koncept Međunarodnog festivala nove muzike „Ring Ringˮ, jeste koncertni projekat „Metamorphic Songsˮ, koji je premijerno izveo Metamorphic Orchestra na prvoj večeri 24. „Ring Ringaˮ; Beograd/SKC, 15. maj 2019. godine.
Autor: Marija Vitas
Podosta vremena je prošlo od kako je „Ring Ringˮ prebacio world music koncerte na svoj ćerka-festival „Todo Mundoˮ, oslobodivši sebi višednevni prostor za avangardu, impruv, savremene kompozicije, eksperimente, fri-džez, improvizaciju… To ne znači da je na „Ring Ringuˮ, od 2012. godine naovamo, nemoguće čuti titraj nečega što vodi poreklo sa sela, iz kafana i folklornih tradicija. Neki instrument, melodiju, ritam ili stih. Ali, to bi onda opet bivalo upakovano u avangardni zvuk, otkrivajući nam nesagledive mogućnosti spajanja tradicionalnog i modernog, rutsa i frija, i tome slično. Setimo se uzbudljivog nemačko-srpskog projekta, koji su na festivalu 2015. predstavili Zeitkratzer trio i Svetlana Spajić, uz učešće još i Dragane Tomić i Obrada Milića. Dve godine kasnije, „Ring Ringˮ nam je pružio užitak u drugom koncertnom projektu „u tom fazonuˮ, a koji je, zapravo, takođe bio poseban, jedinstven i intrigantan – budimpeštanski sastav Argo u sadejstvu sa ovdašnjim a kapela trijom Rođenice.
Ali, kad kažem da odavno već nema world music-a, onda pod tim mislim na događaje kakvi su od prvog izdanja „Ring Ringaˮ (1996) bili obavezni deo programa. Novi, mladi festivalski posetioci (primećujemo da se publika „Ring Ringaˮ i srodnih manifestacija u Evropi, nažalost, ne podmlađuje dovoljno) možda ne znaju da su se na „Ring Ringuˮ mogli čuti Ferus Mustafov, Orkestar Bobana i Marka Markovića, Romano Drom, Ivica Vucelja, Huun-Huur-Tu, A Filetta, Taraf de Haïdouks, Istanbul Oriental Ensemble, Bratsch, Pjevačka družina Svetlane Spajić…
Svetlana Spajić? Pomenuh je već dva puta. Učestvovala je, ako ne grešim, na sedam festivalskih izdanja! Što u svojoj prepoznatljivoj ulozi ubedljivog interpretatora tradicionalne pesme (solo ili grupno), što u gorepomenutim saradnjama sa muzičarima savremenog zvuka. Sedmi put se desio pre nekoliko dana u SKC-u. Svetlana Spajić, kao deo okteta Metamorphic Orchestra. Snažno, pompezno i prostonarodno su grunuli sa „Dobar večer, stara majkoˮ i ja sam isprva pomislila da se „Ring Ringˮ vratio nekadašnjem konceptu.
Tradicija kao avangarda
Nije ovo bio jedini događaj sa etno-prilivom na 24. „Ring Ringuˮ. Druge festivalske večeri (četvrtak, 16. maj) publika je, prateći nastup japanskih umetnika Nacukija Tamure (Natsuki) i Jošino (Yoshino), mogla da oseti dah dalekoistočne tradicije. Jošino je dobrim delom pripovedala uz bivu, stari „lautastiˮ instrument, koji, kao i mnogo drugih divnih elemenata japanske kulture, svoj praizvor ima u kineskoj tradiciji. No, ne bih da osvrt na ovaj koncert pogrešno usmerim.
Jeste da je Jošino bila obučena u kimono, i jeste da su njen glas i vokalni izraz imali veze sa tradicijom, kao što je to delom važilo i za sam način sviranja, ali ipak je ovo bilo jedno od onih muzičkih ostvarenja u kojima se tradicija tako prožima sa avangardom da i sama to postaje.
Jošino je u svakom muzičkom pokretu imala odgovarajućeg partnera u Nacukiju, koji je njena mirna i nepredvidiva, odsečna i decentna izlaganja podržavao raznoraznim šumovima i tonovima na trubi, uz povremene perkusivne pasaže na sitnim izvorima zvuka, kao i vokalne izlete. Jošino i Nacuki su nas, zapravo, upoznali sa sadržajem njihovog audio izdanja Kaikou (onyva, 2018). Bila je to prava japanska avangarda. Izraz – moderan, a sredstva, karakter, energija, aura – vrlo japanski.
Elem, nakon popriličnog meandriranja valja stići do glavne staze ovog teksta, posvećenog etno-strani 24. „Ring Ringaˮ. Na toj stazi su utisci nakupljeni tokom koncerta Metamorphic Orchestra, čiji su se članovi pre izvesnog vremena okupili oko projekta Metamorphic Songs. Projekat je deo odveć započetog evropskog poduhvata Gete-instituta, koji podrazumeva stvaranje i širenje mreže umetnika i istraživača iz različitih zemalja, sa ciljem „otkrivanjaˮ i predstavljanja raznoraznih slučajeva migriranja pesama iz jedne u drugu (treću, petu…) kulturu, zemlju, narod, kontekst… S obzirom na to da je Svetlana Spajić glavni kreativni pogon u srpskom ogranku ovog projekta, čija je premijera bila održana na „Ring Ringuˮ, ne treba da čudi to što su koncertnim programom dominirale pesme (još bolje – delovi pesama) iz narodnog, pa i tzv. narodnjačkog miljea.
Metamorfični stav
Ne bih pogrešila ako bih najpre istakla da je program izvelo osam fantastičnih, veštih izvođača, neistovetno muzički odnegovanih. Ne bi bila greška ni da se pre svega govori o dinamičnoj, atraktivnoj večeri, sjajnoj atmosferi i ozarenoj publici. Ali, ako je i mene lično sve to oborilo s nogu, šta je ono zbog čega nisam na iste mogla ponovo da se uspravim? Reč je o genijalnom, kreativnom, elastičnom pristupu muzici, tradiciji, kulturi, u svakoj od 11 numera posebno. Tu nema traga manirizmu, ponavljanju, kopi-pejstovanju. Recimo, u prvoj numeri „Good Evening, Old Motherˮ dobili smo kolažne smene segmenata narodne pesme iz Slovenije „Dobar večer, stara majkoˮ i po mnogo čemu srodne himne SFRJ „Hej, Sloveniˮ. Numera je nosila puno semantičkih, simboličkih i istorijskih slojeva, ali je svakako to bilo uživanje i u melodijsko-harmonsko-ritmičko-jezičkoj igri.
Pružilo je super zabavu na samom početku koncerta uveravajući nas da ćemo do kraja večeri zadržati široko razvučene osmehe.
Peta numera „Look, Motherˮ nosila je potpuno drugačiju zamisao, sa „kjaro skuroˮ uranjanjima i izranjanjima dva tipa seoske vokalne tradicije u Srba, kroz dve pesme čiji je zajednički imenitelj početak stiha – Vidiš, majko (momka rumenoga; ono brdo dole). Opet jedna, još čistije muzička igra, ali podstaknuta narodnim tekstom.
A šta je sa jedanaestom numerom „Friendship (Ramo Ramo)ˮ, kojom je ovo veče zaokruženo? Tu je, pak, napravljen dvodisciplinarni spoj umetnosti filma i muzike. Ovde nismo slušali verzije iste pesme/melodije, koja je proputovala svetom i pustila korenje na nekoliko mesta, niti pesmu, koja se po nekom, makar i udaljenom osnovu, može povezati sa drugom melopoetskom ljudskom tvorevinom. Ne, ovde je u fokusu samo ta jedna, jedinstvena, mnogima u Srbiji draga tema Slobodana Ilića Bobana (muzika) i Božidara Milivojevića (tekst), na čijem se totemskom stubu nalazi emotivno filmsko biće indijskog porekla. Kraće rečeno – film iz jedne, preobražen je u pesmu iz druge kulture.
Izdvojila sam ove tri numere u želji da predočim sa koliko prirodnosti i gipkosti su Svetlana Spajić i muzičari Metamorphic Orchestra pristupili projektu. To nisu, dakle, moji favoriti. To jest, nisu jedini. Ima ih… Jedanaest!
Jer, doslovno svaka je imala neponovljivu ideju i realizaciju, čačkajući nam znatiželju i istraživački nastrojene moždane vijuge, istovremeno nas obasipajući radošću, smehom i pozitivnom snagom.
Bilo je zabavno videti i neke od muzičara u neočekivanoj ulozi tumača tema poput Igrali se konji vrani (sedma numera „Bad-Tempered Horsesˮ) ili Hajri Mate Diki Daje (deveta numera „Curse On You, Motherˮ). Ali, sjajna ideja, jak timski duh i versatilnost tih (kao i ostalih) muzičara, povela ih je ka istinskom davanju sebe i ubedljivoj interpretaciji. Tako su stvoreni izrazito kompaktan zvuk i zajedništvo, čiji su nemerljiv doprinos dali, dakle, i oni ukorenjeni u savremenoj muzici i slobodnoj improvizaciji, poput Marine Džukljev (klavir), Izabel Ditua (Isabelle Duthoit, klarinet, glas) ili Franca Haucingera (Franz Hautzinger, truba)… Bilo je, istina, puno trenutaka u kojima su pomenuti umetnici aranžmane obogatili u skladu sa onim što teče njihovim venama – atonalnim pasažima, klasterima, rascepkanim motivima, vokalnim egzibicijama, skičanjima, šuštanjem, bukom, itd – ali se i to, kao i sve drugo na ovom koncertu, dešavalo prirodno i logično, usklađeno sa tokom konkretne numere, uvek sa stilom i merom.
Marina, Izabel i Franc, kao i bubnjar Lav Kovač sa zasebnim disperzivnim žanrovskim iskustvom, svakako nisu bili egzotične, čudnovate ptice u Metamorphic jatu. Ostali muzičari, pored dokazane kompetencije u world music/roots/etno oblastima, takođe su znani i po visokim dometima u sferi avangarde i improvizacije: Ervin Malina (kontrabas), Bogdan Ranković (saksofon, bas-klarinet, frule), Tijana Stanković (glas, violina) i Svetlana Spajić (glas). Tijana i Svetlana, između ostalog, pripadaju dvema izvanrednim, domaćim, a kapela ženskim grupama koje neguju tradicionalnu pesmu – Svetlana predvodi svoju Pjevačku družinu, dok Tijana čini jednu trećinu Rođenica. Ovo je njima dvema bilo prvo sjedinjenje. Majstorski su im zvučala saglasja, kao i naizmenične epizode.
Različitih glasovnih registara, boja i temperamenata, Svetlana i Tijana su pružile bogatstvo doživljaja melodija, ritmova, lestvica i poruka stihova. Pružile su nam nostalgične trenutke, monumentalne, produhovljene, strasne, zafrkantske…
Ne samo one, naravno, nego svi muzičari na sceni zajedno. Pokazali su kako se uživa u muzici, i kako u svetu, životu i umetnosti treba da postoje samo one suvisle granice, granice dobrog ukusa i ponašanja, a da one glupave granice – žanrovske, kulturne, nacionalne i dr – treba pustiti da istrule do kraja.
Ako smo i bili posesivni, nakon ovog magičnog koncerta izašli smo isceljeni od te zle osobine, sposobni da zajedno zapevamo neku od „metamorfičnih pesamaˮ ansambla Metamorphic Orchestra: „Dunja – Rakiaˮ (Dunje ranke/Dournarakia), „Rosemary And Rosesˮ (O mój rozmarynie/Koło ogródeczka woda ciekła/Rožica sem bila), „Bei Mir Bist Du Schönˮ, „Through Hills And Valleysˮ (Po šumama i gorama…), „Drei Ritterˮ (Es ritten drei Reiter zum Tore hinaus/Devojka na studencu…), „O Tannenbaumˮ (O Tannenbaum/Maryland, My Maryland…) i tako dalje, i tako dalje…
Evo me, sad, kod kuće. Organizam mi još uvek vibrira od divote doživljene na prvoj večeri „Ring Ringaˮ, u (ušnim) školjkama se i dalje čuje muzika, a u rukama mi je bogato informativan, vrhunski dizajniran liflet o projektu Metamorphic Songs. Zadovoljstvo se nastavlja…
kidalica cert! jako lep tekst!