Rubrika: Bez paradajza, molim!

Mađarska strast

Jedan od tri koncerta Mađarskog državnog folklornog ansambla MÁNE (Magyar Állami Népi Együttes) u Srbiji, održan je u našoj prestonici. Evo utisaka sa ove uzbudljive večeri; Beograd/Madlenianum, 4. februar 2019. godine.

Autor: Tijana Stanković

Foto: Imre Martinek

Šest decenija postojanja, pedeset tri zemlje na četiri kontinenta, pred više od devet miliona ljudi, sto dvadeset puta godišnje… Čitam programsku knjižicu koncerta, dok pokušavam da uđem u već popunjenu veliku salu Madlenianuma. Kada folklorni ansambl prevali više od pola decenije postojanja, a u Srbiji ih ima napretek, brojke same počinju da se nižu. Međutim, ovde je reč o jednom ansamblu iz zemlje sa kojom delimo severnu granicu više Subotice, i to o državnom ansamblu, te tako velike brojke diktiraju visoka očekivanja.

Nekoliko minuta nakon dvadeset časova, obreo se Mađarski državni folklorni ansambl na pozornici Velike scene i u nešto više od sat vremena programa ostavio brojnu publiku bez daha.

Ovaj koncert, od ukupno tri, koje je ansambl izveo u našoj zemlji (pored Beograda, u Gornjem Milanovcu i Užicu), omogućen je zahvaljujući organizaciji Instituta za kulturu Mađarske ambasade Collegium Hungaricum u saradnji sa „Mega Art-SM” iz Beograda, a u okviru već poznate manifestacije Nedelje mađarske kulture u Srbiji.

Foto: Imre Martinek

„Mađarska strastˮ naslov je scenskog dela, vešto sklopljenog od trinaest tačaka – koreografija, vokalnih i instrumentalnih kompozicija, koje po trajanju nisu prelazile pet minuta (ili se bar tako činilo). Smenjivale su se jedna za drugom prirodno, ređajući se po sličnoj tematici, muzičko-plesnom ili žanrovskom materijalu, ali i uz kontraste, praveći obrt do kulminacije i postupno nazad, u jednostavno, sporo, a kapela finale, gradeći širok luk dramaturškog toka. Ovako osmišljen program zapravo je omaž životnom delu kompozitora i pedagoga Zoltana Kodalja, a „predstava je zamišljena kao putovanje preko celog Karpatskog basena – od Rabe do Bukovine, od severne Slovačke do zapadne Rumunijeˮ, piše reditelj i koreograf Gabor Mihalji.

Foto: Imre Martinek

Narodna igra iz Bukovine, kao ekspozicija celokupnog scensko-plesnog dela, pored očigledne ideje da prezentuje koreografisani folklor iz jedne regije, upoznala je publiku sa svim elementima koji će se javiti u daljem programu – sve formacije mađarskih narodnih plesova, sa akcentom na virtuoznosti muške solističke igre, liričnosti ženske, te plesa udvoje.

Tradicionalno i moderno, pa i suprotstavljanje različitih nivoa stilizacije, nisu bili u sukobu, kako u ovoj numeri, tako ni u celom scenskom delu, jer su se ove dve, samo naočigled krajnosti, na prirodan način približile jedna drugoj, dajući homogeni rezultat.

Spora i brza narodna igra iz Đimeša, Devojačka narodna igra iz Moldavije, Narodne igre iz oblasti Čik, Intermeco i verbunk, Ptičija pesma, Spretne igre – nazivi su još nekih koreografija koje je publika imala zadovoljstvo da vidi na sceni. Pa ipak, pojedine numere su se izdvojile posebnošću i umećem izvođača.

Foto: Imre Martinek

Vokalna numera Lastavice, u izvođenju ženskog hora i solistkinje Martine Serenčeš, na momente je podsećala na čuveni hor Misterija bugarskih glasova, koristeći proširenu vokalnu tehniku i jednostavne udaračke instrumente.

U Parafrazi na cigansku violinu „primašˮ je sa lakoćom menjao različite stilove sviranja violine, a članovi orkestra su, naočigled svih prisutnih, i sami uživali u sviranju. Na programu se našla još jedna instrumentalna numera, gde je virtuoznost pokazao solista na cimbalu.

Foto: Imre Martinek

Kulminacija programa kao da je nastala pod parolom „manje je višeˮ. Na scenu izlaze dva izvođača – igrač i svirač na drombuljama. Ovaj duo je ostavio i najjači utisak na publiku koliko zbog umeća, toliko i zbog energije koju su pružili, pobravši najveći aplauz.

U Varijacijama na temu iz severne Mađarske učestvuje ceo ansambl, praveći rekapitulaciju svega prikazanog. Finale ove numere poslužiće kao bis, nakon poslednje tačke na programu pod nazivom Večernja pesma, u kojoj je učestvovao čitav ansambl, a solista je bio Milan Hetenji. Emotivno i svedeno izvedena, bez previše ukrasa, ali sa ukusom, primereno. Na nešto većoj ubedljivosti Večernja pesma će dobiti nakon ulaska celog ansambla, koji se pridružio solisti, u horskom maniru, želeći svima Laku noć.

Sve je teklo prirodno – dobro osmišljen dramaturški tok, visok nivo profesionalizma u igri, blistav, ali nenametljiv kostim, scensko svetlo, koje je pomagalo razvoju narativa, jednostavna video projekcija fotografija, virtuoznost orkestra i obraćanje pažnje na detalje.

Velika očekivanja s početka koncerta su opravdana. Tome je svedočio buran aplauz na kraju i ozarena lica prisutnih, dok su razmrdani bisom napuštali Madlenianum.