Rubrika: Bez paradajza, molim!

Idila postoji, uz harfu i koru

Katrin Finč i Seku Keita premijerno su nastupili u Srbiji, na šestoj večeri 39. izdanja NOMUS-a, u prelepom zdanju Galerije Matice srpske, 14. aprila 2019. godine. Njihov drugi nastup u našoj zemlji biće upriličen 16. aprila u Domu omladine Beograda. Slede redovi o koncertu održanom u Novom Sadu, a na našem portalu može se pročitati i intervju sa umetnicima.

Autor: Mirjana Raić Tepić

Koncert Katrin Finč i Sekua Keite na NOMUS-u, 2019. Foto: Srđan Pabllo Doroški

Nekoliko minuta nakon 20 časova duo je ušao u salu propraćen gromoglasnim aplauzom. Novosađani su, očigledno, došli na ovaj koncert dobro pripremljeni i sa velikim očekivanjima. Tome govori u prilog i činjenica da su karte bile rasprodate, pa su organizatori, za one koji nisu uspeli da kupe karte, a zbog ograničenog kapaciteta sale, obezbedili alternativni live stream u galeriji iznad sale, u kojoj se istovremeno odvijao koncert.

Iako sam slušala ovaj duo ranije, moram priznati da sam sada imala potpuno drugačiji doživljaj njihovog zajedničkog muziciranja.

Tokom prvih par numera bila sam potpuno okupirana praćenjem svirke na kori (tradicionalni žičani instrument Zapadne Afrike), odnosno, tehnike sviranja, kao i pokušajem da konačno uočim zvučnu razliku između kore i harfe. I, avaj, razlika doista postoji, ali ju je kroz samo slušanje vrlo teško uočiti, te se tek uz vizuelni segment dobija konačna i potpunija slika celokupnog sadržaja, odnosa ova dva (zvučno) vrlo slična instrumenta, kao i njihovih eventualnih različitosti.

Koncert Katrin Finč i Sekua Keite na NOMUS-u, 2019. Foto: Srđan Pabllo Doroški

Katrin (Catrin Finch) i Seku (Seckou Keita) imaju suptilan odnos prema muzici i filigranski pristup (iz)gradnji materijala, koji se najčešće zasniva na repeticiji motiva ili fraze i daljem manipulisanju i usložnjavanju muzičkog sadržaja kroz iskazivanje svih tehničkih mogućnosti ova dva instrumenta, kao i virtuoznosti koje oba umetnika poseduju.

Na koncertu, na kom su uglavnom izvedene numere sa drugog albuma Soar (2018), bio je, takođe, upečatljiv odnos dvoje muzičara, koji baziraju svoju saradnju na velikom međusobnom uvažavanju, što se uočava u gotovo svakom „dijaloguˮ tokom svirke.

Pritom, sve ostaje na nivou nepretencioznog i svedenog, pa pomalo i naivnog izlaganja sadržaja koji pretenduje da svojom jednostavnošću gotovo uvek bude na granici meditativnog. Čak su i Bahove Goldberg varijacije izvedene u istom stilu. Nisam sigurna da li bih uspela da ih prepoznam da ih nisu prethodno najavili. No, svakako je bilo interesantno čuti Bahovu muziku u ovoj jedinstvenoj kombinaciji i interpretaciji.

Koncert Katrin Finč i Sekua Keite na NOMUS-u, 2019. Foto: Srđan Pabllo Doroški

U intimnoj atmosferi sale u kojoj se dešavao koncert bio je neibežan prisniji odnos sa publikom i tu se Seku Keita odlično snašao. Lako je komunicirao, pričajući šta njega i Katrin inspiriše da stvaraju muziku, a u toku sviranja široko se osmehivao, gledajući oko sebe u želji da ostvari kontakt sa nekim iz publike. Vešto je baratao i finim humorom, u vidu svojevrsne glume u toku svirke, naročito kada je dolazilo do navodnih „sukobaˮ između njega i Katrin.

Bilo je naročito prijatno čuti kako Seku peva i to baš u onim trenucima kada vam je potrebno da čujete još nešto što će vas malo izmestiti iz jednostranosti, ali i homogenosti koju ova muzika pruža. Kada je u jednoj od numera Katrin svojim glasom izgovarala tekst na velškom, pa joj se i Seku pevajući pridružio, čini se da je koncert dostigao svoj vrhunac. Okruženi slikama velikih formata iz nacionalne zbirke Galerije Matice srpske, slušajući harfu i koru, slušajući velški i „senegalskiˮ, zaista smo svi mogli, bar na trenutak, da poverujemo da idila na ovom svetu postoji i da smo je doživeli – upravo tada.