Rubrika: Uši pišu

Don Kipper : Seven Sisters

Riverboat Records, 2018

Virus kosmopolitskog kulturoljublja

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

Naslovna strana albuma „Seven Sistersˮ

Seven Sisters je naziv poslednjeg albuma britanskog sastava Don Kipper. Ovaj, mnogo puta nagrađivan, polinacionalni sedmočlani sastav pronosi tradicionalnu muziku severoistočnog Londona. To jest, muzičko klupko stacionirano na ovoj tački, a satkano od turskih, grčkih, bugarskih, makedonskih i klezmerskih tonova, skala i boja, moderno tumačenih tradicionalnih ritmova, kao i bravuroznog poznavanja instrumenata i raznolikih načina pevanja.

Dakle, ova vrlo nelondonska muzika, pitkih i brzo smenjivanih tema i aranžmanskih slika, uspešno raspršuje lepršavi kosmopolitski virus.

Album neobično dugog trajanja za današnje pojmove (preko sat vremena), koji nam Don Kipper poklanja, jeste celina srčanih i predanih deonica, žestoko slikovitih rešenja i obilja autohtonih ritmičkih obrazaca nestandardno brušenih.

U luku izdanja Seven Sisters uplovljavamo pesmom „Welcomeˮ. Na uvodni ud Tima Karpa se nadovezuje orijentalnim načinom otpevani tekst Dunje Botic, a kasnije i netemperovana klezmeroidna violina Endrjua Gormana, osnivača ovog sastava, inače priznatog kompozitora muzike brojnih kratkometražnih filmova. Prva numera na svojevrstan način predstavlja potpuri ploče, kumulativno nanoseći muzičke stilove i gruvove.

Ova etno-uvertira nas postepenim ubrzavanjem tempa i zgušnjavanjem akcenata neprimetno zavodi, pre svega unisonim ritmičkim motivom kontrabasa (Džejmi Benzis) i bubnja (Timi Dojl).

Naposletku, ovu igru razbija impresivno odsvirana partija uda, potpuno neslućeno nas uvodeći u novi pamtljivi motiv ritam sekcije. Nameće se asocijacija na plemenskog vrača koji katarzira tokom obreda. Utisak potpomaže i svojevrstan hor (sastavljen od članova benda), koji sa vođom rituala peva repetitivni pentatonski motiv. Množenjima, naslojavanjima i ubrzavanjima numera se raspada u samo jedan unisoni ton na kraju.

Foto: Andy Hughes

Kompozicija pod brojem tri, „Doina – Evin Terkisherˮ, nas dočekuje klarinetom impresivno izvajanog tona koji svira profesor Danijel Guli (takođe, osnivač sastava). Plivajući nad rubatom, retko čute preciznosti u artikulaciji i brojnih nijansi u dinamici, može nas podsetiti na uvodne partije Bokija Miloševića. Podloga je harmonika sama, a violina svirana skoro naški, čini se, bliska onoj koju dodiruju garavi prsti u nekoj kafani pri vrhu Skadarlije. Dala bi se povući i analogija sa poljskim bendom Kroke, koji svoju inspiraciju nalazi upravo u balkanskim tradicionalima.

No, specifukum albuma Seven Sisters jeste – ritam. Primer je razuđeni turcisoidni deveto-osminski model u drugoj pesmi na izdanju (zanimljivost je nesporna analogija sa Stojinom pesmom „Evropaˮ). Ili: neodoljivo igriv džonzornovski ritmički koncept pesme „Cassenbaumer Sherˮ. Čućemo i uticaje Asian Dub Foundation-a u pesmi „Min Orkizeseˮ, kao i rasterećenu miksturu italijanske tarantele i bugarskog estama (br. 9 – „Gambrinusˮ).

Zaključak je da ova mamljiva, sadržajna i sa kompozitorsko-aranžerskog gledišta vrlo kompleksna celina nudi značajno tumačenje muzika sa drugog kraja sveta. Pristup koji, pod neminovnim pečatom zapadne civilizacije i savremenog doba, zrači jasnu kosmopolitsku poruku, negirajući spektar akulturoloških tekovina istog kapitalističkog sveta. Reklo bi se da Don Kipper inkubira virus globalnog kulturoljublja, koji nam slušanjem albuma Seven Sisters prenosi.