Rubrika: Umlje i etno

Dead Can Dance: u slavu antičkog Dionisa

Preko trideset godina iščekivani Dead Can Dance će konačno po prvi put gostovati u Srbiji. U organizaciji agencije „Charm Musicˮ, oni će 28. juna 2019. godine održati koncert u Sava centru. Turneja Dead Can Dance donosi presek skoro četrdeset godina duge karijere i oni na nastupima izvode pesme koje nisu dugo svirali. Najavljeni koncert u Beogradu jedinstvena je prilika da se čuju i pesme sa njihovih ranijih izdanja iz osamdesetih i devedesetih godina. Dok odbrojavamo dane do koncerta, prvi na srpskom jeziku opširno predstavljamo njihov poslednji album pod nazivom „Dionysusˮ. No, nije ovo tek obična recenzija albuma, već radije esej o stvaralaštvu slavnog australijsko-britanskog dua.

Autor: Danko Strahinić

Dead Can Dance (Liza Džerard i Brendan Peri). Foto: Vaughan Stedman & Stephanie Füssenich

Dead Can Dance su 1980. godine u Melburnu osnovali Liza Džerard (Lisa Gerrard) i Brendan Peri (Perry). Bend je od svojih početaka označavan kao postpank i dark, pa ih je uglavnom pratila publika iz tih subkulturnih grupa, da bi vremenom u njihovo stvaralaštvo bili uključeni keltski, srednjovekovni, barokni i afro-mediteranski muzički uticaji, dok su inspiraciju nalazili u antičkom misticizmu, gnosticizmu i tradiciji predaka. Oznaka world music počela je da se pojavljuje uz njihovo ime dugo nakon što je ova muzička „etiketaˮ postala tržišno prepoznatljiva i isplativa. Ponekad ih, zbog brojnih različitih folklornih motiva u njihovim pesmama, neopravdano nazivaju i pionirima ovog „žanra”, a etiketa world music im se lepi iz komercijalno propagandnih razloga.

Muziku Dead Can Dance čini složen i zanimljiv mozaik više žanrova, muzičkog nasleđa različitih narodnih tradicija, kultura i epoha, koji posebno boji dvojstvo glasova Lize Džerard i Brendana Perija, ali i Lizin prepoznatljivi način pevanja.

Dead Can Dance svakako imaju zasluga što su mnogim ljudima skrenuli pažnju na postojanje različitih muzičkih tradicija i žanrova širom sveta. Njihov uticaj na popularnu kulturu nije zanemarljiv, ali ga nije moguće ni realno izmeriti. Zaslužni su, uz druge činioce iz oblasti popularne kulture, za nastanak bendova poput nemačkog Corvus Corax-a, bugarskog Irfana i norveške Wardrune, kao i za buđenje neopaganskog muzičkog talasa u Evropi krajem 20. veka.

Interesovanje šire publike zadobili su nakon što je Liza Džerard u saradnji sa čuvenim kompozitorom filmske muzike Hansom Cimerom (Zimmer) komponovala i otpevala nekoliko pesama za potrebe filma Gladijator (2000), što je posledično dovelo do njihovog izlaska iz okrilja andergraund scene. U potonjim godinama bend nije radio, dok je Liza bila diskografski vrlo aktivna, sa ponekad dva albuma godišnje. Na scenu su se vratili 2012. godine albumom simboličnog naziva, Anastasis. Novi album Dionysus pojavio se krajem 2018 (PIAS Recordings).

Naslovnica albuma „Dionysusˮ

Put ka Dionisu

Šest godina iščekivani album je utoliko više bio iznenađenje jer je Liza tokom 2017 – 18. godine bila zauzeta nastupima sa čuvenim bugarskim ženskim horom Misterija bugarskih glasova i Hansom Cimerom. Uočljivo je da je na albumu više prisutan rukopis Brendana Perija (što je i potvrđeno u njihovim intervjuima), koji je oko pola godine razrađivao ideje za album i muzički osmišljavao ovo izdanje, dok se Liza Džerard pridružila pred kraj, kada su zajedno radili na glasovnim deonicama.

Ovo nije ni prvi put da se Dead Can Dance okreću balkanskom nasleđu. Helenska kultura, ona antička, kao i vizantijska, od samih početaka bila je inspiracija u radu benda, što se ogledalo, primera radi, u pesmama „Persephone (Gathering of the Flowers)” i „Dawn of the Iconoclast” (1987).

Zatim je na albumu Serpent’s Egg (1988) korišćeno srednjovekovno balkansko i slovensko duhovno nasleđe „majke Vizantijeˮ. Povratnički album iz 2012. godine je osim naziva Anastasis, doneo i nekoliko pesama sa naslovima na grčkom jeziku – „Agape”, „Amnesia”, „Anabasis” (naslov najpopularnije knjige starogrčkog vojnika i pisca Ksenofonta), dok su na potonjoj turneji izvodili rebetiko standard „Ime Prezakias”.

Potom su, pre nekoliko godina, Dead Can Dance besplatno uradili pesmu „Eleusis” (2016) za potrebe kandidature grada Eleusine za Evropsku prestonicu kulture. Grad je u antičko vreme bio sedište čuvenih Eleusinskih misterija održavanih u čast starogrčkih boginja Demetre i Persefone. Ovo je kod ljubitelja njihove muzike probudilo nadu da Dead Can Dance rade na novom albumu.

Pesma u čast sedišta Eleusinskih misterija, bila je, ispostaviće se, namerno ili ne, samo korak u pravcu bavljenja Dionisijskim misterijama, koje su održavane u čast antičkog božanstva Dionisa, slavljenog i tokom svečanosti u Eleusini.

Naime, Peri se za ovu temu zainteresovao nakon čitanja Ničeove knjige Rođenje tragedije iz duha muzike (naslova koji je dosta uticao i na stvaralaštvo Džima Morisona), što ga je podstaklo da sve više istražuje o Dionisu, svečanostima i običajima vezanim za njegov kult.

Dionis i pratioci-detalj kompozicije Usnula Arijadna, Arheološki muzej Solun, Foto: Danko Strahinić

Povratak mitskom

Kult Dionisa pratile su specifične verske svečanosti poznate pod nazivom Dionisijske misterije. Misterije i prateći rituali povezani sa godišnjim dobima i agrarnim radnjama, označavale su cikluse smrti i ponovnog rađanja. Tokom njih učesnici su imali priliku da se uz pomoć vina (čiji način pripreme je otkrio sam Dionis), sa obiljem biljnih, cvetnih i smolastih sastojaka, a možda i psihoaktivnih suspstanci, i putem ekstatičnog plesa oslobode društvenih stega i prevaziđu sopstvena ograničenja, kako bi ih zaposela neka životinja ili samo božanstvo.

Učesnici u procesijama za sebe nikada nisu govorili da su u stanju ludila, već su ih tako opisivali samo neposvećeni, dok su, po njihovom verovanju, oni koji nisu hteli da slave Dionisa kažnjavani umnim poremećajima. Dionisovim mitovima razrešavane su dileme i sukobi između racionalnog i iracionalnog u životu. Kult je bio rasprostranjen po celoj Grčkoj, ali je bio zastupljeniji u seoskim sredinama, dok je Dionisu bilo posvećeno samo jedno proročište, u Amfikleji, u Fokidi.

Zbog svog slobodnog, pa i razuzdanog karaktera, koji je kao takav bio izazov uspostavljenom društvenom konsenzusu, kult nije uvek podržavan, već su njegove svečanosti i ograničavane, pa ga je čak Senat rimski i zabranio 186. godine pre Hrista, što je same proslave učinilo popularnijim.

Konačna zabrana usledila je u vreme cara Teodosija u 4. veku, da bi kult sa širenjem hrišćanstva, a potom i islama, bio potisnut, ali ne i do kraja iskorenjen.

Dionysus je povratak mitskom, album koji za inspiraciju ima kult antičkog božanstva Dionisa, čiji mnogi aspekti nisu danas poznati. Iako se često vezuje samo za helensku i rimsku civilizaciju, reč je o mnogo rasprostranjenijem kultu, kojem su ove dve civilizacije dale, barem za prosečnog Evropljanina, najprepoznatljivije „elemente”. Album je, svakako, posveta starogrčkoj kulturi.

Iako je ovaj album muzički najsličniji pretposlednjem izdanju Spiritchaser iz 1996. godine, on odstupa u mnogo čemu od njihovog dosadašnjeg rada. Reč je o prvom potpuno konceptualnom izdanju, koje je razvijeno oko jedne osnovne ideje, a i početna zamisao bila je da urade nešto drugačije. Zbog složenosti teme, Peri se odlučio da pristupi sa impresionističke tačke gledišta, te je odabrao najvažnije aspekte iz mitoloških priča o Dionisu i pretočio ih u delove koji se preobražavaju jedan u drugi.

Peri je album zamislio kao klasični oratorijum, podeljen na dva čina i sedam stavova, pri čemu je na umu imao i Posvećenje proleća Igora Stravniskog, delo koje, uzgred, on smatra dionisijevskom muzikom.

Svaki stav ponaosob temelji se na različitim elementima Dionisijevskog mita: njegov dolazak sa Istoka morem, ples menada (bahantkinja), obredi, tokom kojih je dolazilo do proširenja svesti, te obredi vezani za žetvu, putovanje u podzemni svet itd.

Međutim, kao što ni Dionisijske misterije nisu samo starogrčka svetkovina, tako ni u ovom albumu ne treba tražiti isključivo grčke korene. Raznolikost mogućeg porekla Dionisovog kulta i verovatnoća da je zemlja njegovog detinjstva – Nisaida, u Maloj Aziji, Libiji, Etiopiji ili Arabiji, kao i da dionsijiskih elemenata, bar kako ih Brendan Peri vidi, ima u različitim kulturama širom sveta, dali su autorima prostora da izmaštaju jednu široku sliku i slobodu za prostranu muzičku podlogu, raznovrsnost ideja i produkcijskih rešenja.

Frule, koze i horovi

Osnovnu podlogu na albumu čine tradicionalni instrumenti različitih naroda Sredozemlja, raznovrsni tipovi pastirskih frula, tradicionalni gudački instrumenti, poput bugarske gadulke, razna cimbala i perkusije, poreklom iz Severne Afrike i Male Azije.

Drugi sloj čine instrumenti koji mogu da imitiraju i dočaraju zvukove životinja i prirode, poput vetra, kiše i kretanja vode, kao i zviždaljke koje oponašaju ptica poj, dok su dodati i terenski snimci zvukova iz prirode, poput snimaka koza, pčela itd. Ovim je Peri želeo da poveže prirodu i njeno slavljenje sa Dionisom, kao božanstvom vegetacije. Zvukovi ptica nisu novina, jer su korišćeni već u, primera radi, pesmama „Yulunga (Spirit Dance)ˮ, „Toward the Withinˮ i „Birdˮ sa ranijih izdanja.

Poslednji sloj koji je dodat su horovi. To je sasvim logično rešenje, jer je kult Dionisa povezan sa nastankom grčke drame i pozorišta u kojima su horovi imali bitnu ulogu.

Za obrazovanje horskih napeva korišćeni su tzv. graditelji slogova (syllable builders). Naime, Peri je iskoristio glasovne biblioteke i arhive koji imaju ovu specijalnu tehnologiju. On je pisao sopstvene fraze i izmišljao sopstvene reči i rečenice, koje su potom „otpevane” i obrađene kroz „Syllabuilder”, i tim postupkom „stvorioˮ polifono pevanje. Nakon toga su Liza Džerard i on svoje pevanje spojili sa tim „glasovima” da bi proizveli utisak horskog izvođenja.

Dionsov dolazak preko mora, Dionisov mozaik (detalj), Dion, Grčka. Foto Danko Strahinić

Ti koji iz mora izlaziš, božanski Dionise, izumitelju vina…

Album otvara „Sea Borneˮ, koja započinje šumovima mora i zvukovima brodskih sirena, dok prelazi na repetitivno sviranje perkusija i pevanje ženskih glasova, kojim se najavljuje dolazak Dionisa sa Istoka, preko mora. Ovaj stav je ključan u razumevanju Dionisa kao „božanstva koje dolazi”, jer je on naknadno uvršten u panteon olimpskih bogova, kao i nekoga koji se povezuje sa zaštitom onih sa margina društva: ženama, robovima, izgnanicima i „strancima”.

Drugim stavom prvog čina, „Liberator of Minds”, Peri je ima nameru da opiše Dionisa kao „onog koji ljudskom umu daje krila”, kao oslobodioca, koji vinom, muzikom i plesom, ali i halucinogenima i psihoaktivnim supstancama proširuje svest. Prilično miran, ovaj stav bi se mogao posmatrati više kao uvod u naredni, „Dance of the Bacchantes”.

Upravo ovaj treći stav ostavlja poseban utisak i njime Dead Can Dance žele da ožive sećanja na procesije u kojima su sudelovale samo žene, sledbenice Dionisovog kulta, menade (bahantkinje), koje su napuštale svoje kućne poslove kako bi u zanosu uzele učešće u njima.

Ovaj stav, sablasnim zvukovima ptica, tonovima proizvedenim na slovačkoj pastirskoj fruli, fujari, ženskim glasovima i snažnim zvukovima udaraljki, od kojih može da se zavrti u glavi, pomalo priziva atmosferu mevlevijskih sufijskih plesova i podstiče na igru. Jedan od motiva u stavu je i izvesna marokanska ritualna pesma. „Dance of the Bacchantes” je jedino sa ovog izdanja što Dead Can Dance izvode na tekućoj turneji.

Na putu ka planini i šumi

„The Mountain”, prvi singl sa albuma, početni je stav drugog čina. Njim Peri želi da odvede slušaoca na mitsku planinu Nisu, mesto Dionisovog detinjstva, gde ga je odgajio kentaur Hiron, koji ga je naučio pevanju i plesu, kao i obredima i postupcima inicijacije. Zvukovi koza i medenica pri kraju ovog stava veza su sa kultom Dionisa i asocijacija na njegove pratioce, satire (pola čovek-pola jarac) i uopšte na procesije tokom svečanosti gde su neki učesnici i plesači nosili maske jarčeva (tragos). Tragos je u korenu reči koja je grčkoj tragediji dala ime. Iako su i muškarci mogli da „polude” zarad Dionisa i da mu se potpuno predaju, jer je smatrano da je vrhunac transa kada ih sam Dionis zaposedne, nije im bilo dozvoljeno da se pridruže grupama žena, menadama, koje su odlazile u planinu i šume svake druge godine.

„The Invocation” predstavlja horski poziv Dionisu da prisustvuje svečanosti berbe grožđa, jer je on pronašao vinovu lozu i način pripreme vina, i zaštitnik je vegetacije i prirode, koja se stalno obnavlja. Ovaj stav je izabran za drugi singl sa albuma. U stavu je najviše došao do izražaja pomenuti postupak građenja horskog pevanja, koji je Peri izveo tako da zvuči kao bugarski napevi. Prisustvo hora ženskih glasova može se sagledavati u kontekstu grčke drame i interakcije hora i horifeja (Liza). Ovaj singl pratio je spot sa zanimljivim izborom običaja koji je u njemu predstavljen.

U pitanju je običaj kukera čije se poreklo vezuje za antičko tračko proslavljanje kulta boga Dionisa, što je imalo za cilj da se pokaže kontinuitet u proslavljanju ovog antičkog božanstva u nekom vidu i danas.

Sam običaj je u različitim varijacijama rasprostranjen širom Balkana, u kome maskirani u ovna, jarca ili bika (manifestacija ili simbol Dionisa) i okićeni velikim zvonima, imaju ulogu da preplaše zle duhove.

Pretposlednji stav „The Forest” je za Perija poziv da napusti težnju za svetovnim i materijalnim i izvrši povratak u iskonsko prosvetljeno stanje bića, kakvim ga poznaje hinduistička tradicija Vanaprastha – „odlazak u šumuˮ, kao krajnjeg stadijuma ljudskog duhovnog razvoja. Veza sa Indijom u kultu Dionisa nije beznačajna, jer po predanju otkriće vina vezano je za njegov put na Istok, ali i njegov dolazak nazad u helenski svet.

Završni stav nosi naziv „Psychopomp” i prikazuje Dionisa u njegovoj ulozi vodiča duša umrlih, Hadu, u zagrobni život. Mit o Dionisovom silasku u Podzemlje, odakle je on izveo svoju majku Semelu, ukazuje i na to da se na njega gledalo, poput drugih agrarnih božanstava, kao na gospodara mrtvih. Dosta mirniji, ovaj stav donosi duet Lize Džerard i Brendana Perija koji odiše spokojem. Moguće izgovaranje imena Sapfe u ovom stavu možda je omaž starogrčkoj pesnikinji i „svetom jeziku poezijeˮ (L. Džerard).

Album koji „opijaˮ

Ono što je bila Perijeva posebnost u prethodnom stvaralaštvu jesu poeme koje je pevao na engleskom jeziku, a u kojima je predočavao svoja životna iskustva i poglede na svet. Bili nekome bliski ili ne, Perijevi svetonazori, njegova sposobnost da ih na prefinjeni način utka u pesmu, jesu za poštovanje. Ali, album ne donosi pomenuta poetska razmišljanja, tako da su ljubitelji ostali uskraćeni za taj vid njihovog stvaralaštva. Objašnjenje za to je da je Dionis slavljen prilikom grupnih okupljanja, što je jedan od razloga za upotrebu „horova” na albumu, te da iz tih razloga nije ni bilo mesta individualnim pesmama.

Takođe, iako se na albumu mogu čuti neke „rečiˮ i „stihoviˮ, kao na primer u stavovima „The Mountainˮ, „The Forestˮ ili „Psychopompˮ u drugom činu, nije posredi nijedan poznati jezik, jer je bio cilj da se izmišljenim jezikom solo i horskih napeva probude emocije i prevaziđu sve moguće barijere kakve neki jezik postavlja.

Omot, na kome je maska autohtonog naroda Huichol iz Meksika, koji u obredu prelaza koristi pejotl, referenca je na Dionisove maske u misterijama, ali i na upotrebu te biljke u obredima isceljenja i uvećanje spoznajnih sposobnosti uma, kao još jedne odlike svečanosti u čast Dionisa.

Nekome se ovaj album može učiniti monotonim, ali je reč o odlično isproduciranom delu, koga odlikuje bogatstvo zvuka i složenost kompozicije.

Tvrdokorni poštovaoci Dead Can Dance mogu da budu zadovoljni ovim izdanjem, jer zvuči dovoljno egzotično, mistično i ezoterično. Kao i vino Dionisijskih misterija u kome je niz sastojaka, ovaj album sadrži sve što je potrebno da vas „opijeˮ. Ipak, ko hoće da utoli žeđ, mora da ide na „Izvorˮ, a na Balkanu ih je još uvek mnogo.