Rubrika: Bez paradajza, molim!

Skroz su „kliknuliˮ

U toku je „Ethno Fusion Festˮ (Beogradska sinagoga, 18 – 22. jun 2019). Na drugoj večeri, 19. juna, nastupio je bečki duo koji čine turski violinista Efe Turumtay i harmonikaš srpskog porekla Nikola Zarić. Momci su posle Beograda „odjuriliˮ da održe koncert u Slovačkoj, a potom se vraćaju u Srbiju. Ko je propustio njihov sjajan sinoćni nastup u Beogradu, eto nove prilike, u Grockoj, u dvorištu Rančićeve kuće, u okviru koncertnog ciklusa „Muzička baštaˮ, u petak 21. juna, od 20.30.

Autor: Bojan Đorđević

Duo Turumtay-Zarić na drugoj večeri „Ethno Fusion Festaˮ, Beograd, jun 2019. Foto: Marija Vitas

U Beogradu se u ovih nekoliko dana nagomilavaju world music koncerti, a potencijalna publika se ili topi na vrućini, u pokušajima da otkrije koje ulice nisu zatvorene, ili čeka da prođu kiša i grad. Dođete na događaj, a tamo ima još podosta entuzijasta/fanova koji su, puni znatiželje, savladali sve prepreke. Čak su i muzičari na vreme na bini, te vas muzika i strast ubrzo osvajaju.

„Ethno Fusion Festˮ je događaj kod kojeg (naročito kad se održava u dvorištu beogradske sinagoge ili u samoj sinagogi) ne osećate tenziju. Ne vidite organizatora, ali sve funkcioniše, bez obzira koliko koncerata se održava. Ovogodišnje izdanje festivala je svedeno na 4 večeri, ali je već prve večeri (18. jun) sala bila krcata ljudima željnim da čuju sastav Shira u’tfila, nakon skoro godinu dana.

Već sledeće večeri na istom mestu je bilo nešto manje publike, ali sve u skladu sa vremensko-saobraćajnim neprilikama i sa činjenicom da je bečki duo Turumtay–Zarić našoj publici skoro nepoznat. A momci su ove godine obišli više kontinenata, pa se i Srbija našla na mapi turneje kojom promovišu svoj drugi album Via (Lotus Records), objavljen krajem prošle godine.

Naslovnica albuma „Via”

Efe Turumtay (violina) i Nikola Zarić (harmonika) sviraju zajedno već 5 godina kao duo, i upola toliko kao deo grupe Invisible World, čiju drugu polovinu čine češki muzičari. O nastupima ovog drugog sastava ste mogli čitati u našem štampanom izdanju, kao i na ovom portalu. Invisible World postoji kraće od dua, ali je u svetu poznatiji. Vreme za duo tek dolazi. S jedne strane, njih dvojica su najzad skroz „kliknuliˮ, a u pravo vreme je došao i izbor dua za listu NASOM (New Austrian Sound of Music). Svake godine se u Austriji, u raznim muzičkim žanrovima, bira po 5 grupa, koje će država, intenzivnije nego inače, podržati. Koncerte dua Turumtay – Zarić u Srbiji je podržao Austrijski kulturni forum, jedna od stranih institucija, koje već decenijama obogaćuju kulturnu ponudu Beograda.

Zvuk u Sinagogi je bio fantastičan, pun, ne samo zbog velemajstora na bini (i za miks-pultom), već i zbog akustike same sale. Kao i u svakoj sinagogi gde se održavaju koncerti, stubovi ometaju da se sa svakog mesta umetnici dobro vide, ali ima mesta za sve, a ionako je najbolja vidljivost ako stojite.

Njih dvojica vladaju svojim instrumentima, ali ne teže da fasciniraju tehnikom, već žele da vam predstave svoju priču, svoje autorstvo i svoj doživljaj muzike.

Duo Turumtay-Zarić na drugoj večeri „Ethno Fusion Festaˮ, Beograd, jun 2019. Foto: Marija Vitas

Ipak, počinju turskom etno temom. Kasnije se vraćaju turskom tradicionalu „Calin Davullariˮ, pesmom koja zatvara album Via, tokom koje shvatate da je Nikola Zarić, Srbin, a rođeni Bečlija (poreklom iz Ugljevika u BiH), ušao u potpunosti u suštinu turske muzike, tamo gde se već prirodno nalazi njegov turski kolega. Ali, nećemo na ovom koncertu dobiti Balkan na koji smo navikli. Niti neki očekivani world music, koji izvode muzičari u dijaspori. Kod njih dvojice se oseća da su završili škole klasične muzike, čiju savremenu varijantu, punu citata, stvaraju.

Ima tu u tragovima i Balkana i Istoka, ali su oni uspeli da naprave svoju muziku, zasnovanu na fantastičnom međusobnom razumevanju. Povremeno im sola prolaze jedan kroz drugi, klize, prepliću se, spajaju i razdvajaju kao ruke.

Odsvirali su i „Bonamiˮ, kompoziciju češkog kolege, kontrabasiste Tomaša Liške, koja se, poput njihovih autorskih, obilato služi citatima. Neke od kompozicija zvuče nedovoljno razvijene, kao da bi ih trebalo razbarušiti, poput furioznog „Crackpotˮ, sa prvog albuma Ad Spem. Sa istog albuma je i Turumtajeva „Agonyˮ, koja je usledila, odslikavajući zvukom upravo agoniju i patnju. Da, zvučne slike, to je ono što njih dvojica žele da prenesu publici.

Fantastično uigrani, raspoloženi bez obzira na sparinu u sali i vrelinu reflektora. U malo više od sat vremena svirke su smestili svoje kompozicije i dva tradicionala, ali sve je tako dobro osmišljeno da je teško provaliti ko je koju pesmu napisao.

Za kraj su ostavili Zarićev „Balkan Flamencoˮ, a kao bis je usledila improvizacija na njihov način. Teme i melodije su se nizale sa lakoćom. Očigledno je da njih dvojica već dugo dišu isti vazduh. Fascinantno je koliko su zajedno u tome, potpuno jednaki, bez naturanja ega, otvoreni prema publici i presrećni što nastupaju u Srbiji.