Rubrika: Uši pišu

Fejat & Nebojsa Sejdic Orchestra  :

Blues / Anthology

Jugoton-Croatia Records, 2018

Razna lica trube Sejdića

Autor: Ivana Ljubinković

Orkestar Fejata i Nebojše Sejdića – Blues / Anthology

Razlog za nedavno objavljivanje dvostrukog diska jednog od naših najboljih trubačkih orkestara, više je nego opravdan – Orkestar Fejata i Nebojše Sejdića naredne godine obeležava šest decenija ispunjenih vrhunskom svirkom! Orkestar je davne 1959. osnovao legendarni Fejat Sejdić, da bi ga 1985. preuzeo sin Zoran, a 2000. unuk Nebojša. Šezdeset godina kontinuiteta u bilo kojoj oblasti vredno je poštovanja, a negovanje i stvaranje muzičke tradicije u okviru jednog ansambla zaslužuje divljenje.

Kako sve te godine smestiti na dva nosača zvuka? Disk 1 Blues u devet numera predstavlja moderniji stil Orkestra Sejdića sa Nebojšom kao liderom, dok Anthology, Disk 2, sadrži dvadeset najpopularnijih kompozicija iz perioda kada su njegov deda i otac vodili orkestar (u pitanju je izbor numera sa albuma Prva truba Dragačeva ʼ81. i Na Dragačevskom saboru orkestara u Guči ʼ88).

Oba diska otvara „Kondorov letˮ i već tu je uočljiva trubačka generacijska razlika. U Fejatovoj interpretaciji „Kondorovog letaˮ, koja je snimljena 1981, nazire se pritajena melanholija (na momente nalik nežnoj temi iz Koncerta za Aranhuez). S druge strane, nov i drugačiji Nebojšin aranžman osvaja najpre ritmičnim pulsiranjem basa, a zatim i postepenom gradacijom, koja konačno dovodi do eksplozije prvih tonova kultne peruanske melodije. A onda, odjednom, džezi prelaz na klavijaturama i, potpuno neočekivano, poznata, tačnije najpoznatija stvar Atomskog skoništa!

„Bluzˮ, središnja numera po kojoj prvi disk nosi ime, prava je džipsi bluz fantazija. Kreće od Big Bend zvuka, preko tema sa trilerima, do naglo promenjenog pravca ka usporenom latino bitu, samo da bi se odatle konačno vratila na početnu temu.

Poslednje dve numere „Balkanska igraˮ i „Zagonetkaˮ nas vode ka prepoznatljivom zvuku trube sa ovih prostora, dok je „Trubačka maštaˮ najbliža španskom temperamentu – onom koji prepoznajemo kod Džipsi Kingsa.

Najpoznatije pesme Kingsa možemo čuti u „Ciganskom spletuˮ (Sejdići se rado i sa ponosom prisećaju sjajnih svirki sa Čikoom Bušikijem). „Ljute raneˮ su još jedan omaž Kralju trube, kao i tema „Svilen konacˮ u okviru „Beogradskog potpurijaˮ (Fejatov aranžman melodije „Svilen konacˮ se može čuti na Anthology).

Kažu da je Fejat Sejdić stvorio trubački bonton, a postoji i određena dostojanstvenost u načinu na koji on svira – pored pomenutog „Svilenog koncaˮ to se prepoznaje i u pesmama „Slavuj pileˮ, „Ne luduj, Leloˮ, „Tiho, noćiˮ, „Po gradini mjesečina sijaˮ.

Čak ni čoček kod Fejata ne mora nužno podrazumevati vrtoglave teme i plesnu euforiju. „Leskovački čočekˮ je, recimo, umerenog tempa i uz ritam 9/8 začikava prvenstveno melodijom, mameći, istina, pokrete, ali suptilne.

Anthology pruža presek stvaralaštva porodice Sejdić, kao i uvid u drugačiji senzibilitet oca Fejata i sina Zorana kroz aranžmane koje su stvarali, bilo da je u pitanju „Amazing graceˮ, tema iz filma Anđeo čuvar, čočeci ili kola.

Nakon slušanja albuma ostajemo iznova zatečeni snagom i nežnošću malog limenog instrumenta za koji, pre svega, treba imat dušu i „svirati iz srceˮ. U tome je tajna.