Rubrika: Profilisanje

Kad krenu neke nove osećajnosti

Na 12. izdanju belgijskog festivala „Balkan Trafikˮ, krajem aprila 2018, snimila sam intervju sa Aronom Eredičem, primašem mađarske grupe Söndörgő (kao ni ostalim članovima grupe, ni Aronu tambura nije jedino sredstvo izraza). Razgovarali smo o nekim od ključnih aspekata karijere grupe, čiji je muzički izraz i repertoar jako blizak stanovnicima Srbije i okolnih zemalja. Intervju smo nedavno ažurirali komunikacijom preko Fejsbuka i elektronske pošte.

Autor: Marija Vitas

Aron Eredič. Foto: The Orbital Strangers Project

Usred gungule na festivalu „Balkan Trafikˮ, uspela sam da u koncertnoj dvorani Bozar nađem iole smireni kutak za razgovor „sʼ noguˮ. Odavno mi je bila želja da snimim intervju sa Aronom Eredičem (Eredics Áron), članom mađarskog sastava Söndörgő (čita se: Šenderge) koji nastavlja, razvija i preinačuje muzičku nit svojih uzora i prethodnika – slavnog Ansambla Vujičić (Vujicsics Együttes). Baza i jednih i drugih je južnoslovenska narodna muzika, kao tradicija nacionalnih manjina u Mađarskoj – Srba i Hrvata. I jedni i drugi su taj koncept, međutim, širili. Tako je, npr. ovaj intervju sa Aronom – za koji mi se konačno pružila prilika u Briselu 2018, budući da su Söndörgő sa Amsterdam Klezmer Bendom imali nastup na „Balkan Trafikˮ-u – snimljen u fazi promocije zajedničkog projekta mađarskog i holandskog sastava. Ove sjajne grupe će dva meseca kasnije objaviti album Szikra, pun elemenata Balkana, mađarskog nasleđa, klezmera i – autorskog rada. To je bio još jedan nov muzički korak u karijeri grupe Söndörgő. A u tom istom periodu, Aron i njegova ekipa već su se bavili daljim planovima, koji će uključiti sve više muzičkog autorstva i godinu dana kasnije dovesti do novog samostalnog studijskog albuma grupe – Nyolc 8 Nyolc, čije zvanično pojavljivanje na tržištu očekujemo 29. marta. Album je sredinom februara najavljen na Jutjubu atraktivnim spotom za kompoziciju „Merakoloˮ.

Grupa Söndörgő je osnovana 1995. u Sentandreji. Objavili su do sada pet studijskih albumaOj, stari (2001), Oj, Javore (2006), Tamburising (2011), Tamburocket (2014) i Szikra (sa AKB-om, 2018), kao i dva lajvaLive Wires (2016) i pre toga In Concert (2009), koji je nastao u saradnji grupe Söndörgő i jednog od njihovih muzičkih gurua, vrhunskog makedonskog saksofoniste i klarinetiste Ferusa Mustafova.

Kako bi opisao uticaj Ferusa na Söndörgő? Šta vas je Ferus naučio i koliko se to razlikuje od onoga što ste naučili od Ansambla Vujičić? Pretpostavljam da nije reč samo o načinu sviranja saksofona.

Da, definitivno nije u pitanju samo odnos prema saksofonu niti samo prema makedonskoj muzici. Mnogo je više od toga. Ali, najpre, što se tiče Ansambla Vujičić, to što su oni radili i što smo mi od njih naučili vezano je za pokret tanchaz (táncház/dance house) u Mađarskoj. Vujičići su bili učesnici tanchaza od samih početaka tog pokreta. Oni su svirali muziku nacionalnih manjina u Mađarskoj – Srba i Hrvata. U repertoar su ušle i makedonske plesne melodije, jer, znate, ako ljudi počnu da plešu u kolu, oni će poželeti da zaigraju i uz muziku iz Makedonije i Bugarske, uz te specifične aksak ritmove. Za jedan ansambl kakav je Vujičić, to je bilo sasvim uobičajeno da se svira, dakle ne samo mađarska, srpska i hrvatska muzika, već u dobroj meri i muzika sa Balkana. Tako smo i mi bili upleteni u tu muziku, učili smo je od Vujičića. Slušali smo makedonske melodije, taj stil sviranja, klarinet, saksofon takođe… A, kako je iskrsnuo Ferus u našim životima – to je veoma zabavna priča.

Imali smo jednu kasetu. Nismo znali ko svira na toj kaseti, ali nas je muzika raspametila, kao i sjajni saksofonista. U to vreme nije bilo interneta i Gugla, pomoću kojih bismo lako došli do tražene osobe. Morali smo da istražujemo, pa smo tako i saznali da je reč o Ferusu Mustafovu, čuvenoj ličnosti na Balkanu.

Foto: The Orbital Strangers Project

San nam je bio da ga vidimo i uživo slušamo. Znali smo već sve njegove kasete, sve kompozicije, ali ga nikada do tada nismo videli uživo. Ne znam kako se to desilo, ali nabavili smo Ferusov broj telefona. Pozvali smo ga i predstavili se kao bend iz Mađarske, rekavši da bismo rado došli u Skoplje, jer želimo da ga upoznamo. Rekao je: „U redu, dođite.ˮ Otišli smo.

Zamišljali smo ga kao veliku zvezdu. Ustvari, on to i jeste bio, jer kad nas je carinik na makedonskoj granici pitao kuda idemo, a mi odgovorili da idemo u Skolje kod Ferusa Mustafova, carinik se oduševio, odmah nam lupio pečate u pasoše i pustio nas.

Dakle, Ferus jeste slavna osoba. Ali, uprkos tome, on je neko ko je stajao ispred svog dvorišta, na ulici, krajnje normalno, a ne kao nekakav selebriti. Odmah smo počeli da sviramo zajedno. Bio je ljubazan i voljan da radi sa nama, a mi smo tada bili jako mladi. Eto, tako je to počelo. Zatim smo odlučili da ga pozovemo u Mađarsku, da zajedno održimo koncert. Bio je to veliki uspeh, ne samo zbog reakcija publike, već i zbog činejnice da smo svirali sa njim cele večeri. Naučili smo bili, dakle, njegov repertoar. Naučili smo i mnogo toga u vezi sa stilom, ritmikom, improvizacijom, jezikom makedonske muzike. On je naš veliki učitelj, jedan od najvećih, rekao bih.

Posmatrajući rad i diskografiju grupe, možemo uočiti dve osnovne grane vašeg izraza. Jedna u fokusu ima južnoslovensku muziku, pre svega u smislu Vojvodine, Panonije, centralne Srbije, dok je druga grana ili putanja više orijentalnog karaktera. U novije vreme uočavamo i treći smer, razvijen kroz projekat sa Amsterdam Klezmer Bendom, donoseći duh klezmera. Kako vi gledate na taj treći ogranak izraza, stila, repertoara grupe?

Sve promene dolaze prirodno, onda kada u bendu krenu neke nove osećajnosti, kada se nešto novo pokrene. Tako smo se, npr. i spojili sa Amsterdam Klezmer Bendom. Što se nas tiče, u izrazu grupe Söndörgő od skora postoji i četvrta grana. Označili bismo je kao „autorska muzikaˮ, koja je, svakako, sasvim utopljena u južnoslovensku i balkansku kulturu. Ali, je to ipak naša kreacija, i naš četvrti, novi deo muzičkog puta grupe, koji će obeležiti i naš novi album Nyolc 8 Nyolc. A saradnja sa Amsterdam Klezmer Bendom je takođe bila u skladu sa tim novim željama i potrebama grupe Söndörgő, jer smo sa njima radili upravo autorske kompozicije. Jeste tu bilo i klezmera i balkanskog i mađarskog zvuka, jer je svaki član obe grupe napisao po jednu pesmu za zajednički projekat. Bilo je zabavno i to što su oni komponovali ponešto u balkanskom duhu, a mi ponešto u klezmer stilu. Veoma je teško otkriti ko je koju pesmu komponovao, jer je postojala stilska razmena među nama. Vrlo smo uživali u toj vrsti rada na muzici, da pišemo pesme, da komponujemo, da sviramo ono što smo iskomponovali. To je bilo potpuno drugačije u odnosu na naš dotadašnji rad. Zaista nam se sviđa da na drugačije načine pristupimo repertoaru grupe, da pokušavamo nešto novo, i to funkcioniše. Mislim da nam to daje dodatnu snagu, novu inspiraciju.

Foto: The Orbital Strangers project

A šta bi bilo ako bi vas neko u Mađarskoj zvao zbog svadbe? Da li ste imali takvo iskustvo? Imate li i nečeg mađarskog na repertoaru?

Naravno da imamo. Ali, pre više od deset godina smo odlučili da potpuno prestanemo da se bavimo tanchazom ili svadbama, i da budemo pravi koncertni bend.

Zašto?

Zato što je to ono što želimo da radimo. U Mađarskoj ima puno odličnih bendova koji nastupaju na tanchaz večerima ili svadbama i sličnim veseljima. A mi smo, čini mi se, dobri na koncertima. Zato smo odlučili da se tako usmerimo, jer nas i u muzičkom smislu to više podstiče. Na svadbama se narodna muzika izvodi na narodski način. A mi se trudimo da putem narodne muzike dostignemo neki drugi nivo, da to postavimo na scenu, da aranžmani budu interesantniji i tako prilagođeni koncertnim potrebama.

Ne prija nam više da sviramo u nekom pabu ili da izvodimo svadbarski repertoar. U prošlosti jesmo to radili. Puno puta. Svirali smo i „Đurđevdanˮ i slične stvari. Znamo repertoar.

Takvu vrstu nastupa smo negovali nekih 12 – 13 godina, kao tipični sastav narodne muzike, koji ljudima mora da svira ono što oni traže da čuju, a ne da bend svira ono što sam želi da predstavi publici. Tako smo odlučili da napravimo promenu. I tako se uvek ponašamo sa muzikom. Ispitujemo sebe, pokušavajući da u nama samima otkrijemo ono što želimo, a kada shvatimo šta tačno hoćemo, onda se za to borimo.

Foto: The Orbital Strangers Project

Kako danas gledate na prva dva albuma grupe – Oj, stari i Oj, javore?

To su dva pristojna albuma prave narodne muike. Čini me srećnim kada slušam te snimke. Ja sam imao nekih 17 – 18 godina kada smo snimili prvi album. Interesantno je čuti kako se moj svirački stil razvio tokom godina, od tada do sada, i kako se bend razvio od čisto narodskog ansambla u mnogo jači, čvršći sastav unikatnog zvuka. Ponosan sam na te albume, iako je to nešto potpuno drugačije od ovog što sada radimo. Ali, sjajno je. To je istorija!

U međuvremenu ste promenili i imidž…

Da. Ali, sve je to došlo prirodno. Nismo jedni druge forsirali da treba da menjamo svoj izgled ili način sviranja. Zato i postojimo više od 20 godina, jer pružamo sebi dovoljno vremena da se menjamo. Strpljivi smo i da sačekamo da kod drugih promena dođe. Ako ja promenim svoj izgled, smatram da ću tako možda uticati i na druge da nešto promene. Ili, ako promenim način sviranja sola, ostali će osetiti tu promenu i počeće i sami da se menjaju. Tako mi radimo, ne silimo ništa ni u vezi sa muzikom niti u pogledu mode. Hoćemo da radimo dobru muziku, a uz to onda, naravno, menjamo i izgled. Kada smo snimali prethodni studijski album Tamburocket, tada smo i ozbiljno promenili naš imidž. Razvili smo rokerski način sviranja. Jeste to bila narodna muzika, ali u rok stilu, što nas je podstaklo da promenimo izgled. Zanimalo nas je i kako će publika da reaguje kada se pojavimo kao pravi rok bend, pa i na našu eventualnu promenu ponašanja. Ali, sve to dolazi od muzike, a ne kao neka ideja spolja, radi čiste promocije i tome slično.

Foto: The Orbital Strangers Project

Söndörgő će 20. marta otpočeti turneju „Metafolkloricˮ, koja će biti u znaku novog albuma Nyolc 8 Nyolc. Nakon nekoliko koncerata u Mađarskoj, do maja ih očekuju nastupi u Francuskoj, Danskoj, Nemačkoj, SAD… Naziv audio izdanja Nyolc 8 Nyolc (reč „nyolcˮ na mađarskom znači – osam) dat je, između ostalog, zbog toga što je reč o osmom izdanju u karijeri grupe. Naziv govori i o dualnosti i dihotomiji. Jer, kako članovi grupe vole da naglase – njihova osobenost je da su oni dva benda u jednom. Postoje dve osnovne instrumentacije koje se smenjuju tokom koncerta: tamburaški sastav (dakle – žice) i makedonski sastav (dakle – drveni i limeni duvači, harmonika i bubnjevi). Suštinski različiti karakteri ovih „bendovaˮ podrazumevaju važne kontraste u pogledu muzike i koncertne dinamike. Na novom albumu, postojeći kontrast i dualnost pojavljuju se u pojedinim numerama, pri čemu „dva bendaˮ teže da se sve više i više prožimaju. Nyolc 8 Nyolc čine pretežno autorske kompozicije članova grupe, a među pozajmljenim temama nalaze se neke od dobro poznatih melodija iz Srbije: „Kukunješćeˮ, „Stani, stani Ibar vodoˮ, „Ej, čija frula ovim šorom svira?ˮ, „Široko je lišće orovoˮ… Pored Arona Erediča i ostalih članova grupe Söndörgő (Attila Buzás, Benjamin Eredics, Dávid Eredics, Salamon Eredics), u tri numere pojavljuje se i Péter Lakatos (horna, Vagnerova tuba).

Utisak mi je da ste gladni sviranja različitih instrumenata. Većina vas u bendu svira zaista raznolika zvučna oruđa i svime time se služite dobro, odlično ili izvanredno. Ima li nekih za vas novih instrumenata koje biste hteli da isprobate?

Na narednom albumu Nyolc 8 Nyolc novi muzički stil uključiće i neke nove instrumente. Dok sam studirao na Konzervatorijumu, ja sam zapravo svirao hornu. Mislim da sam potpuno prestao da je sviram pre 15 godina. A sada, za potrebe nove muzike, vratio sam se horni i počeo ponovo u bendu da je sviram. Na novom albumu ja ću, između ostalog, svirati i saz… Sveukupno – 20 instrumenta će biti upotrebljeno na sceni na novim turnejama povodom novog albuma. Svestan sam da je zanimljivo videti na sceni sve te brojne instrumente, pa i to sa kakvom ih lakoćom mi menjamo tokom koncerta, ali nije reč o tome da želimo da budemo muzički klovnovi. Mi biramo instrumente u skladu sa tim kako želimo sebe da izrazimo u datom trenutku. To je glavni razlog. Jer, često pomislimo da je čak vrlo neracionalno putovati sa svim tim instrumentima.

Ima li još toga što možete da naučite od Ansambla Vujičić?

Naravno. Meni je jako žao što jedan od mojih najvećih idola, primaš Karoj Đeri (Károly Győri), član Vujičića, nije više među živima. Preminuo je pre oko 12 godina. Još uvek slušam snimke sa njegovom svirkom, pa i koristim Karojeve snimke kada podučavam studente na akademiji (Muzička akademija „Franc Listˮ u Budimpešti, Odsek za narodnu muziku). Smatram da su Karoj Đeri i Vujičići začetnici ovog načina promišljanja južnoslovenske muzike, što mi nastavljamo. Oni su, pritom, drugačiji. Počeli su u neko drugo vreme, a mi sad radimo nešto, opet, drugačije. Ali, to je zaista ispepletano i povezano. I tako će uvek biti.