Rubrika: Uši pišu

Almir Mešković & Daniel Lazăr Roots

Etnisk Musikklubb, 2018

Emotivni putopis našeg kulturnog nasleđa

Autor: Boris Pavlović

Naslovna strana albuma „Rootsˮ

Pred nama je album dvojice norveških muzičara jugoslovenskog porekla. Harmonikaš Almir Mešković se posle završenih studija klasične muzike u Sarajevu obreo na postdiplomskim studijama u Norveškoj. Tu je upoznao Daniela Lazara, violinistu sa neto završenom Muzičkom akademijom u Beogradu. Izgleda da su se dobro skapirali, sarađivali i družili, čemu svedoči ovo izdanje.

Album počinje ritmičkim uvodom Meškovićeve harmonike, kojoj se pridružuje češkanje žica na Lazarovoj violini, minimalistički, skoro severnjački hladno, da bi vrhom gudala bili uvedeni prvi tonovi rumunskog standarda „Hora Moldovenescaˮ. Dinamika raste, harmonika i violina se prepliću u pratnji i melodiji, čistih, kiselkasto svežih tonova, pouljenih balkanskim trilerima. Sve je začinjeno kantri improvizacijom na mandolini norveškog kolege Espena Vensasa.

Iz Rumunije nas put vodi do Kosova. Slična kombinacija interesovanja, koju smo pre slušali kod starijeg kolege Ognjena Popovića, sa kojim je Lazar sarađivao. „Martesaˮ, čiji stihovi prave sponu sa venčanjem, je lagana stvar sa melodijom koja već posle nekoliko slušanja uđe u uvo. Zgodna za zviždanje u prolazu i pevanje pod tušem. U „svadbenom benduˮ se Meškoviću i Lazaru pridružuju i mandolina, kontrabas i flauta, prenoseći melanholiju neke tužne sudbine u danu koji je trebalo da bude najsrećniji, ali, eto, nije.

U trećoj kompoziciji nas autorski dvojac poziva da im se pridružimo u novoj domovini, Norveškoj. Prvo Lazar, pa Mešković nam pričaju šta su za njih koreni. Uz svedenu klavirsku pratnju Lazar u svega minut pokazuje svoj raskošni talent i godine posvećenog rada. Siguran u interpretaciji, precizno i jasno razvija temu, da bi nas u sledećem trenutku nagao unazad u sevdah, držeći nas u stanju emotivne neravnoteže dok nas ne preuzme Meškovićeva harmonika, koja nas podseća da Balkan ne možemo da svedemo samo na dert i turbo. On improvizuje između džeza i francuske mizete, prepustivši Lazaru da dovrši ono što je počeo.

Čak i da ostatak albuma ništa ne valja, samo zbog prve tri kompozicije bi bio odličan. Na sreću, najbolje tek sledi.

Ponovo svraćamo do Rumunije, u kojoj dvojica Jugosa sviraju rumunsko viđenje srpskog ciganskog kola „Sirba Ţiganeascaˮ. U ovom dvostrukom obrtu Lazar pušta svom umeću na volju, ne gubeći karakter školovanog muzičara, niti „žicuˮ za narodnu muziku koju nosi iz roditeljskog doma.

Foto: Thomas Leduc

„Evo srcu mome radostiˮ je predah posle furioznog kola. Obavezni repertoar svakog pevača koji gaji sevdalinku, od Zaima, preko Cuneta do Divanhane. Mešković i Lazar nisu prvi instrumentalisti koji su je se dohvatili. Janika Balaž je izvodio kao da je i sam Izbosne. Posle njega Ljubiša Pavković. Naši momci ne staju na pukom talent show izvođenju. U jednom trenutku organski skliznu u tango i posle par četvorostrukih okreta završe patosom.

Od tanga do valcera tri su časa plesa. „Tiha je noćˮ je pesma koju je svojevremeno snimio veliki sin Bosne, Himzo Polovina, priključivši je svom malo poznatom šansonjerskom opusu. To je i jedina otpevana pesma (Mili Oručević) – razigrani valcer i melanholične ulice, puste bez dragog, koji mora da ode. Kao i mnogi, mi koji hodamo tim ulicama par puta godišnje, a i tada u trci da održimo tanane veze prijateljstva.

„Rustemˮ je hommage à Taraf de Haïdouks, očiglednoj muzičkoj inspiraciji generacija ljubitelja i izvođača sa rafa World Music. Kao Mešković i Lazar, i Tarafi su snimali svoje i ine pesme i kompozicije u ključu klasične muzike (Maškaradă, 2007). Lazar je pročitao prozukle tonove violine pokojnog Nikolaja Neaskua (Nicolae Neacșu) i prštave bravure Angela Georgeja (Anghel Gheorghe). Mešković savršeno kombinuje uticaje oba Taraf de Haïdouks-harmonikaša Marina i za narodnu muziku inventivno upotrebljava basove što je, čini mi se, prvi put viđeno kod Lela Nike. Kao i sa tangom i u „Rustemuˮ melodija u jednom trenutku ustupi mesto improvizaciji, ovaj put do dalekih indijskih korena, sa solom na tabli (Sanskriti Shrestha).

Da dobar deo bekgraunda naših junaka iz Norveške čini muzika Rumunije, ilustracija je i interpretacija moldavske balade „In drum spre casaˮ (Na putu kući). Na osnovu ovog izvođenja za Lazara i Meškovića bi bilo teško reći da nisu Cigani, da nisu Rumuni, niti klasično obrazovani muzičari. Šta god bili, oni su sve to i mnogo više.

Foto: Thomas Leduc

„Skopsko oroˮ Angela Nančevskog je u redovnom repertoaru još jednog našeg muzičara svetskog glasa, pijaniste Simona Trpčeskog. Lazar i Mešković se temi ovog kola približavaju iz ECM-olikog rakursa, refleksijom na zvuk violine Blagoja Deskoskog, te vrcavim muziciranjem dvojice jarana uz pratnju akademski pompeznog klavira (Bojan Marjanović). Nama, koji nemamo meko L i Č u jeziku, nije lako da pogodimo duh makedonske pesme, što Almirov i Danielov uspeh samo čini većim.

Pretposlednja pesma na albumu je stari sevdalinka-standard „Negdje u daljiniˮ. Proslavio ju je veliki pevač još većeg glasa – Safet Isović. Kuriozitet je da je njen autor, kao i većeg broja najboljih sevdalinki, srpski kompozitor Radoslav Rade Jovanović, uz Kragujevčanina Dragišu Nedovića, Futa pre Fute. Album Roots zaceljuje rane ostale nakon krvavog građanskog rata, daleko, gde su prirodno upućeni jedni na druge. Kolege imaju mnogo više zajedničkog nego površnih razlika, koje su nam nametnule patriote sa rukom u tuđem džepu.

Album se zatvara na veselo, uz „Nišku banjuˮ, jednostavno kolo koje lako može da se trivijalizuje. Norveški dvojac ne pada u tu zamku. Oni melodiju, koju deca koriste da nauče prve „korakeˮ u sviranju, koriste kao osnovu za veselje, kombinujući južnjački ritam i melodiju sa harmonijama koje su pozajmili iz skandinavske muzičke tradicije.

Album Roots nije prosta plejlista. Kao celina je veći od zbira svojih delova, on je emotivni putopis našeg kulturnog nasleđa u savremenom izvođenju ljudi koji znaju svoj posao. Svaka čast, majstori, jedva čekam da vas vidim uživo!