Rubrika: Bez paradajza, molim!

Prsti čarobnjaka

Jedan od tri koncerta genijalnog Mortazavija u Srbiji ove godine; Beograd/Studio 6 Radio Beograda, 22. novembar 2018.

Autor: Dragomir Milenković

Sa koncerta u Studiju 6 Radio Beograda, 22. novembra 2018.

Ritam na udaraljkama je osnovni način muzičkog izražavanja, verovatno i najdrevniji. Površno gledano, reklo bi se da mi muzičari o tome dovoljno znamo, jer nam udaraljke i ritam uglavnom služe kao energetska podloga za složene strukture zvuka, satkane od instrumenata sa određenom visinom tona.

Veliki majstor na udaraljkama iz iranske muzičke tradicije Mohamad Reza Mortazavi (Mohammad), koji već godinama živi u Nemačkoj, već u prvom minutu svog muziciranja nas je uverio da još mnogo toga treba da istražujemo u oblasti perkusionističkog rituala. Odmah nas je uveo u mistični obred, u kom smo bili zatečeni izražajnošću udaraca u iranski tombak (instrument sličan darbuci i đembetu), jer Mortazavi kao da prstima govori neku duboku poruku života od pre 7000 godina, koliko postoje iranska i prediranska kultura.

Mortazavi je mag u pravom smislu ove persijske reči. Vlada takvom veštinom sviranja tombaka da bez daha ostavlja publiku, koja se, pa tako i ja, pita – „Zar je ovako nešto moguće?ˮ Besprekorna tehnika je samo jedna od veština Mortazavija, koji je, inače, inovator u svetu iranskog tradicionalnog korišćenja tombaka, defa i ostalih udaraljki, budući da je uneo 30 novih načina dodira i udarca.

Sa koncerta u Studiju 6 Radio Beograda, 22. novembra 2018.

Ono što je zaista lucidno u njegovom nastupu je neverovatna kompozitivnost na tako elementarnom muzičkom sredstvu. Ako je išta teško u muzičkom stvaralaštvu, to je praviti priču na bubnju. Imate samo kožu i drveni okvir. Nemate nekoliko oktava tonova kao na klaviru, gitari, nemate harmonske mogućnosti. Međutim, ovaj iranski genije nas je uveo u najavljeni trans upravo pokazujući da postoji jedan sasvim drugačiji jezik izražavanja i saopštavanja, pritiscima prstiju na kožu, menjajući drugom rukom visinu udarca koji proizvodi, i sve to sklapa u perkusionističku kompoziciju i čaroliju.

Dok sam slušao šta ovaj majstor radi, priznao sam sebi da prirodni instrument može i te kako da dočara ono što mi osavremenjeni muzičari radimo u elektronici, na računarima. Da sam ovo slušao na radiju, mislio bih da uz vodeću svirku ide i nekakva elektronska ambijentalna pulsacija, te da to nije isključivo živo izvođenje na prirodnom instrumentu.

Mortazavi je dvadeset minuta razvijao kompoziciju na tombaku, uvodeći nas sve dublje u muzički obred, da bi nas na kraju dinamički, u dekrešendu, udaljavajućim udarcima polako uveo u potpunu tišinu i prazninu uma. Zaista smo stigli u neku vrstu transa, kao što stoji u opisu njegovog pristupa stvaralaštvu.

Sa koncerta u Studiju 6 Radio Beograda, 22. novembra 2018, Foto: el gvojos

Sledeću kompoziciju je izveo na defu, još jednom tipično orijentalnom instrumentu, koji se koristi i na južnom Balkanu. Ponovo začuđujuća tehnika prstiju jednog čoveka koji sedi sam na bini i pulsira u ritmu 7/8, nama jako bliskom, zahvaljujući mnoštvu kosovsko-prizrenskih pesmama. Povremeno šuškanje perli koje se nalaze unutar defa Mortazaviju je davalo pratnju, i dočaravalo utisak da tu ima još nekog perkusioniste. Na kraju nas je Mortazami častio još jednom numerom, takođe na defu, ali tanjem, sa nešto otvorenijim zvukom, u 9/8 taktu, karakterističnom npr. za pesmu „Niška Banjaˮ.

Dakle, sa Iranom imamo bliske kulturne veze, ne samo zbog mnogih reči farsi jezika, koje svakodnevno koristimo, već i zbog muzičkih uzoraka i arhetipova. Ritam stvara osećaj putovanja kroz vreme, a Mortazavi nas je na četrdesetominutnom koncertu upravo vodio kroz Svemir, i mi smo sa njim zajedno putovali do transa.

Svim domaćim perkusionistima i bubnjarima toplo preporučujem njegovu diskografiju: Pulse, Green Hands, Wind & Fire, Geradeaus, Transformation, Saena, Yek, Focus