Rubrika: Profilisanje!

VATRA, NE MUZIKA!

Razgovor sa pokretačem i direktorom „Pannonica Folk Festivalˮ-a, Vojćehom Knapikom. Kroz priču o ovoj manifestaciji u Poljskoj, prirodno se provlače teme o popularnosti balkanske muzike, Vojćehovom odnosu prema Balkanu itd.

Autor: Marija Vitas

Orkestar Danijela, Pannonica 2018, Foto: Andrzej Rams

Wojciech Knapik (1965) iz grada Novog Sonča u južnoj Poljskoj, 2013. godine je pokrenuo festival u lepom, prirodnom ambijentu, nadomak sela Barćice, nedaleko od slovačke granice. „Pannonica Folk Festivalˮ je sada već dobro znana manifestacija mnogim muzičarima, agentima i novinarima sa prostora Balkana i istočne Evrope, budući da predstavlja upravo balkanski, romski, karpatski, mađarski world music… Što se tiče muzičara iz Srbije, u periodu od 2013 – 2018. na „Panonikiˮ su nastupili: Beogradski Akustični Orkestar, KUD „Krunaˮ, Duvački orkestar „Zlatna jabukaˮ, Orkestar Bobana i Marka Markovića, Ansambl „Ravnicaˮ, Barka Brass Band, Dejan Petrović Big Band, Duvački orkestar Ekrema Mamutovića, Šidski trubači, Orkestar „Danijelaˮ, Orkestar Bojana Krstića i Marko Marković Brass Band. Dodajmo spisku još neke sjajne interpretatore iz drugih krajeva: Söndörgő (Mađarska), Kroke (Poljska), Džambo Aguševi Orchestra (Makedonija), Fanfare Ciocârlia (Rumunija), SheʼKoyokh (Engleska), Barcelona Gipsy Balkan Orchestra (Španija), Divanhana (Bosna)… Do intervjua sa Vojćehom je spontano došlo, tokom susretanja i druženja na festivalu „Budapest Ritmoˮ u Mađarskoj, oktobra 2018.

Barcelona Gipsy Balkan Orchestra, Pannonica 2018, Foto: Andrzej Rams

Koliko ste puta do sada bili u Guči?

Samo dva puta. Ali, kao dugogodišnji fan, uvek sam u toku. Redovno pratim program Sabora, dešavanja, novosti…

Da li se desilo da vas prepoznaju na ulicama Guče? Rekla bih da je zbog svoje koncepcije festival „Pannonicaˮ već dobro poznat muzičarima iz Srbije, naročito trubačima.

Ima tu jedna zanimljiva anegdota… Tokom moje druge posete Guči, imao sam zakazan sastanak sa Ekremom Mamutovićem, koga smo planirali za festival, pa je trebalo tim povodom da razgovaramo. Čekao sam ga na dogovorenom mestu, a inače, nosio sam majicu sa natpisom „Pannonica Folk Festivalˮ, što se ispostavilo kao pogrešan potez (smeh). Mnogi trubači su prilazili da me pozdrave, jer sam među prijateljima na fejsbuku već imao više od pedeset trubača. Sa svakim sam porazgovarao i to je sve bilo lepo, do trenutka kada su dvojica počela da pričaju o svojim potencijalnim budućim nastupima na festivalu „Pannonicaˮ. Međutim, priča je prerasla u žestoku diskusiju o tome ko je od njih bolji i ko bi, u skladu sa tim, trebalo prvi da dođe. Delovalo je da će doći i do tuče, ali ipak se ništa loše nije desilo. Svakako, to mi je bio znak da je festival dobro poznat među ovdašnjim trubačima i da za njih predstavlja željeno mesto.

Marko Marković Brass Band, Pannonica 2018, Foto: Andrzej Rams

A ko je publika „Panonikeˮ?

Čak osamdeset procenata naše publike nije iz regije u kojoj se organizuje „Pannonicaˮ, tako da ljudi prelaze poveći broj kilometara specijalno zbog festivala. Sve se odvija na velikoj, zelenoj livadi, izvan samog sela Barćice, blizu reke i šume. Posetioci dolaze iz svih krajeva Poljske i zanimljivo je da su ti ljubitelji balkanske, romske, karpatske i mađarske muzike uglavnom iz velikih gradova, kao što su Varšava, Krakov itd. To su, dakle, urbani ljudi, u potrazi za nečim izvornim, lokalnim… Prosek godina je 33, što znači da publika nije baš mlada. Dobro, ima puno male dece, zato što na festival dolazi zaista veliki broj porodica sa malom decom. A tu su i ljudi u svojim šezdesetim, sedamdesetim, čak i osamdesetim! Veoma je lepo kada vidite da tokom koncerta ispred bine plešu svi uzrasti – od dve do osamdeset godina. To nas baš raduje.

Da li i vi imate utisak da je za evropsku publiku romska bleh muzika gotovo sinonim za muziku iz Srbije, te da postoji i znak jednakosti između romske i srpske trubačke muzike?

Rekao bih da jeste tako, mada ja lično lako razlikujem srpsku trubačku muziku u odnosu na romsku, naročito u pogledu repertoara. Naravno, nekad je to pomešano, kao posledica komercijalizacije, pa će tako i srpski i romski bras bendovi svirati Bregovićeve hitove, kao što je „Kalašnjikovˮ. Mi na festivalu svakako volimo da promovišemo celokupnu trubačku scenu iz Srbije, tako da smo do sada, eto, zvali Dejana Petrovića, Ekrema Mamutovića, Danijelu, Bojana Krstića…

Orkestar Bojana Krstića, Pannonica 2018, Foto: Andrzej Rams

Kada govorimo o trubačkoj i, uopšte, balkanskoj muzici, setimo se da je negde krajem 20. i početkom 21. veka došlo do naglog porasta zanimanja evropske, pa i poljske publike za ovaj muzički region. Kako biste opisali sadašnji trenutak? Da li interesovanje Poljaka za Balkan raste ili opada? Ili je, možda, slično kao pre?

Nadam se da raste. A želim da verujem i u to da naš festival ima važan udeo u širenju popularnosti ove muzike. Mislim da je u Poljskoj bilo više faktora buđenja ili porasta interesovanja, u periodu od kasnih devedesetih, najpre zahvaljujući slavnom projektu Bregovića i naše pevačice Kaje (Kayah). Mislim da je nekoliko miliona diskova prodato. Tada su mnogi Poljaci počeli da otkrivaju srpsku muziku. U to vreme na mene je ostavio jak utisak i film Crna mačka, beli mačor Emira Kusturice, da bih nakon tog otkrio i njegov prethodni film Underground, pa konačno i Time of the Gypsies. Početkom ovog veka, 2001. desio se i onaj poljski muzički projekat Yugoton, koji, doduše, nije imao veze sa srpskim folkom. Reč je o dva diska sa Jugo-rok hitovima iz 70-ih, 80-ih, obrađenim od strane poznatih poljskih umetnika.

Vrlo je uticajan bio i zajednički album East meets East poljskog trija Kroke i Najdžela Kenedija. To je bilo zaista izvanredno, pravi hit, i uz taj album mi se probudio slovenski identitet. Nikada ranije nisam o sebi razmišljao kao o Slovenu, ali tad sam počeo da osećam da imam braću u Srbiji, Bosni… Počeo sam sebe da doživljavam kao pripadnika veće zajednice, ne samo poljske.

Sve su to, dakle, u sličnom periodu bili važni faktori za usmeravanje Poljaka ka raznim balkanskim muzikama. Veoma je na mene uticala i knjiga Jadąc do Babadag poljskog pisca Andžeja Stasjuka (Andrzej Stasiuk; u prevodu na srpski: Na putu za Babadag). Babadag je mali grad na delti Dunava u Rumuniji. To je bila knjiga o piščevim putovanjima po Balkanu, uključujući i Mađarsku, pa kroz Rumuniju, Albaniju, Srbiju… Negde 2008. sam je pročitao i zapanjio se, shvativši da poznajem dobar deo sveta, preko 80 zemalja na svim kontinentima, a da nikad nisam bio u Bosni, Srbiji, Rumuniji… Pitao sam se – zašto sam uvek birao Norvešku, Francusku, Španiju? E, pa, nakon knjige, počeo sa da putujem na Balkan, 2008-09… I počeo sam da razmišljam o muzičkom festivalu posvećenom balkanskoj, romskoj, istočnoevropskoj muzici. Pisao sam projekat u nadi da ću dobiti donaciju, ali pet godina nisam imao uspeha. Bio sam blizu odluke da odustanem od te ideje. Onda mi je stigla ponuda da postanem direktor Kulturnog centra u mestu Stari Sonč. Gradonačelnik me je pozvao i pitao za planove. Rekao sam mu svoju ideju da pokrenem festival kao što će biti ovaj. On se nije naročito oduševio, jer nije verovao da tu ima potencijala, ali ja sam bio svestan da je to ključni trenutak za mene. Rekao sam da ako dobijem dozvolu da uradim taj festival, uz materijalnu pomoć Kulturnog centra, prihvatiću se mesta direktora. U suprotnom ću odustati od ponude. Postigli smo dogovor da probam da 2013. organizujem prvo izdanje festivala „Pannonicaˮ.

”Pannonica Folk Festival” – logo

Da li je vaša publika tu pre svega zbog žurke i plesanja? Šta je sve ono što nudite?

Ponuda je velika. Muzika i koncerti jesu najvažniji deo programa. Međutim, kada pitamo ljude: Zašto dolazite, zašto volite „Panonikuˮ? – najčešće dobijemo odgovor da je to zbog atmosfere na festivalu. Dakle, reč je o društvu, druženju, prostoru, dobrom vajbu, jer nije tu samo nekakva koncertna bina, već mi pravimo svojevrsno festivalsko selo, u kom se, onda, ljudi lepo druže. Među ukupno osamnaest razloga, to je na prvom, a muzika na drugom mestu, kao takođe jako bitna. Osim koncerata, program čini preko 70 različitih događaja – radionice, projekcije filmova, diskusije sa piscima i pesnicima, cirkuske predstave, plesni skupovi, vatrometi… To sve gradi atmosferu koju ljudi vole.

A šta je sa fenomenima zabave, žurke? Čak je i sarajevska sevdah-grupa Divanhana ove godine napravila dobru žurku na svom nastupu, možda neočekivano, s obzirom na to koliko poljska publika zna ili ne zna sevdah…

Divanhana je nastupila poslednjeg dana, koji jeste specijalan, zato što je energija u ljudima tokom prethodnih dana kumulirana, da bi sada postala „hotˮ. Naravno, mnogo ljudi dolazi zbog zabave, ali nije to jedini razlog. Neki dolaze i zbog izvesne mitske predstave o npr. Bosni.

Mladi ljudi u svojim dvadesetim su tu verovatno zbog provoda, plesanja, zabave, pijenja vina, ali za mnoge posetioce je festival, nadam se, i nešto više. Vidimo puno ljudi koji pričaju, diskutuju, čitaju knjige negde blizu reke, na mirnom, tihom mestu. Ima puno onih koji dolaze da bi preko dana otkrivali planinu, šetali se, bavili se trekingom, a kasnije uveče, prisustvovali koncertima.

Pa, ni porodice sa decom ne dolaze samo zbog zabave, već je tu prisutna želja roditelja da im se deca od ranog doba uključuju u kulturne sadržaje. Porodicama prija da borave u šatorima, imaju zajedničke obroke sa prijateljima, vode decu na umetničke radionice, a nešto kasnije na koncerte. Verovatno ne plešu do duboko u noć, jer moraju da vode decu na spavanje. No, zabava na festivalu jeste super! Mi čak i promovišemo festival pod sloganom: „Ogieeeń nie muzyka!ˮ (Vatra, ne muzika!). Dakle – to je više od muzike, vatra, ogromna energija…

Atmosfera na radionicama, Pannonica 2017, Foto: Marcin Talar

Koliko ljudi obično dođe?

Na ovogodišnjem izdanju, prosečno je po danu bilo 4600 posetilaca sa kupljenim kartama, a najviše poslednjeg dana, u subotu, 4900. Prvog dana, u četvrtak, bude malo manje ljudi, ali ni tad nismo zabrinuti, jer ih i četvrtkom dođe više od 4000. Naravno, broj raste iz godine u godinu. Prošle godine je bilo oko 800 ljudi manje. Na početku, 2013, rekord je bio 4500.

Pa, to je sjajno za jedan world music festival.

Da… I, naglašavam, ti brojevi se odnose na publiku koja kupuje karte, ili još češće komplete karata za ceo festival.

Sa Vojćehom Knapikom, na festivalu Budapest Ritmo, Budimpešta, oktobar 2018

Koji vam je omiljeni bend iz Srbije?

Ne znam da li bi trebalo da ja o tome govorim (smeh). Ako se osvrnem na trubače, a što svakako nije jedina muzika koju predstavljamo na festivalu, možda bih najpre pomenuo Dejana Petrovića. Jako mi se dopada. Mnogi ljudi će reći da je isuviše moderan i da je preterano modifikovao balkansku bras muziku, ali za mene je on obeležje vremena. Umetnici uglavnom imaju potrebu da traže sopstvene puteve izraza. Po meni, Dejan Petrović upravo to radi. Zatim – Orkestar Bojana Krstića. To mi je bilo otkriće, kad sam prvi put bio u Guči, 2013. ili 2014, ne sećam se. Primetio sam ih među drugim bendovima. Ako dobro pamtim, nisu tad dobili nagradu, ali ja sam ih doživeo kao vrlo dobar orkestar, sa velikim potencijalom za razvoj karijere u Evropi, zbog Bojanovog talenta da ostvari odličan kontakt sa publikom. Zaista mi je teško da na ovu temu pričam, pošto imam prijatelje među trubačima. Moram da pomenem i Ekrema Mamutovića, jer nosim divne utiske sa njegovog koncerta u Poljskoj prošle godine, i cenim ga kao osobu. Naravno, među prvim trubačkim orkestrima iz Srbije, koje smo zvali, bio je Orkestar Bobana i Marka Markovića. Oni sad više ne fukcionišu tako, podelili su se, ali bili su ikona za mene. Govorim o bendovima koji su nastupali na festivalu i poznajem ih lično, mada volim mnoge druge, takođe i one tradicionalnije. Možda ćemo u bliskoj budućnosti početi da zovemo upravo takve grupe i umetnike, koji ne sviraju hitove Bregovića, nego izvorniju muziku. Ja i to jako volim, a i tu vidim potencijal. Mislim da je naša publika spremna na koncert sa naglaskom, na primer, na čočecima…