Rubrika: Opus, fokus…

NAKED

Oni su ovde retka fela. Kažu da sviraju iz duše, da žive za muziku i od muzike. Njihov sklop kvaliteta, svojevrsnosti, upornosti i pozitivnog pristupa, predstavićemo kroz razgovor sa Banetom i Goranom, nedugo po objavljivanju četvrtog albuma i dok su još pod utiscima upravo završene turneje u Indiji.

Piše i razgovor vodi: Oliver Đorđević

Naked 2018: Hram Sunca Jaipur – India Tour (izvor: Naked)

Bend Naked upoznao sam u vreme kada su počinjali, 2007. godine. World Music asocijacija Srbije je tada pozvala umetnike da dostave podatke o bendu, fotografije, novinske članke i sve ostalo što se tiče njihovog rada iz razloga stvaranja arhive i registra ovdašnjih umetnika, kao što sve iole ozbiljnije zemlje imaju. Među prvim bendovima koji su se odazvali našem pozivu bio je Naked. Uredno su poslali gomilu podataka, fotografija i skenova novinskih isečaka koji su pisali o njihovom radu, kao i više video i audio zapisa njihove muzike i mnogo toga još. To je govorilo o njihovoj ozbiljnosti i odlučnosti da uspeju. I uspeli su. Deset godina kasnije, iza njih su četiri zapažena albuma – dva snimljena u postavi seksteta, i dve skorašnje ploče u formaciji kvarteta.

Muzika Naked je autorska, obojena folklornim motivima ovih područja, ali u osnovi džezerska, potkovana urbanim gruvom. Između ostalog, njihov zvuk karakterišu neparni ritmovi, i harmonijske promene koje su izvedene iz džeza. Ne libe se da eksperimentišu sa muzikom i da džezom nazovu sve ono što je slobodna misao. Kažu da sviraju muziku iz duše, iz podsvesti, i to ih čini srećnim. Njihova poenta je da putuju i dele muziku na svim stranama sveta. U tom spoju kvaliteta, svojevrsnosti, upornosti (nesvakidašnja osobina kada je u pitanju većina domaćih muzičara) i pozitivnog pristupa stvaralaštvu i publici, našli su odgovor na pitanje – koji je put do uspeha?

Sa osnivačima sastava Branislavom Banetom Radojkovićem, basistom i Goranom Miloševićem, perkusionistom, prvi put sam ozbiljnije razgovarao ne u Srbiji, već na WOMEX-u u Budimpešti, 2015. godine. Došli su da, puni vedrine i ne skidajući osmeh, predstave svoj rad i porazgovaraju sa promoterima iz celog sveta. Oni tako uspostavljaju kontakte, neposredno, mimo cirkularnih mejl komunikacija, i to im polazi za rukom. Umesto poslovnih kontakata češće sklapaju prijateljstva. Nastupali su u mnogim zemljama, uključujući i egzotične turneje u Čileu, Južnoj Koreji i Indiji, a najmanje u Srbiji. U Srbiji nisu objavljena ni licencna izdanja njihovih novijih albuma. Kažu, koga je još briga za to. A i te kako je briga njihovog mađarskog izdavača Narrator records-a da ono što rade ispliva neopterećeno marginalnim glupostima, poput nedostatka termina u studiju. Takve uslove u Srbiji nikada ne bi dobili. Po ko zna koji put, ovdašnji kvalitet prepoznat je preko granice.

Sa Goranom i Banetom razgovaramo posle turneje u Indiji i neposredno po objavljivanju albuma Yes.

 

Goran: Da, svirali smo u Rare zajedno, a ponaosob još u nekim, žanrovski različitim bendovima. Kao muzičar, neophodno je da poznaješ i prilagodiš svoje sviranje različitim muzičkim izazovima. Uz dobru organizaciju vremena i energije, i to je bilo moguće, mada smo vrlo brzo shvatili da je posvećenost jednom, našem bendu neophodna za najozbiljniji profesionalni rad. Na zapadu je to organizovano kroz dobar timetable, posvećenost bendu u određenom periodu, rad na različitim muzičkim projektima i turnejama i sa vremenskom preciznošću na najvišem nivou. Probali smo i mi to ovde i naučili i stekli iskustvo malih i velikih bina, klubova, prilagođavanja sviranja i muzici u trenutku, jer su i situacije drugačije kad se svira hard kor, hip hop ili fank i world music, džez…

Bane: Uvek nam je bila interesantna stilska neopredeljenost bendova sa kojima smo svirali i dalje sviramo. Muziku ne doživljavamo kao skup pravila kojih moramo striktno da se pridržavamo. Bitno je da se bavimo autorskim radom i da imamo konstantnu potrebu za originalnošću. Saradnja sa bendovima različitog muzičkog izraza može samo da doprinese i obogati muzički rečnik.

Naked ste osnovali 2005, a naredne godine ste imali i prvi javni nastup na festivalu „Umbria Jazz Balkanic Windowsˮ u Beogradu. Ovaj i potonji nastupi u beogradskim klubovima, na festivalu EXIT kao i gostovanja u regionu, označiće vas kao sekstet koji stvara inovativnu muziku, a koja je bila nesvakidašnja na ovdašnjoj world music i džez sceni. Podelite sa nama sećanje na ove početke, otkud ideja za dve bas gitare u bendu, zašto harmonika, kako ste iznedrili prve autorske kompozicije…

Goran: Kada su u ekipi prijatelja koji se druže dvojica basista, gitarista, bubnjar i violinista, vrlo brzo se „dogodiˮ muzika. Za nas je vrlo logično bilo da probamo da džemujemo zajedno i uobličimo ideje u pesme. Bili smo vrlo rasterećeni i spontani, a znam sigurno da je ideja bila da se odmah spremamo za svirke i worldwide promociju. Nismo znali kako i odakle da krenemo, ali smo osećali da je to neminovno da bi bend koji dolazi iz Srbije opstao i uspeo u world music i džez svetu.

Vrlo brzo po nastanku benda, javio se naš prijatelj, harmonikaš Miloš, koji se vratio iz Kijeva gde je magistrirao harmoniku, sa željom da se pridruži bendu. Tako je bez probe došao na drugu, treću svirku benda i zasvirao odmah sa nama, pokazao šta zna i bio primljen. Postava sa dva basa, harmonikom, violionom, gitarom i bubnjem je snimila dva albuma – Naked Noyz i Get Naked. Kompozicije su nastajale na probama, kroz sešn i neopterećenost žanrovima. Vrlo brzo smo imali desetak pesama, otišli smo u studio i za tri dana svi zajedno snimili prvi abum.

Bane: Druženje i konstantno sviranje je bio način života u vreme nastanka benda. Ideja da se oformi bend rodila se u toku našeg boravka na Berklee workshop-u u Peruđi, leta 2005 godine. Šone gitarista, Goran i ja smo posle tog iskustva bili jako motivisani da nastavimo sa radom i da stvar podignemo na sledeći nivo. Koncept sa dva basa u bendu je bio vrlo logičan. Prvo, hteli smo da izbegnemo već ustaljenu formaciju, gde svaki bend, da bi bio dobar, mora da ima gitarskog heroja. Umesto toga mi smo imali dva bas heroja (smeh), a drugo, što smo na kućnim sešnima od početka bili u postavi sa dve bas gitare. Ja sam u periodu od 1996. do 1999. godine svirao u kruševačkom etno-džez bendu Dvakilabasa tako da sam imao iskustvo u sastavu koji je umesto gitare u postavi imao bas gitaru na distorziji i drugi „cleanˮ bas.

Naked 2006: Branislav Radojković, Miloš Punišić, Goran Milošević, Đorđe Mijušković, Ivan Mihajlović i Nenad Branković (foto: Nemanja Branković)

Naked kao go/nag? Koju ste poruku ovim nazivom želeli da pošaljete?

Goran: Više kao unutrašnja ogoljenost – mi stojimo na bini ispred Vas i dajemo sve što imamo bez ustručavanja, bez stida, čisti i iskreni! Nema laži, nema pretvaranja – potpuno goli stojimo ispred Vas i sviramo za Vas!

Bane: Poruka je da smo hrabri i otvoreni ljudi i da naša muzika nosi iskrenu emociju.

Kraj 2007. godine je važan za istoriju benda – objavili ste prvenac Noyz za Multikultivator koji je odlično prihvaćen. Sećam se da ste me tada „kupili” omotom koji je izvanredno dizajniran, kao što će biti upečatljivi i omoti vaših narednih izdanja. Na top listama je najbolje prošao vaš doživljaj ciganskog melosa „Tzigan-ska”, ali je podjednako snažan utisak odavala i laganija „Alaja Hisar” sa dominantnom pričom harmonike. Recite nam kakva je atmosfera bila u procesu nastanka albuma i koliko će ovo izdanje uticati na budući rad benda?

Goran: Taj album je bio naš put u nepoznato, a opet toliko blisko – neparni ritmovi, neobične harmonije, sklapanje naizgled nespojivog i lični eksperiment muziciranja van comfort zone. Nismo imali nikava očekivanja, imali smo naš krug prijatelja koji je krenuo da nam pomaže; malo po malo album se lepo primio kod publike i kritičara. To je bio dobar znak da smo na pravom muzičkom putu.

Prvi album nam nije doneo toliko svirki i putovanja, ali nas je opredelio da nastavimo da sviramo i pravimo nove pesme – nekako je u nama počeo da se ostvaruje mnogo ranije zamišljeni put – da iznesemo našu muziku van zemlje i prezentujemo je celom svetu. To se i desilo sa drugim albumom!

Bane: Ime albuma Noyz (buka), na najbolji način opisuje raspoloženje i trenutak u kom je album nastajao. Hteli smo da izađemo iz sobe na scenu, kao džezeri sa pank stavom. Ne znam koliko nam je uspelo da tu energiju prenesemo i na snimak, ali uživo su nastupi bili baš bučni i energični. Prvi album nam je utabao stazu na kojoj smo i danas.

Naked 2008: KC Kruševac (foto: Vladimir Miloradović)

Već sam pogled na instrumentarijum tadašnjeg sastava (dve bas gitare, električna gitara, harmonika, violina i bubanj) ukazivao je na zanimljivu i netipičnu zvučnu sliku, koja je omogućavala transformacije iz agresivne fank-rok svirke, preko džez improvizacija i bluz smirenosti do world music egzotike. Da li je sekstet omogućavao širi umetnički izražaj nego što to danas možete sa kvartetom?

Goran: U prvoj postavi je bilo ključno razdvojiti dva basa zvučno, harmoniku, violinu i gitaru melodijski i harmonski rasporediti, a to je svako radio na svom instrumentu. Retko kad se bilo ko mešao u saund i ideju ostalih. Zato je sve bilo vrlo spontano. Suštinski, takav pristup se nastavio i sa kvartetom, s tim što sada brže dođemo do rešenja jer nas je manje, pa pesme ili njihovi segmenti vrlo brzo nađu svoje mesto: manje ljudi – brži rad.

Noyz nije produkcijski savršen, i kada se uporedi sa vašim nastupima iz tog perioda, nije mogao da prenese atmosferu živih nastupa koji su bili impresivni. Tako je jedan muzički kritičar napisao da je „slušati, gledati i đuskati uz Naked uživo dar od Boga, ugodno putovanje koje nećete zaboraviti”. Već prvih godina rada i žive koncertne aktivnosti, stekli ste publiku u Beogradu koja dobro poznaje vaš repertoar i odgovarajuće reaguje na određenim mestima, na pojedine rifove ili solo deonice. Koliko vam je komunikacija sa publikom važna, da li osluškujete njihove reakcije?

Goran: Komunikacija sa publikom je veoma važna za dobar nastup i nama je neophodna kao potvrda da radimo dobru stvar. Još važnija nam je naša lična komunikacija na bini, jer ako je nama dobro na bini, publici će biti još bolje. Mi šaljemo dobar vajb sa bine, iskren i direktan, i vrlo često u publici krenu ovacije, igra, prihvatanje ritma… To su momenti zbog kojih i radimo ovo što radimo.

Bane: Nagrada aplauzom je najveća nagrada publike, to nam puno znači. Ideja nam je da publiku uvučemo u našu priču i plemenske ritmove. Jedino se u tom trenutku dešava magija.

Naked 2009. (foto: Aleksandar Zec)

Jedno istraživanje pariskog „Mondaˮ pokazalo je da od celokupne diskografije nekog benda najbolje ocene publike gotovo uvek dobija drugi album. Da li je i vaš drugi album Get Naked, objavljen 2011. godine, naišao na tako dobar prijem?

Goran: Sa drugim albumom smo želeli da uhvatimo snažan osećaj na živim nastupima, puno gruva, dobrih bas linija i melodija sa boljom muzičkom produkcijom. Mi smo taj album „imali” i dok smo prvi završavali; prosvirali smo ideje na nastupima i vrlo brzo otišli u studio. Ovog puta u Mađarskoj, u prelepim brdima iznad jezera Balaton, u studiju Narrator records-a, našeg izdavača iz Mađarske za taj i sledeće albume. Nova publika i fanovi su primili nove pesme kao i stare – odlično!

Bane: Imamo jednu interesantnu priču o preobražaju koji se dešavao bendu posle svakog izdatog albuma. Zapravo, na prvom albumu smo bili poput bika jer smo išli glavom kroz zid, sa nedovoljnim iskustvom, pokušavali da otvorimo zatvorena vrata. Nismo uspevali, ali se nismo ni predavali.

Sa drugim albumom ulazimo u fazu pacova gde neprestano, sa nakupljenim iskustvom, tražimo izlazak iz lavirinta. Ispostavilo se da je tehnika pacova bila plodonosnija. Nalazimo izlaz iz Srbije i izdajemo ploču za stranog izdavača. Kreću koncerti van „lavirinta”.

Na trećem albumu ulazimo u fazu divokoze: uspostavili smo se na evropskoj i svetskoj sceni, tek tada shvatamo koliko je velika konkurencija dobrih sastava i da svi oni imaju isti cilj. Stojimo na litici nadomak vrha i polako se navikavamo na hod po ivici, odbacujemo dodatna opterećenja, da bismo lakši krenuli ka vrhu.

Četvrti album predstavlja fazu pčele: vredno radimo i ubiramo med. Nastaviće se…

Naked, Mikser, Beograd, 2016 (izvor: Naked)

Sa Get Naked ste započeli dve značajne saradnje – sa budimpeštanskim Narrator Records-om i Vojom Aralicom. Šta ste time dobili?

Goran: Saradnja sa Narrator records-om nam je donela izuzetnu slobodu stvaranja, neograničenu vremenom u studiju, štampanje diskova bez opterećenja, onlajn podršku, bolju vidljivost na world music sceni i neverovatna nova prijateljstva. Takođe, ljudi iz Narrator-a su sada i deo naše familije – zajedno putujemo, uživamo u novim zemljama, planovima… Saradnja je više nego uspešna.

Voja Aralica je naš dugogodišnji prijatelj i velika podrška bendu od početka. Kako je on vrlo svestran, i muzički i kao čovek, vrlo lako smo se prepoznali, i na Get Naked je uradio dve pesme: „Havla” i „Too Funk for Ya”. To je bio početak naše saradnje na profesionalnom nivou, nastavljena i na dva sledeća albuma – Nakedonia i Yes.

Bane: Početak saradnje sa Narrator records-om je označio početak jedne avanture koja još uvek traje i razvija se. Oni su nam povoljan vetar koji nam duva u jedra i zajedno gradimo nešto neuobičajeno i lepo.

Voja je jedan od prijatelja koji je u pravom trenutku prepoznao ljubav koju ulivamo u naš bend. Hteo je da bude deo toga i da pomogne.

Naked 2017 (foto: Aleksandra Popović)

Naročitu pažnju poklanjate prezentaciji i vidljivosti vašeg rada. Vaša YouTube strana prepuna je spotova i živih snimaka, na Facebook stranici najavljujete koncertne aktivnosti i upoznajete publiku sa prethodnim radom. Vaša predstavljanja prate odlične fotografije, plakati koji najavljuju turneje i dr. Tu je i zvanična internet stranica naked.rs koju redovno ažurirate… Da li te promo aktivnosti obavljate sami i kako uspevate da za dobar deo vaših kompozicija napravite i video spotove?

Goran: Što se tiče socijalnih mreža, sve radimo sami. Vrlo prosto – ljudi uzimaju novac da bi nekom kontrolisali Facebook, Instagram i sve ostalo, a mi smo seli i naučili kako sve funkcioniše. I nije teško, osim što moraš da si vrlo predan svakom segmentu promocije.

Spotove radimo uz pomoć prijatelja koji nam pomažu oko kamera, montaže, rasvete i slično. Na par sastanaka dogovorimo u kom smeru se ide i koju priču jurimo. Često je incijator ideje naš veliki prijatelj, umetnik Viktor Kiš, u čijoj Ciglani imamo kreativne uzlete i slobodu da izvedemo šta god zamislimo. Sve se radi uz ozbiljan dogovor sa ljudima koji su uključeni u video segment. Na taj način uspevamo da zadržimo umetnički pristup kroz minimalni, a neophodan osvrt na tehnička ostvarenja. Improvizacija sa kontrolom…

Bane: U vreme kada smo počinjali, internet nije imao toliko veliku ulogu u promociji muzike. Danas je totalno drugačija situacija. Ako te nema na netu, šanse su ti znatno manje. Mi smo to usvojili na način koji nama odgovara i pravim izborom prijatelja i saradnika kreiramo sopstvenu vizuelnu estetiku.

Naked: Nakedonia tour, 2016.  (izvor: Naked)

U proleće 2015. godine iznedrili ste treći studijski album Nakedonia u formaciji svedenoj na kvartet, ali obogaćenoj duvačkim izvedbama Amira Gvircmana (Amir Gwirtzman). Možda se od tada može govoriti o novom poglavlju i zvuku benda…

Goran: U bendu je došlo do zvučne promene – harmonika, gitara i drugi bass su zamenjeni klarinetom i saksofonom. Naši dragi prijatelji iz prve postave su otišli svojim putevima, a nama je preostalo da se fokusiramo na nove ideje koje smo imali u izobilju. Postali smo četvorka – snažan gruv i bogata melodija bez harmonskog instrumenta. U glavi publike je da oblikuje harmoniju. Ovaj koncept nas je vrlo dobro usmerio jedne na druge i otvorio se novi svet, novi prostori i vidici.

Amir nas je posetio u studiju u Mađarskoj i za jedan dan prošao kroz pesme koje su mu se na prvu dopale, snimio razne frule, alt, tenor, bariton saksofone, zurlu i duduk. Začinio je našu muziku na divan način.

Bane: Može se reći da je svaki novi album i novo poglavlje u radu benda. Igrom slučaja, posle drugog albuma značajno smo promenili zvuk benda i taj trenutak se može gledati kao prekretnica u karijeri i radu. Prihvatamo promene i na njih gledamo najpozitivnije.

Nakedonia Tourˮ obuhvatila je veliki broj koncerta u regionu i Evropi tokom 2015. i 2016. godine. Koje nastupe biste posebno izdvojili? Takođe, zanimljivo je čuti kako su vaše pesme doživljene i prihvaćene od nebalkanske publike?

Goran: Tih godina je zaista bilo odličnih koncerata. Izdvojio bih nastup na „Padina festuˮ u Rumuniji, na visini od 1800 metara, u regionu Karpata, kao i nastup na „Jazz in the Parkˮ festivalu pred četiri i po hiljade ljudi, takođe u Rumuniji. Ispratile su nas neverovatne reakcije publike.

Primetili smo da publika na festivalima i u klubovima veoma voli to što mi radimo i nemaju problem da zaigraju, u dobroj atmosferi oseti se da čuju nešto novo i nesvakidašnje. Tako je bilo i u Južnoj Americi, Južnoj Koreji, Indiji, Nemačkoj…

Posle nastupa je obavezno slikanje, potpisivanje diskova, šerovanje na Instagramu i Facebook-u.

Bane: Krajem prošle godine smo ispratili ploču Nakedonia turnejom do Talina i nazad. Imali smo osam nastupa za 12 dana i to u Poljskoj, Litvaniji, Letoniji i Estoniji. Momenat koji ćemo pamtiti desio se u jednom malom estonskom selu Verbuse. Njihov kulturni centar je smešten u šumi i udaljen je od sela par kilometara. Kada smo stigli do mesta na koje nas je GPS naveo, prvo pitanje je bilo da li smo pogrešili put, mesto, državu… Kada smo shvatili da smo na pravom mestu, sledeće pitanje je bilo: ko će doći na naš koncert? Završili smo tonsku probu, na ručku popričali sa domaćinom ne sluteći šta nas očekuje. A onda smo počeli da prebrojavamo farove automobila koji su se probijali kroz snegom obavijenu šumu. Pred početak nastupa, pedesetak vidno raspoloženih ljudi nas je pozdravilo i pokazalo da su nestrpljivo očekivali naš koncert. Neki od njih su nam kasnije ispričali da žive 40 kilometara daleko, ali da vole da slušaju muziku i da su morali da dođu. Od prvog tona do poslednjeg svi su pomno pratili i učestvovali sa nama, da bi na kraju koncerta tražili bis i, naravno, zajedno sa nama pevali melodiju pesme. U trenutku kada smo se poklonili i zahvalili zbog velike i neočekivane radosti i dobrodošlice koju su nam ukazali, oni su počeli da pevaju nama zahvalnicu na estonskom zato što smo došli u njihovo tako udaljeno mesto i odsvirali koncert. Emotivni naboj je bio toliko jak i nestvaran da su neki od nas počeli da plaču. Od sreće.

Naked: India Tour 2018. (izvor: Naked)

Očigledno je da se ne libite da eksperimentišete sa muzikom i da džezom nazovete sve ono što je slobodna misao. Međutim, osamdesetih i devedesetih godina, pa čak i sada, stižu oštre kritike iz akademskih krugova na simbioze džeza i folklornih motiva. Kakav je vaš doživljaj folklora i kako mu pristupate u postupku „ugradnje” u vaše stvaralaštvo?

Goran: U svetu džeza, postoje žanrovski određene smernice: Balkan jazz, a takođe i Gipsy jazz. S obzirom da zvanično spoj postoji, a da se mi nismo nikad libili da spojimo nespojivo ili ređe spojivo, nemamo problem sa našim ili rumunskim, bugarskim, makedonskim folklorom – plodno podneblje za najrazličitije uticaje, neparne ritmove, razigrane teme i harmonije. Ako je to džez onda smo i mi džez band. Ako je to folklor, onda smo to i mi. Naša jedina razlika je što smo svi odrasli na različitoj muzici – od roka, džez roka, fanka, džeza, preko hip hopa, dramenbejsa, hard kora i slično, i na taj način i procesuiramo „folklor”. Obradimo ga na naš način i napravimo pesmu. Na kraju krajeva, živimo na ovom podneblju, zašto bežati od nas samih – ključ je samo u prezentovanju muzike, ideje, a da pritom nije ovo što na prilično neinsprativan način predstavlja naš divni region, a što se može nazvati estradom.

Bane: Teško je definisati šta džez jeste, a šta nije. Za nas je sinonim za improvizaciju, slobodu. Trudimo se da što više budemo slobodni i ne obraćamo puno pažnje na kritiku. Najlakše nam je da se izražavamo svojim jezikom i da pričamo priče koje su deo naše kulture i našeg kolektivnog nesvesnog. Neparni ritmovi predstavljaju glavnu potku u strukturi Naked. Otuda i folk kao dominantan sastojak naše muzike. Činjenica je da smo rođeni na brdovitom Balkanu, i da se sve što smo preživeli odražava kroz naše razmišljenja i stvaralaštvo.

Aktuelno izdanje YES, objavljeno poslednjeg dana minule godine, još nije svojski uzdrmalo kulturnu javnost u Srbiji. I ovoga puta imate gosta – sada je to izraelska pevačica i tekstopisac Tal Ben Ari. U okviru ove rubrike, čitaoci mogu da saznaju naše mišljenje o ovom izdanju, a kakvo je vaše? Šta nam novo donosi u odnosu na vaše ranije stvaralaštvo.

Goran: Album Yes je naš četvrti album. Sadrži 13 kompozicija i na dve pesme, „Crossroads” i „The Mask”, imamo našu dragu gošću Tal Tulu Ben Ari iz Izraela, koja je divno otpevala i, prvi put tekstualno, ukrasila našu muziku. Saradnja je nastala vrlo spontano i prirodno, i nadamo se da će publika osetiti dobar spoj.

Pesme su pisane i nastajale su na putu, u kući od blata, tonskoj probi u Južnoj Americi ili u parku, negde u Nemačkoj – kao odraz ljudi i stvari koje nas okružuju, predela kroz koje prolazimo i nasleđa koje nosimo sa sobom. Neopterećenost žanrovima, dobar saund instrumenata, zrelost muziciranja i nabujalost ideja. Pozitivan pristup životu i svemu što nas okružuje – to nam novo donosi.

Bane: Ovaj album je skup muzičkih razglednica sa različitih strana sveta. U njega smo ugradili dim požara sa čileanskih Anda, pepeo i pesak Etne sa Sicilije, so i alge Tihog okeana, ljutinu čilija Mapuche Indijanaca, divne izraelske glasove, vetrove i sunce Mediterana, a najviše tugu i osmeh sa Balkana.

Poslednjih godina prisutni ste na najvećoj smotri world i tradicionalne muzike WOMEX. Kakvo je vaše viđenje ovog sajma i koliko je prisustvo na njemu doprinelo vašim budućim angažmanima?

Goran: WOMEX je dosta uticao na naš način razmišljanja o poslu. Na tom mestu upoznajete puno izdavača, bukera, organizatore festivala i šoukejsova i stičete nephodna iskustva komunikacije i prezentacije, kao i veze za ceo svet. Posle 3-4 odlaska na WOMEX, postajete na neki način deo te world music familije, i kad god se vratimo na festival potrošimo ceo prvi dan na pozdravljanje sa svim dragim prijateljima i poznanicima koje smo upoznali prethodnih godina.

Razmena ideja, kontakti, lična poznanstva i vrhunski koncerti iz aktuelne world music scene – to je WOMEX u najkraćim crtama.

Bane: Prvi put smo se susreli sa ovim sajmom 2012. godine u Solunu. Bilo je prisutno oko 2500 izlagača iz celog sveta, buking agenata, manadžera, promotera, muzičara, direktora festivala, radio DJ-eva… Svi oni bili su na jednom mestu! Iskustvo je bilo hladan tuš. Shvatili smo da smo imali pogrešnu sliku o muzičkom poslu u svetu, koji je značajno drugačiji od onog sa kojim smo se mi sretali u našoj zemlji i regionu. Svaki naredni odlazak je bio lakši i delotvorniji, jer smo imali konkretniji plan sa kim želimo da pričamo i šta zelimo da uradimo. Godinu za godinom, WOMEX je postajao nezobilazna tačka u našem kalendaru.

Da li uspevate da živite samo od muzike?

Goran: Da. To je odluka koju smo davno doneli i za nas kompromisi u smislu predanosti ne postoje. A ako se posvetimo nečemu svim srcem i snagom uma, rezultati moraju da postoje!

Bane: Da. Živimo za muziku i od muzike, to je dobar balans.